Kod unutrašnjih borbi koje čovek vodi sa samim sobom i nepoznatim silama u sebi, više nego igde važi pravilo: ne predaj se nikad – govorio je davno srpski nobelovac Ivo Andrić. Danas jedan takav Srbin u svetu predstavlja ogledalo svoje zemlje, najbolji srpski brend. Teniski broj jedan, Novak Đoković (25), nacionalni je junak, obožavani srpski sin i ponos mnogih koji izgovaraju: Da, on je iz Srbije. I ne čini ga jedinstvenim to što je praktično niotkuda dospeo do vrha niti to što se za kartu na njegovim mečevima otimaju svetske zvezde, nego i to što je Novak u svojoj slavi običan. I kada se stavi na stranu činjenica da su svi veliki ljudi sasvim jednostavni, ostaje prostor u kojem ovaj najčešće nasmejani mladić dokazuje da nije kasno dok se ne odsvira kraj i kako ništa nije jače od čovekove volje. Šarmantnog virtuoza sa teniskim reketom krase duhovitost, prirodnost, ali i naivna iskrenost koja se neretko sudara sa zrelošću koju mu je donelo vreme i koja je na terenu počela da uzima primat tokom poslednjih godina otkako je postao broj jedan. Međutim, Novak je kada se svetlo nad njegovim peharima ugasi i sin, i brat, i drug i momak koji raskošno pruža svoje emocije onima koji su ga pratili do najvećih uspeha. U iskrenom intervjuu za Story, Đoković se osvrće na događaje koji su ga oblikovali kao čoveka, otkriva kakav je kada mu sve lađe potonu, postoje li trenuci kada poželi da se sakrije od svih, da li je nekada osetio ljubomoru na svojoj koži, čije mu je rame bolja uteha, majčino ili očevo, ali i zbog čega se zaljubio u svoju devojku Jelenu Ristić (26).
Story: Put ka vrhu u bilo kojoj profesiji prepun je odricanja, ali postoje i oni koji kada do njega dođu, kažu kako nije baš sve onako kako su očekivali. Da li je na vrhu ponekad hladno?
- Na vrhu se ne spava, nego se stalno radi pa nema zime. Imam ceo svoj tim koji mi je vrlo predan, devojku, porodicu, prijatelje i fanove koji me bodre da nastavim sa borbom i radom. Meni je svaka muka slatka kada se setim koliko je bilo teško. Sve ono kroz šta sam prošao na putu do trona uvek me podseća da nikada ne zaboravim i prestanem da budem zahvalan na svemu što sam postigao za sebe i svoju porodicu.
Story: Neretko kažu da su vaši mečevi najdramatičniji. Da li vas ka uspehu češće vodi inat ili je to neizmerna težnja da dokažete kako vam nema premca?
- Do prvog mesta na ATP listi vodio me je pre svega rad, a onda stabilnost i vera da to i mogu. Sve vreme imao sam svoj san i strpljivo radio na tome da ga ostvarim. Ne mislim da meni nema premca, naprotiv. Mislim da je kvalitet nekoliko nas u ovom trenutku gotovo izjednačen i često nijanse odlučuju pobednika.
Story: Kažu da kroz vaše igre trenutno gledamo najbolji svetski tenis. Plašite li se ponekad kako ćete podneti trenutak kada više ne budete mogli da pružate takve partije?
- Još je rano da o tome mislim jer sam sada na vrhuncu karijere. Nemam strah od poraza, a da bih bio ovde gde jesam, morao sam dosta puta da padnem i ustanem. Tenis je psihički zahtevan sport i oni koji mentalno nisu dovoljno jaki ne mogu da se popnu na najviši stepenik. Uvek se trudim da dam svoj maksimum koji, naravno, varira iz dana u dan i dokle god budem davao sve od sebe na terenu i uživao u tenisu, nemam razloga da se plašim poraza. A i kada izgubim meč, nije smak sveta. Uvek idem dalje i razmišljam pozitivno.
Story: Mada među teniserima ima mnogo sujete, čini se da vi sa većinom kolega negujete izuzetno korektne odnose oslobođene ljubomore. Da li ste ikada u životu osetili žaoku ljubomore u svom poslu?
- U muškom tenisu ne postoji toliko ljubomora koliko rivalitet. Svi se trudimo da nadmašimo jedni druge i kada je neko bolji, to te motiviše da radiš još više kako bi ga prestigao. Nisam osetio ljubomoru na svojoj koži, svi smo vrlo fer i korektni jedni prema drugima, kako na terenu, tako i van njega. Morao sam dobro da zasučem rukave i stalno napredujem kako bih i javno bio podržan od kolega i priznat za svoj trud. Kada sam se penjao ka vrhu, bili su vrlo obazrivi da me javno podrže i pohvale jer nisu znali da li sam samo zasijao nakratko ili ću dugo trajati. Ali, to me je i motivisalo, a ne obeshrabrilo. Znao sam da moram dosta puta da ponovim uspeh kako bih se učvrstio i pokazao da ne planiram nikuda da idem.
Story: Za vas kažu da ste najbolji srpski brend. Kolika je to zapravo odgovornost i opterećuje li vas ponekad to što morate da vodite računa o svakom svom postupku?
- Izuzetno sam ponosan na tu činjenicu i osećam odgovornost, ali ne i pritisak. Drago mi je što svaki put kada ljudi razgovaraju sa mnom saznaju nešto novo o mojoj zemlji ili kada mi dođu u goste, oduševe se Beogradom, hranom, lepim devojkama… U svakom delu sveta ima barem jedan uspešan Srbin koji menja sliku o svojoj zemlji, od Nemanje Vidića, Radeta Šerbedžije, Marine Abramovič, Roksande Ilinčić do gomile lekara, sportista, naučnika koji svakodnevno razbijaju predrasude o Srbima kao lošim momcima iz vesti i filmova.
Story: Da li vam je ponos dominantna karakterna crta ili je to inat?
- Uh, ponekad obe. Ponosan sam jer nikada nisam dao na sebe ili se ponižavao, mada sam prolazio kroz jako teške trenutke. A kada je reč o inatu, umem da budem takav i generalno bih voleo da otupim tu svoju oštricu jer me ona ponekad blokira da stvari sagledam iz drugačijih uglova.
Story: Na koju svoju osobinu ste najponosniji?
- Praštam i nisam zlopamtilo. Pružim drugu šansu ili ruku kada mislim da je to u redu. Svestan sam da smo svi mi samo ljudi i često napravimo grešku bez namerne želje da nekog povredimo. Zato praštam i ništa ne uzimam za zlo.
Story: U kojim situacijama oklevate da kažete istinu?
- Generalno, ja sam veoma iskren. Neke stvari prećutim jedino kada znam da ću tako nekoga uvrediti. Odavno nemam potrebu da budem surovo iskren i onda gledam kako time nekog mučim. Nešto treba sačuvati samo za sebe.
Story: Šta radite kada vam se čini da je sve izgubljeno?
- U životu čekam i verujem. Strpljiv sam i optimista po prirodi. U tenisu tada rizikujem, zažmurim, odigram iz sve snage i nasmejem se kada već nemam šta da izgubim.
Story: Na koji način se mirite sa porazima, kako se nosite s njima?
- Postoje porazi koji me ne izbacuju iz takta. Prosto je nemoguće uvek pobeđivati i tu sam lekciju odavno naučio. Ali, ima i trenutaka kada bih naprosto izašao iz svoje kože, to je ona nemoć koja vas obuzme, tuga i neverica jer ste propustili šansu. Zaista, sve je to ponekad iscrpljujuće i emotivno veoma teško. Ali, sreća u tenisu jeste to što je raspored toliko gust da vi ne možete ljudski ni da tugujete, nego brzo morate da se spremite, putujete, nastavite dalje i zato se porazi nekako brzo prevaziđu.
Story: Čini se da ste uvek pozitivni. Ima li momenata kada i sami zapadate u depresiju?
- Najviše energije crpem od svojih najbližih, moj trener nikada nije tužan ili zabrinut, Jelena takođe, kao i moja porodica. Oni su toliko puni energije i nema šanse da padnem pored njih. Navikli smo da funkcionišemo tako što se brzo dižemo, bodrimo, znamo da možemo i znamo kako da pružimo maksimum.
Story: U kojim situacijama ste lenji?
- Kada sam na odmoru. Tada biram mirna, daleka mesta sa malo ljudi i divnom prirodom. I onda spavam, plivam, idem na masažu, čitam, uživam sa Jelenom i prijateljima... U takvim situacijama baš sam lenj.
Story: Da li vam je teško da kada shvatite grešku kažete oprosti?
- Nije, a to moji najbliži odlično znaju.
Story: Jeste li se kao dete, a potom i kada ste odrasli, u teškim trenucima češće oslanjali na majčino ili očevo rame?
- Oboje su mi pružali neverovatnu podršku i još to čine. Majka je izuzetna žena, hrabra, stabilna i ona je čitavu porodicu pazila i držala na okupu. Njena plemenitost i posvećenost nama uvek me je ostavljala bez teksta. Otac je drugačiji i prema nama je oduvek gajio odnos kao prema odraslim momcima. Verovao je u mene, bodrio me, putovao sa mnom, svega se odrekao i ako mi ne ide, on mi i dan-danas daje najbolje savete.
Story: Vaš otac je svojevremeno pričao kako je u vreme kada ste ulazili u veoma skup sport kako što je tenis, morao da pozajmljuje novac i tako vam obezbedi uslove za trening. Jeste li tada imali realnu predstavu o tome i koliko je bilo teško gledati roditeljska odricanja zarad sopstvene budućnosti?
- Nisam znao šta se dešava i koliki je to problem. Oni su krili od mene da se zadužuju i kako imaju ozbiljnih problema. Prvi put su o tome sa mnom razgovarali kada sam napunio osamnaest godina i ti trenuci bili su možda najpotresniji u mom životu. Veoma sam im zahvalan na svemu što su učinili za mene.
Story: Da li ste ih, otkako to sebi možete da priuštite, razmazili poklonima?
- Njima najviše znače trenuci koje provodimo zajedno, kada mama spremi ručak i posle svi zajedno sedimo i pričamo o dogodovštinama iz ranog detinjstva. Često gledamo stare video-snimke sa Kopaonika i prisećamo se ljudi koji su prošli kroz naš život. Imao sam prelepo i bezbrižno detinjstvo, puno ljubavi i podrške. Materijalne vrednosti u našem životu nikada nisu bile prioritet.
Story: Spekulisalo se o tome da vam je otac bolestan. Kako je on sada?
- Hvala Bogu, sada je dobro, u toku je rehabilitacija i uskoro će sve biti daleka prošlost. Proteklih nekoliko meseci svi smo bili uz njega i pružali mu neophodnu ljubav i podršku da lakše prebrodi teške trenutke.
Story: U čemu ste sličniji bratu Marku, a u čemu Đorđu?
- Marku sam sličan po samokontroli i zrelom analiziranju, a Đoletu po kreativnosti i snalažljivosti.
Story: Jeste li se ikada plašili kako nećete umeti da se nosite sa slavom ili vam je to oduvek bilo nekako prirodno i nimalo vredno gubljenja glave?
- O slavi nikada nisam razmišljao. Ja sam samo vodio računa da dobro igram tenis, napredujem i slušam. Sve ove propratne stvari došle su same po sebi i poneo sam ih kao školarac torbu ne razmišljajući koliko je teška. Prosto moraš da je nosiš i onda bolje ne razmišljaj o tome, nego glavu gore i guraj.
Story: Po vašem ponašanju na terenu čini se da ste s godinama dosta obuzdali svoj temperament. Kako ste to uspeli?
- Jednostavno sam sazreo. Za neke stvari mora da dođe pravi trenutak i vreme učini svoje. Kako sam sticao iskustvo, raslo je samopouzdanje i temperament se sam od sebe smirivao. Po prirodi sam emotivan i ta moja crta uvek će postojati, ali mislim da sam pronašao unutrašnji balans.
Story: Koliko vas je nekadašnjih prijatelja razočaralo otkako ste svetski slavni i puštate li nove u svoj život?
- Vrlo malo. Moji prijatelji su ljudi koje uglavnom poznajem ceo život, još iz školskih klupa. Mnogo toga smo prošli zajedno i nikada nismo imali nesporazume. U svoj život teško, retko kad i selektivno puštam druge ljude, delom i zato što tako želim, a delom što tako malo kad boravim dugo na istom mestu pa ne stižem da produbim svoje odnose sa drugima.
Story: Šta vašu devojku izdvaja među milionima onih koje bi htele da osvoje vaše srce?
- Apsolutno sve: pamet, osmeh, lepota, iskrenost, odlučnost, to što je svoja. I što je moja, naravno.
Story: Čini se da ste Jelena i vi jedna savršena celina. Koliko ste zapravo slični?
- Veoma smo slični. Iako je svaka ljubav posebna, različita i ne može da se poredi, deluje mi kao iluzija da možete trajati s nekim ko je potpuno drugačiji od vas. Jelena se bavila sportom, veoma je temperamentna kao i ja, vrlo je samostalna i odgovorna. Volimo iste stvari, ista mesta, iste knjige, filmove... Vrlo često nam nisu potrebne reči da bismo se razumeli i jako dobro se poznajemo.
Story: Zajedno ste već godinama. Osim što je voljena žena, da li vam je ona postala zapravo i najbolji prijatelj?
- Izuzetno se oslanjam na nju i Jelenina podrška mi mnogo znači. Sada je mnogo više u prilici da bude uz mene zbog prirode posla kojim se bavi i to mi mnogo prija. Emotivna stabilnost i ispunjenost su veliki pokretač u životu, a ja sam svoj mir pronašao uz nju.
Story: Ona je bila uz vas tokom godina rada i odricanja. Koliko su vas oboje proteklo vreme i okolnosti koje su se menjale promenile ili uozbiljile?
- Posle više od sedam godina zabavljanja, slobodno mogu da kažem kako smo odrasli zajedno. Dosta toga smo jedno uz drugo prošli, naučili, pogrešili, otkrili… Sva ta iskustva uticala su na to da se promenimo, ali ne iz korena. Menjali smo se i prilagođavali životu koji vodimo, a on se iz korena promenio od početka naše veze. Jelena mi je uvek davala vetar u leđa da budem još bolji na terenu, a ja sam se trudio da ni njenu želju da ulaže u sebe ne zapostavimo zbog moje zahtevne profesije. Ona je završila svoje obrazovanje, osamostalila se i radi, a ja sam ostvario svoje dečačke snove. Jedno uz drugo otkrili smo formulu uspeha.
Story: Mislite li da je muževnije i maštovitije iznenada ženu odvesti pred oltar ili je zaprositi na staromodan način?
- Više mi se sviđa staromodni pristup, ali kao što sam ranije izjavio, svaka ljubav je drugačija i tu nema pravila.
Story: Kao muškarac koji rado ističe da drži do patrijarhalnih vrednosti, maštate li o velikoj porodici?
- Voleo bih da imam veliku porodicu, pre svega zato što sam odrastao sa dva rođena brata, ali i zbog toga što obožavam decu.
Mirjana M. Višnjić
