Krajem protekle godine, glumac Goran Jevtić (34) imao je dve filmske i pozorišne premijere u kojima je svojim jedinstvenim izrazom odigrao vrlo upečatljive role. U filmu Srđana Dragojevića Parada maestralno je odigrao lik homoseksualca Mirka, u prvom rediteljskom ostvarenju slavne Anđeline Džoli vojnika Mitra, dok su nesvakidašnje uloge Saše i Petra Verhovenskog u predstavama Svojta i Zli dusi namenjene pravim pozorišnim sladokuscima. Iako više ne želi da govori za medije o filmu u Zemlji krvi i meda koji je izazvao vrlo oprečne komentare, u intervjuu za Story ovaj telentovani umetnik pričao je o uspehu filma Parada na festivalu u Berlinu, zašto ne razmišlja o karijeri u nekoj drugoj zemlji ali i kako se nikada ne kaje zbog uloga koje je birao.
Story: Kakvi su vaši utisci sa festivala u Berlinu?
- Berlinale je jedan od četiri najveća evropska filmska festivala i samo učešće na njemu je veliki uspeh i doživljaj sam po sebi. Kada se nađete među 400 najboljih filmova iz celog sveta nekako vam se čini da svi oni problemi koje imate dok snimate film prestaju da budu važni, jer dobijate potvrdu da je sve imalo smisla i da ste napravili dobar posao. To je kao da ste otišli na Olimpijadu i predstavljate sopstvenu zemlju. Svaki od tih filmova je po jedna slika iz nekog parčeta sveta koja govori o ljudima, običajima, manama, vrlinama, navikama, problemima, kulturama... I još kad se sa te olimpijade vratite sa medaljom, onda je osećaj divan.
Story: Koliko vama lično znači prva nagrada publike Panorama koju je film Parada dobio na festivalu?
- Film Parada dobio je tri nagrade: nagradu najčitanijeg i najuticajnijeg nemačkog časopisa koji se bavi ljudskim pravima manjina, ekumensku nagradu svih verskih zajednica za doprinos i promovisanje vrednosti na kojima počiva svaka religija a to su tolerancija, zajedništvo, sloboda i ljudski život kao najveća svetinja i naravno nagradu publike za najbolji film, što je nama bilo najvažnije, jer se filmovi prvenstveno prave upravo za publiku i njihova nagrada je potvrda da smo napravili važan i dobar film koji stiže do onih kojima je namenjen.
Posle svake projekcije, kojih je bilo ukupno sedam, imali smo razgovore sa publikom o filmu, ali i o drugim pitanjima koja su ih interesovala a vezana su za život na Balkanu posle ratova, o slobodi, toleranciji, našoj specifičnoj duhovitosti i spremnosti da se suočimo sa sopstvenim problemima i da ih sa jednom ironijskom distancom posmatramo i rešavamo. Ti razgovori su bili jako uzbudljivi.
Story: Jeste li imali prilike da upoznate još neke slavne kolege?
- Na Berlinalu se svake večeri posle svih projekcija organizuju mnogi prijemi i žurke na kojima smo se pored fenomenalnog provoda viđali sa raznim glumcima i rediteljima iz celog sveta i bilo je divno videti kako se tada brišu sve granice i različitosti iako dolazimo sa svih kontinenata. Nekako nas interesuju iste stvari, imamo slične probleme, odjednom se osetite delom jednog velikog sveta koji je ipak jedan isti prostor i svi imamo istu misiju da taj svet bude bolje i lepše mesto za život. A Berlin je idealno mesto za to. Grad od tri i po miliona stanovnika svih rasa, jezika, kultura, kuhinja, običaja, arhitektura koji danas posle dvadeset i dve godine od pada zida živi u toleranciji i prosperitetu kao retko koji evropski grad. On je recept kako bi Beograd mogao da živi i da se razvija u svojoj budućnosti. To je grad slobode i naš film koji nosi ideju i potrebu za slobodom je u njemu nekako bio u prirodnom okruženju, zato je valjda bilo prirodno kada smo na dodeli nagrada na sceni bili mi i ekipa filma Marine Abramović koja je dobila nagradu za najbolji dokumentarni film. Odjednom je Berlinale bilo u znaku Beograda i Srbije, bio je to trenutak ogromnog ponosa i srećan sam da sam u njemu učestvovao. A ako uzmete u obzir da je godina počela nagradom rediteljke Maje Miloš na festivalu u Roterdamu, Dragojevića u Berlinu, i da se očekuje izlazak filmova Bobana Skerlića, Srdana Golubovića, Miće Momčilovića, Gorana Paskaljevića. Biće to jedna jako uspešna godina za srpsku kinematografiju.
Story: Da li biste voleli da se vaša karijera nastavi u inostranstvu ili su vam uspesi i priznanja u sopstvenoj zemlji draži?
- Nisam se nikad kajao ni što sam ostao ovde u svojoj zemlji. Volim da radim koprodukcije i da imam izlete u druge i filmske i pozorišne projekte, ali ja se ipak najbolje osećam ovde i najviše mogu da doprinesem ovde i verujem da nisam slučajno bas tu rođen. Zato nekako želim i ostajem tu.
Story: U kojoj meri je vaše odrastanje tokom devedesetih godina obeležilo vaš život?
- To što sam odrastao u maloj sredini i još u devedestim godinama svakako ima uticaja na moj život. Sećam se kad sam upisao Akademiju da nam je naša profesorka Biljana Mašić rekla da tek kad pesak uđe u školjku i počne da je žulja, ona ispušta sluz koja bi bila pandan ljudskim suzama, i obavijajući taj pesak stvara biser. Verujem da su sve stvari iz našeg života koje su nas bolele ili žuljale dovele do toga da se trudimo da od njih napravimo biser. Smatram da u životu sve što ti se dešava treba da preokreneš u svoju korist i gledaš iz vizure polu-pune a ne polu-prazne čaše.
Story: U dosadašnjoj karijeri nekoliko puta ste igrali likove homoseksualaca. Koliko se inače u životu borite sa predrasudama drugih ljudi i doživljavate li sebe kao buntovnika?
- Ja sam odrastao u dosta velikoj porodici i to je srećna okolnost, jer sam od malena naučio da budem timski igrač što je i u pozorištu i na filmu jako važna stvar. Kao i buntovništvo. Ako vam je u životu sve potaman i ako nemate potrebu da nešto menjate, onda je trebalo da ostanete u kamenom dobu. Ta stalna borba nije laka, ali ja ni nisam u životu tražio lake stvari. Inspirišu me samo teški izazovi. Valjda sam tako i uloge birao i nikad nisam imao probleme zbog toga i nisam se ni kajao.
Story: Planirate li neki novi projekat ili ćete ipak priuštiti sebi odmor?
- U prošloj godini sam imao dve velike pozorišne premijere, Svojtu u Buhi i Zle Duhe u Narodnom pozorištu tako da sada igram stare predstave i malo odmaram od pozorišta. U Berlinu smo dobili pozive za mnoge svetske festivale od Japana do Tel Aviva, Lisabona, San Franciska do L.A. i ako se ja pitam plan mi je da budem tamo.
Jelena Kulović
