Slavni rok gitarista Saul Hadson poznatiji kao Sleš rođen je 23. jula 1965. u Hampstedu u Engleskoj, od oca Entonija Hadsona, engleskog Jevrejina i majke Ole Hadson, afroamerikanke. Roditelja su mu se bavili šoubiznisom, a sredinom sedamdesetih, kada su se razveli, Sleš se prvo preselio kod babe, a potom se sa majkom zaputio u Los Anđeles, dok mu je otac ostao u Engleskoj. Pohađao je srednju školu Beverli Hils zajedno sa budućim zvezdama među kojima su bili Leni Kravic i Nikolas Kejdž, ali ju je napustio pred kraj školovanja. Kad je imao petnaest godina, dobio je akustičnu gitaru s jednom žicom na kojoj je učio da svira. Uzori su mu bili Led Zeppelin, Thin Lizzy, Rori Galager, Erik Klepton, The Rolling Stones, Queen, Aerosmith, Džimi Hendriks, AC/DC i Džef Bek, a da bi ih dostigao, svirao je i po dvanaest sati na dan. Sa bubnjarom Stivenom Adlerom formirao je bend Road Crew, a nešto kasnije upoznali su Izija Sradlina i Aksela Rouza, s kojima su osnovali Gun’s and Roses. Grupa je 1988. godine objavila album G N’ R Lies, a nakon Use Your Illusion turneje, Sleš je dobio američko državljanstvo. Albumi Use Your Illusion I i Use Your Illusion II, označili su promenu u muzičkom izrazu bend i doneli pesme poput November Rain, Estranged, Don’t Cry. Slešu se ovo razmekšavanje zvuka nije dopalo, pa je napetost u bendu rasla, sve dok se nisu razišli. Nakon izlaska albuma The Spaghetti Incident, Sleš je počeo da naizmenično izlazi i ulazi u grupu sve do 1996, od kada je preknuo svaki kontakt sa Akselom. Zatim se usredsredio na novu grupu Slash’s Snakepit, koju je raspustio 2001. posle svega dva albuma. U međuvremenu, svirao je sa mnogim velikim muzičarima, između ostalih i sa Majkl Džeksonom, i radio muziku za filmove. Sa Dafom Mekaganom i Metom Sorumom osnovao je bend Velvet Revolver, koji je 2003. izdao svoj prvi singl Set Me Free kao deo soundtracka za film The Hulk. Usledio je album i turneja o kojoj se i danas govori. U januaru 2007. Sleš je dobio zvezdu na Rock Walk of Fame, odmah pored legednarnih Džimija Pejdža, Edija Van Halena i Džimija Hendriksa. Sleš se 1992. oženio manekenkom Rene Suran, ali su se posle pet godina braka razveli. Početkom novog milenijuma upoznao je Perlu Ferar s kojom ima dva sina London Emilija i Keša Entonija. Pre godinu dana Sleš je pdoeneo papire za razvod, ali se posle dve nedelje predomislio.
Putuje li porodica i dalje s vama na turneje?
- Oni više ne idu sa mnom na čitavu turneju, ali dođu s vremena na vreme, pa provedemo zajedno oko nedelju dana. Na putu sam već više od godinu dana.
Kako biste reagovali kada bi vam sinovi rekli da žele da se bave muzikom?
- To je ozbiljno pitanje. Oni sada imaju sedam i devet godina, i nijedan od njih ne pokazuje preveliki interes za muziku. Svakako bih morao da ih posmatram i vidim koliko su ozbiljni, strasni i posvećeni toj ideji. Jer, ako neko zaista hoće da se bavi muzikom iz svih dobrih i pravih razloga, niko ga ne može zaustaviti. Možete samo da ga podržite. Ali, ako oni hoće da se bave muzikom samo da bi mogli da budu sa što više devojaka i zezaju se, morao bih da im skrenem pažnju na to.
Da li je bolje svirati na novim mestima ili tamo gde je publika provereno dobra?
- U ovom trenutku biram nova mesta, ali nemojte pogrešno da me shvatite, neka mesta su kultna. Na primer, obožavam svirke u Londonu jer svaki put bude odlično.
Za većinu imate status rok legende, da li sebe tako posmatrate?
- S jedne strane, takva titula mi izrazito laska, a sa druge strane, kada to čujem, imam osećaj da sam već vekovima na sceni.
Zašto ste otišli iz G N’ R ?
- Jer nisam mogao da radim sa Akselom.
U muzičkom biznisu ste skoro 30 godina, a tek prošle godine objavili ste prvi solo album. Zašto ste čekali toliko dugo?
- Ranije uopšte nisam razmišljao o solo karijeri. Nije me zanimalo da budem glavni i da kontrolišem sve oko sebe. Oduvek sam bio deo benda, a bilo ih je dosta. Moguće je da sam se zasitio toga do te mere da sam konačno poželeo da uradim nešto sam, da ne moram nikome da polažem račune i da se uklapam u tuđu viziju. Jednostavno sam želeo da nešto uradim sam za sebe.
Imali ste privilegiju da budete prijatelj pokojnog Majkla Džeksona, po čemu ga pamtite?
- Majkl je bio neverovatan čovek. Kako sam ga upoznao? Jednog dana me je pozvao i pitao da li bih svirao na njegovom albumu Dangerous, a ja sam rekao da bi najbolje bilo da se vidimo i preslušamo materijal. Sreli smo se u studiju. Bio je zaista čudesna osoba. Snimili smo zajedno ploču, išli na turneju, sarađivali mnogo godina pre nego što mu se desio fijasko, optužbe za pedofiliju i te stvari. Ali, moje uspomene na Majkla su stvarno pozitivne.
Od početka karijere ste se nametnuli ne samo kao sjajan gitarista, već ste i imidžom skrenuli pažnju na sebe?
- Za mene je veliki kompliment kad mi kažu da posedujem kvalitet zvezde, ali to u stvari nije istina. Kad sam počinjao, sa Gansima, bio sam definitivno najmlađi i najpovučeniji od svih, u pozadini. I pošto sam smatrao da mesto glavnog gitariste pored veštine doprinosi i imidžu benda, malo pomalo sam počeo da se isturam u prvi plan zajedno sa Akselom, a ubrzo mi se i Daf priključio. Sva trojica smo uspeli da se nametnemo, dok Izi nije mario za to.
Danas ste idol mladih, a ko su bili vaši heroji?
- Moj heroj može biti bilo ko. Kada je u pitanju muzika, imam ih mnogo. Inspirisali su me veliki svirači kao što su Džimi Pejdž, Kit Ričards, Mik Tejlor, Džef Bek, Erik Klepton, Džimi Hendriks, Brajan Džons, Dejv Dejvis, Roni Vud... Svi ti momci imali su veliki uticaj na mene tokom mog odrastanja. Naravno, ima milion dobrih gitarista, ali ovi su bili moji heroji u detinjstvu.
Priredila: Моni Marković
