Australijski glumac Hju Majkl Džekmen rođen je 12. oktobra 1968. godine u Sidneju kao najmlađe od petoro dece Britanaca Krisa Džekmena i Grejs Vots. Pohađao je Knox Grammar School, a potom je upisao Western Australian Academy of Performing Arts. Po završetku studija, opredelio se za glumu, a iste večeri kada je izvodio svoju diplomsku predstavu, dobio je ponudu za seriju u Australiji. Tokom snimanja je upoznao i svoju sadašnju suprugu, trinaest godina stariju koleginicu Deboru Li Farns s kojom ima dvoje usvojene dece: ćerku Avu i sina Oskara. Svetsku karijeru počeo je da gradi 1998. mjuziklom Oklahoma, a dve godine kasnije zaigrao je u X-menu u ulozi Volverina. Usledile su uloge u filmovima Leopold i Kejt, Prestiž, Skup, Van Helsing, koji zamalo da mu bude poslednji film, jer je tokom snimanja imao probleme sa srcem. Na sreću, sve je završeno bez ikakvih posledica po glumčevo zdravlje. Za Džekmena kažu da mu je najveća mana to što je previše savršen: veran je suprug, dobar otac i veoma human čovek.
Da li vašoj supruzi imponuje saznanje što važite za veoma poželjnog muškarca?
- Debora mi je rekla da treba da budem u očajnoj formi kako bi ona izgledala bolje od mene, tako da se uvek uznemiri kada sam u kondiciji. Obično mi tada kaže: Mislim da zaboravljaš da smo u predbračnom ugovoru naveli da ne smeš toliko da treniraš i izgledaš bolje od mene.
Čime ste je osvojili?
- Moja supruga preferira opasne momke, a u mene se zaljubila kada sam igrao kriminalca sa dugom kosom i tetovažama na telu.
Kako ste se izborili sa saznanjem da nikada nećete moći da imate biološku decu?
- Bilo je to veoma bolno iskustvo. Toliko smo se trudili, toliko vremena pokušavali... A onda smo saznali da je problem u meni.
Da li su vam tu emocionalnu bol umanjila usvojena deca?
- Zbog njih sam najsrećniji čovek na svetu.
Postoji li nešto za čim žalite?
- Nekad pravim baš velike greške. Tako sam dobio pismo u kome sam pozvan da kao veliki navijač Norča postanem jedan od slavnih investitora, nešto kao manjinski vlasnik. Mislio sam da je to malo previše nategnuto, napadno, pošto sam na Kerou Roudu bio samo jednom kada me je majka vodila kao klinca. Odlučio sam da ne investiram, ekipu je krenulo… I šta da se radi!
Postoji li nešto o čemu maštate?
- Radujem se radu na bolivudskim filmovima, već se sastajem sa režiserima i razmatramo razne mogućnosti. Veliki sam fan indijskog glumca Šaruka Kana i njegovog filma Zovem se Kan. Voleo bih da uradim nastavak tog filma koji bi se zvao Zovem se Džekmen i nisam turista.
Ima li istine u tvrdnjama da priželjkujete ulogu tajnog agenta 007?
- Svaki muškarac u nekom trenutku poželi da se nađe u ulozi Džejmsa Bonda. Pre nekoliko godina bio sam u konkurenciji, ali sam tada bio previše zaokupljen Volverinom i snimanjem X-Mena. Nadam se da će me se producenti setiti kada bude upražnjeno mesto glavnog glumca ove sage.
Prepričavaju se anegdote sa snimanja filma Butter u kome Dženifer Garner i vi imate ljubavnu scenu…
- To je bila verovatno jedna od najneugodnijih i najsmešnijih stvari koje sam morao da napravim na setu. Džen i ja smo bili na zadnjem sedištu, režiser Šon Levi je bio na mestu vozača, a na suvozačevom sedištu je bio tonac. U jednom trenutku Šon je rekao: Ne, ovo neće funkcionisati. I tada je nastao problem: odlučio je da će nas snimati odvojeno i to samo zvuk, a ne i sliku. Trebalo je da proizvodim zvuke kao tokom seksa, dok Dženi sedi tiha pored mene. Gotovo je nemoguće da ne prasnete u smeh dok druga osoba pored vas stenje. To je bilo veoma ponižavajuće. Muškarci nikad ne zvuče dobro u toj situaciji.
Kako ste došli na ideju da otvorite kafić Laughing Man Coffee & Tea u Njujorku, gde se sakuplja novac za dobrotvorne svrhe?
- Na ovu ideju sam došao pošto sam upoznao jednog berača kafe tokom putovanja po Etiopiji. Upotrebio sam svoje najjače oružje - svoj glas i želju da govorim u ime miliona ljudi koji žive u zemljama u razvoju i pogođeni su tranzicijom. Prihod od prodaje napitaka odlaziće onima kojima je to najpotrebnije.
Zbog čega ste odlučili da otvorite profile na društvenim mrežama?
- Sada koristim Twitter, a počeo sam sa Facebookom. Rekli su mi da postoji 357 mojih lažnih profila na jednoj mreži, a jedan od njih ima pola miliona pratilaca koji su uvereni da komuniciraju sa mnom. Mislio sam da je onda bolje da se stvarno sam prijavim i da stvarno komuniciram s ljudima na taj način. To je jedino ispravno.
Moni Marković
