Prvak Makedonskog narodnog teatra Nikola Ristanovski (42) protekla dva meseca proveo je u okolini Beograda snimajući film i mini seriju Zverinjak u režiji Marka Novakovića i realizaciji RTS-a, a čija se premijera očekuje na proleće 2012. godine. Glumac koji je domaću publiku osvojio kao Ahmed Nurudin u predstavi Derviš i smrt u Narodnom pozorištu, a potom i rolom Leonea Glembaja u komadu Gospoda Glembajevi u Ateljeu 212, odaje utisak jednostavnog čoveka. U intervjuu za Story markantni umetnik govori o glumačkim počecima, strasti prema pozorištu, ali i kako je strah od prolaznosti pretvorio u posvećenost poslu.
Story: Kakva je vaša uloga u filmu Zverinjak?
- Kada me je reditelj Marko Novaković pozvao, pročitao sam scenario i video da je to priča koju osećam, koja me se tiče i, naravno, nisam imao dilemu. Na snimanju je bilo prijatno, tako da je rad bio pravo uživanje. Moj lik ima indicija da je dobar čovek, mada smatram da se ljudi ne dele na dobre i zle, već na one koji imaju tu dilemu ili je nemaju.
Story: Nije vas bilo mnogo na filmu, da li je to bio vaš lični izbor?
- To je bio splet okolnosti jer su mi se tri filma desila dok sam bio jako mlad i nisam tu pronašao neko veliko lično zadovoljstvo. Ne dok sam ih snimao, nego kad sam morao da ih gledam. Film ima to prokletstvo da moraš da vidiš sebe, a u pozorištu toga nema, već imaš subjektivni osećaj. S druge strane, osećam da ozbiljna priča može da ponudi toliko toga i ponekad dobijem želju da zaigram na filmu. Voleo bih da do kraja naučim taj zanat jer se divim filmskim glumcima. U Makedoniji sam snimao film Balkan is Not Dead po tekstu Dejana Dukovskog, koji je režirao Aleksandar Popovski, a sada je u postprodukciji.
Story: Doživljavate li sebe kao pozorišnog glumca, pošto ste odigrali više od dve hiljade predstava?
- Da, odavno sam prestao da brojim izvođenja, ali nemam previše naslova, negde oko četrdeset. Kako sam u više od devedest odsto predstava igrao glavne uloge i stalno su me tovarili na dva sata, onda je četrdeset nosećih uloga sasvim dovoljno.
Story: Da li je glavna uloga privilegija ili opterećenje?
- Nisam počeo da ih igram zato što sam jako talentovan. Teško sam upisao Akademiju, čak nikada nisam ni mislio da ću igrati u pozorištu, smatrao sam da to ne pripada meni nego nekim drugim ljudima. I sada ne znam zašto sam se tako vezao za teatar. Kad sam počeo da radim, stvarno sam danonoćno bio tamo. Prve dve glavne uloge dobio sam kao zamena, a onda je neko shvatio ko najbolje vuče kola i ne izlazi iz pozorišta. Ljudi steknu poverenje u tebe zbog količine tereta koju možeš da poneseš. Gledajući iz ovog rakursa, znam da mnoge uloge nisam zanatski izbrusio do kraja jer glumci koji igraju naslovne role imaju mnogo manje vremena za svoje bravure. Ali, s druge strane, u svemu tome bilo je puno srca i mladalačkog žara. Neke uloge nisu bile savršene u tehničkom smislu, kao Raskoljnikov, recimo, ali on se može igrati samo iz mladalačkog poleta. Danas ne bih mogao da ga igram jer sam opterećen znanjem i zanatom koji povremeno oduzima srce. Najvažnije je zanat i srce držati u zdravom balansu: ako si zanatlija, to postaje dosadno i tebi i drugima, a srce ne može biti dovoljno kada igraš mnogo jer ga brzo potrošiš.
Story: Delujete kao veliki perfekcionista u poslu?
- Izgleda da jesam. Verovatno to ima veze sa vaspitanjem jer čovek što nauči do desete godine, to mu je. A tu je i strah da život ne prođe tek onako. U osnovi je stalno neki strah od prolaznosti, koga sam bio svestan kao jako mali, a sada sam ga pretvorio u radost i neku vrstu posvećenosti, čak i onda kad to tako ne izgleda.
Story: Jeste li kao mali želeli da budete glumac?
- Ne, kao i svi dečaci želeo da budem fudbaler ili pilot. Gluma nije došla strateški, već sasvim slučajno. Jedna glumica primetila me je na nekom srednjoškolskom takmičenju bivše Jugoslavije, gde sam slavio što ne idem u školu sedam dana, a oni su to doživeli kao moju kreativnost. (Smeh) Padao sam četiri puta na prijemnom ispitu i čak sam upisao arhitekturu da bih obezbedio egzistenciju, a onda sam preko vanrednog prijemnog ipak upisao glumu. Tada nisam imao ideju da meni pripada lepota ovog posla. I, kao što vidite, zaglavio sam u pozorištu! (Smeh)
Story: Da li je gluma odredila vaš život?
- Da, ima refleksiju na moj život i to najviše zato što u određnim periodima imam privilegiju da se bavim specifičnim temama i ljudima. Svi ti stavovi i avanture određuju mozaik mog ličnog stava. Kada sam čitao intervjue koje sam davao dok sam radio predstavu Derviš i smrt, uvideo sam da sam šest meseci podsvesno govorio iz pozicije derviša, onako kako je on mislio. Velikim delom sam se složio s njegovim stavovima, kao i sa stavovima Leonea iz Glembajevih, što je vrlo važan upliv na moj život i poimanje o njemu. Suludo je da se glumac bavi politikom, ali s druge strane, u nekom trenutku ona počne da se bavi s tobom, a tako je sa svim mojim likovima. Nikada nisam mogao da odvojim život od posla jer je to za mene jedno.
Story: Da li vam je dugo trebalo da izađete iz uloge Leonea?
- Uzimam godišnji odmor od likova! Dok se igra intenzivno, čuvam taj temperament zato što mi to olakšava posao na sceni, ali kada se završi sezona, kažem: Crta, papuče, kratke pantalone, dakle, ljudi, 'ajmo se brčkati. Moja porodica je vrlo važan deo mog života i dovoljno je što nisam često s njima da bih dodatno imao neka potraživanja od mog glumačkog bića. Radim svoj posao najbolje što mogu, ali da pritom niko drugi ne strada zbog toga.
Story: Šta ste naučili o sebi dok ste gradili taj lik?
- Jedna od privilegija ovog posla jeste to što se čovek nekada zaista vidi u ogledalu. Ljudi to inače ne vole jer često vide da imaju zaliske i previše sedih, da im glava nije baš proporcionalna, da im je nos malo čudan, da nisu baš široki u ramenima i da nikada nisu imali trbušnjake... I tako dalje, da ne izdam baš sve o sebi. (Smeh) Ali, sa druge strane, gluma je alibi da slobodno gledaš svoje mane i učiš nešto o sebi i drugima. Zbog toga nisam sebe shvatio previše značajnim.
Story: Zanimljivo je da ste kao makedonski glumac dobili neke važne uloge u beogradskim pozorištima.
- Ponosan sam zbog toga i mislim da ne bih bio na taj način toliko ponosan ni da igram na Brodveju, iako to možda zvuči čudno. Nisam ni previše pametan, ni previše talentovan, ali intuitivan jesam. Tačno znam koji je moj kosmos i poznajem mentalitet naših ljudi. Jako mi je drago što su mi se desile predstave Derviš i smrt i Glembajevi u Beogradu jer je to zaista obogatilo moj lični život i obradovalo me kao malo dete. Uživam u komunikaciji sa masom glumaca sa ovih prostora, zadovoljan sam što sam postao deo njih jer su profesionalne i lične korelacije najvažnije. A ne verujem da bih to imao na Brodveju.
Story: Jeste li želeli karijeru u inostranstvu?
- Ne, jer nemam neko ozbiljno mišljenje o sebi kao profesionalcu te vrste. Stalno govorim kako želim da radim tamo gde mogu da ispričam vic, a nisam siguran da bi me razumeli u Švedskoj, na primer. (Smeh)
Story: Dobro govorite srpski jezik, da li vam je bilo teško da ga savladate?
- Hvala, vi ste prvi koji ste mi to rekli! Onaj ko misli da može da nauči neki jezik za godinu dana, laže sebe jer jezik sadrži detinjstvo, prve ljubavi, obrazovanje, pevanje, viceve, tuge... Nije to samo sklop reči. Ako malo bolje razmislim, ja ni makedonski ne govorim kako treba, pošto sam rođen u Češkoj i iz detinjstva imam traume jer sam pričao drugačije i svi su prepoznavali da nisam rođen u Makedoniji. Srpski je dugoročan izazov za mene i siguran sam da ću ovde sa pedeset godina moći odlično da igram uloge, nadam se Steriju ili Nušića. To bi mi bila velika satisfakcija što se tiče srpskog jezika.
Story: Šta radite u slobodno vreme?
- Gledam da uživam u svim onim zadovoljstvima kao što su odmor sa porodicom, odlazak u banku i plaćanje računa, idem na pijacu, čistim balkon ili kuvam... To za mene nisu male stvari. Uživam da radim generalku u kući, to je moja joga. Volim i da izlazim tamo gde mi je prijatno, da pričam gluposti i pijem rakiju sa prijateljima.
Story: Da li je komplikovano živeti na više koloseka?
- Naravno, ponekad je fizički teško, ali kad se kamere ugase, odmah izračunam koliko sati imam slobodno i odem do Skoplja. Trudim se da budem što više sa porodicom jer to treba i meni.
Story: Kakav je vaš odnos prema slavi?
- U Makedoniji kažu: Vetar je magla, znači nešto prividno. Ipak, svi volimo da budemo primećeni i da nas vole, i to je normalno, samo ne treba preterivati. Velika je privilegija imati mogućnost da nešto javno kažeš ili radiš, ali to je i velika obaveza, zato sam se trudio da uvek budem odgovoran.
Story: Postoje li uloge koje priželjkujete?
- Ne, ali u poslednje vreme pričam kako je vreme za igranje veselih stvari jer u veselom i lepom ima takođe puno istine i pouke. Često mi se dešavalo da igram u dobroj tragediji, posle koje ljudi izađu nekako dotučeni i onda sam nezadovoljan jer želim da budu ozareni. Mogu sebe da zamislim u nekom mjuziklu, to bi bilo jako smešno. Imam savršene glasovne mogućnosti, ali u potpuno suludim registrima. (Smeh)
Jelena Kulović
