Glumac Miloš Samolov (37) za koga su poznavaoci sedme umetnosti doskoro tvrdili da je sjajan epizodista koji malim rolama čitavom projektu daje smisao, nedavno je dokazao da je jednako briljantan i u glavnoj ulozi. Film Parada reditelja Srđana Dragojevića izazvao je dosta prašine u javnosti, a Miloš je svojom vrsnom glumom učinio da njegovog Radmila, po seksualnom opredeljenju homoseksualca, čak i homofobi zavole. Umetnik čije vreme tek dolazi tvrdi kako stereotipi unazađuju čoveka, ali ne krije kako se nije dvoumio da dočara lik homoseksualca u Srbiji u veoma turbulentnim vremenima. Ipak, na privatnom planu njegove dileme nisu baš toliko drastične i teške kao one kroz koje prolazi u filmu, pa u intervjuu za Story iznosi svoje mišljenje po pitanju ljubavi i braka.
Story: Legendarne su priče kako su se glumci provodili po pozorišnim bifeima. Da li je to i danas slučaj i šta vi radite kada ste slobodni?
- Ceo život slušam te priče i neke od njih su zaista neverovatne. Svako vreme nosi nešto novo, a verovatno će i o nama tako jednog dana pričati. Volim kafanu i veoma sam druželjubiv, ali umem ozbiljno da preteram, pa nekako doziram svoje posete i to radim po fazama. Mislim da je posmatranje ljudi u takvom ambijentu jako značajno za glumca. Ozbiljno smatram da je kafana država u malom.
Story: Šta, po vašem mišljenju, danas znači boemski život koji su nekada marljivo gradili istaknuti umetnici, književnici i akademici?
- Boem je sinonim za alkoholičara, ali ovako nekako lepše zvuči. Šalim se, naravno, ali preterana boemština sigurno vodi u Drajzerovu ulicu. Profesija kojom se bavim vezana je za ljude i njihova osećanja, pa samim tim i kafanu. Stalno slušam priče o starim boemima i voleo bih da sam to mogao da doživim i vidim razliku u odnosu na ono što mi danas radimo. Verovatno bismo imali šta da naučimo. Nekada je sve bilo mirnije i bezbrižnije, pa je tako bilo i u kafani.
Story: Svedoci smo da bračne zajednice u današnje vreme nemaju dug rok trajanja. Kakvo je vaše mišljenje po tom pitanju?
- Čini mi se da je ljubav mnogo važnija od nekog potpisa u crkvi ili opštini i ako nje nema, ne postoji institucija koja to može da nadomesti. Verujem u brak i porodicu, ali samo ako predstavljaju suštinu, a ne formu samu po sebi.
Story: Šta najviše cenite kod žena i čime vas uvek privuku?
- Ne znam, dopadale su mi se potpuno različite žene, pa to nikako ne mogu da generalizujem.
Story: Da li postoji neka dama koja je za vas posebna?
- Ima nekoliko posebnih za mene. (Smeh)
Story: Smatrate li da emancipacija žena i njihova želja za dominacijom utiču na ishod veza i brakova?
- Mislim da je dominacija u muško-ženskim odnosima vrlo promenljiva kategorija koja se menja od veze do veze. Neki put sebe ne mogu da prepoznam i ponašam se kao dete, a sa drugom ženom sam poput nekog dede. A što se emancipacije tiče, nemam ništa protiv toga, najradije bih išao na pijacu, kuvao ručak, čuvao decu i vozio ih u školu.
Story: Jeste li od onih muškaraca starog kova koji osmišljavaju planove kako da osvoje devojku ili čekate da vam dama prva priđe?
- Ne znam ni sam, sve zavisi od okolnosti.
Story: Koliko vam je bitno poverenje i spadate li među one ljude koji mogu da kažu kako imaju dosta prijatelja?
- Što se tiče prijateljstava, mislim da je mnogo važniji kvalitet od kvantiteta. Imam dosta drugara, ali samo nekoliko pravih prijatelja. Mislim da je to baš onako kako treba da bude.
Story: Čini li vam se da su ljudi postali okrutniji i bezosećajniji u današnje vreme ili mislite da to ipak zavisi od svake individue ponaosob?
- Mislim da su nas ova grozna vremena sve promenila. To je neminovnost. Čini mi se da smo postali sebičniji i da ljudi sve više pribegavaju onoj izreci Cilj opravdava sredstva. To je opasno jer se otuđujemo jedni od drugih i zavlačimo u lažna ili interesna druženja. Sve su to posledice bukvalno borbe za opstanak u koju nas ovakvo društvo uvlači. Nisam neki optimista i ne vidim na koji način će se to promeniti.
Story: Da li vam je to što ste malo krupniji takođe jedan od zaštitnih znakova ili ste možda iz nekog razloga poželeli da smanjite kilažu?
- Ne razmišljam o tome, mada bih zbog zdravlja i godina morao malo da smršam. Volim da jedem, šta ću…
Story: Publika vas zbog vaših uloga često doživljava kao dobričinu? Možete li za sebe da kažete kako ste čovek od reči i dela?
- Pa ne znam ni sam, trudim se, a kakav sam stvarno, to najbolje znaju moji prijatelji i porodica.
Story: Na koje svoje osobine ste ponosni, a koje vas posebno nerviraju?
- Ni na jednu nisam posebno ponosan i ne razmišljam o svojim osobinama. Drago mi je što nisam preterano ambiciozan, u suprotnom bih sigurno poludeo.
Story: Često se ističe kako su glumci sujetni ljudi. Slažete li se s takvim stavovima i imate li prijatelje među kolegama?
- Mislim da ne postoji profesija u kojoj nema sujete. Kod glumaca je to možda izraženije zato što se mi bavimo ljudskim osećanjima, pa je sve nekako podignuto na lični nivo. Uostalom, koliko kritika prija, toliko ume i da zaboli. Naravno da se družim sa glumcima. Kada s nekim provodite dane u najdelikatnijim razgovorima koji bi trebalo da vas dovedu do istine koja bi morala da izađe iz vas na sceni, onda vas to zadiranje po sebi i direktnom partneru često dovede u neminovnu poziciju da postanete prijatelji.
Story: Sada kada su se strasti bar malo smirile, da li ste zadovoljni reakcijom publike na film Parada?
- Moram priznati da sam vrlo zadovoljan, s obzirom na to da film obara rekorde u gledanosti, a to je nešto što trasira put u našem poslu. Čini mi se da su ljudi prepoznali vrednost Parade jer bi drugačije bioskopi ostali prazni.
Story: Da li ste strahovali za svoju bezbednost, pošto na velikom platnu dočaravate lik homoseksualca, a publika neretko poistovećuje imaginarni i stvarni život glumca?
- Naravno da nisam, pa moj posao je da glumim. Upravo sam imao premijeru dečje predstave u kojoj igram psa i lava, mislite li da je iko pomislio da sam zaista pas ili lav? Uostalom, moj posao je javan i shodno tome sklon je kritici. Razumem zašto ste mi postavili ovo pitanje, ali ne razumem poistovećivanje glumaca sa likovima koje tumače. Naše je da opravdamo to što igramo i da to učinimo što je moguće verodostojnije, na ostalima je da im se to dopadne ili ne.
Story: Jeste li se dvoumili oko prihvatanja uloge i šta je presudilo da je ipak odigrate?
- Nisam se dvoumio, na prvom mestu zato što je ovo divno napisana uloga. Najvažnije mi je da ona ima materijala za igru i kreaciju, a ova rola to ima. Najlepše je kada imate zadatak da opravdate promenu koja se događa u toku radnje, a mom junaku Radmilu ruše se neki stereotipi koje je imao. Zbog ovakvih uloga se i bavimo ovim poslom, a bilo bi divno da ih ima više.
Story: Kakvo je vaše mišljenje po pitanju homoseksualnog opredeljenja pojedinca i da li se privatno družite s takvim osobama?
- Ljude ne vrednujem po seksualnom, političkom, nacionalnom ili bilo kom drugom opredeljenju. Jedino mi je važno kakav je ko čovek. Bio bih veoma zatucan da mislim drugačije jer pradrasude ozbiljno unazađuju čoveka. Naravno da imam puno gej prijatelja, pa i oni su ko ljudi… (Smeh)
Story: Imate li u planu još neki projekat u skorije vreme?
- Upravo sam završio snimanje filma Smrt čoveka na Balkanu po scenariju i u režiji Miroslava Momčilovića. Mislim da će to biti neverovatan film koji je snimljen u jednom kadru. Ovih dana počinjem i probe komada Pošto pašteta? u Ateljeu 212, a igram i predstave u svom matičnom pozorištu Duško Radović, koje se privremeno preselilo na Novi Beograd, u zgradu bioskopa Jugoslavija.
Moni Marković
