Iako će sledeće godine proslaviti 45 godina karijere, slavni pevač Kemal Monteno tvrdi u intervjuu za list Pobjeda da mu to i nije toliko važno. Ima svoj film koji gura i u kome želi i može da bude baš ono što jeste - Kemal Monteno i niko drugi.
Prvi veći javni nastup imali ste na festivalu Vaš šlager sezone 1967. godine. Sećate li se tih prvih koraka i na koji način?
- Vaš šlager sezone bio je prvi festival na kojem sam se pojavio, ali ne i moj prvi nastup. Jednostavno išao sam po redu. Prvo je to bila emisija Mikrofon je vaš, onda takmičenje pevača amatera Mladi pevaju proleću, zatim omladinski festival u Subotici, i onda tek sarajevski Šlager sezone i moja prva pesma koju sam napisao Lidija. Nisam se nešto specijalno bavio karijerom. Sve sam to onako usput radio. Pored onoga što sam najviše voleo, moje prve ljubavi – fudbala, nisam nešto specijalno ni voleo pevanje.
Zbog muzike ste se odrekli fudbala. Pratite li ovaj sport, kladite li se i imate li kad prilike i da odigrate neku partiju?
- Danas mnogo manje pratim fudbal. Drugo je bilo dok je bila Juga, pa smo znali i po tri meseca ranije sve sastave Zvezde, Partizana, Želje, Sarajeva i Hajduka i Olimpije. Danas je to drugačije. Pojavi se neki igrač, da tri gola na jednoj utakmici i odmah ga prodaju u inostranstvu. Dok je bila Juga do 28 godine nisi mogao napolje. Zato smo i imali jaku reprezentaciju. Danas, dođeš na utakmicu i ne znaš pola igrača koji igraju. Ja znam više igrača Barselone nego nekog našeg tima. I ne kladim se zato što se nasekiram. Istina, probao sam jedanput. Ako sam ja rekao pobediće taj, i stavio 1, taj tim vodi 2:0 šest minuta prije kraja, ja mislio da sam pogodio, odem u kladionicu, kad mi neko javi da su ovi drugi izjednačili, u zadnjoj sekundi. Danas nažalost više ne igram fudbal, voleo bih da mogu ali... Nije slučajno da fudbaleri sa 30 godina prestaju sa igrom.
Vaš otac je poreklom Italijan. Koliko je možda to njegovo poreklo uticalo i na Vas da se okrenete kanconama i sevdalinkama?
- Mislim da to nije imalo nekog uticaja. Peleov sin nikad nije bio fudbaler. Jednostavno, ne znam. Možda postoji neka povezanost, a možda ne. Takav sam kakvim me Bog stvorio, ustvari kakvim me je stari napravio.
Vaša ljubav prema suprugi Branki traje još iz srednjoškolskih dana. Do danas ste ostali zajedno u braku što je retkost. Šta mislite, šta je razlog tome?
- Branka i ja smo se upoznali kad je njoj bilo 16 i po, a meni tek malo više od 18 godina. Mi smo se sretali i zabavljali po parkovima, u poslastičarnicama, išli na kolače i u bioskop. Danas se mladi upoznaju u kafeima, diskotekama. Od mraka ne vide jedno drugom oči. Od buke ne čuju jedno drugom glas, i nije mi jasno kako se sutra i prepoznaju kad, niti su se videli, niti čuli kako valja. Zato te stvari traju jako kratko.
U jednom intervjuu izjavili ste da se ljepe stvari često dešavaju u kafani. Jeste li boem i postoji li neka anegdota koja vas veže za kafanu?
- Tačno je da se sve ljepe stvari dešavaju u kafani. Zato što u kafani sretneš ljude, tu se fino popije, svašta čuje, sazna, kaže. Ružne stvari se dešavaju negde drugde, iza zatvorenih vrata. Anegdota ima milion, ko bi se toga sad setio.
Šta obično volite da naručite od muzičara u kafani. Koju pesmu?
- Ekipa sa kojom se ja družim mrzi muziku u kafani. Onda mi kad hoćemo da se nađemo da negdje izađemo, pozovemo kafanu ili restoran, pitamo Imate li muziku?. I kad nam kažu da imaju onda mi E dobro onda nećemo doći. Volim da dođem u kafanu da se sa ljudima ispričam, da se zezamo i da nam bude fino. Da nam niko ne dosađuje. Kad uđeš u kafanu gdje svira muzika odmah ti se navali na glavu onaj sa violinom, ili harmonikom, pa ne možeš na miru da pričaš. A sad još i ove novije kafane gde narodnjaci pevaju toliko glasno da ništa ne možeš čuti, jer narodnjaci ne znaju pevati tiho. Kad oni pevaju glasno, to je katastrofa, a kad pevaju tiho još veća.
Današnja muzika je sve više vizelna nego vokalna. Bitno je kako se pakuje sve u spot, CD omot a ne kako zvuči. Kako gledate na to?
- To može biti dobro, a može biti i loše. Sve se to ipak montira kasnije u studiju, popravljaju greške, šminka se, kasnije kad tog tipa vidiš uživo sa bendom da svira, i kad nema tih okolnih pomagala, proteza i fotošopova, onda se razočaraš. Najbolje je biti prirodan, takav kakav si. Često zažmurim kad pevam, jer vidim u glavi tu sliku i tu scenu o kojoj pevam. Imam spot u svojoj glavi, ne moram ga snimati.
Sve više vaših kolega koriste za promociju Fejsbuk, Internet, web stranice. A Vi?
- Ni na TV-u ne umem da promenim kanal. Kažem Branki da mi uključi TV, a kamoli da znam te Fejsbuke ili kako se to zove. Čak i kad telefoniram, ako mi se javi sekretarica ja prekidam vezu. Želim da razgovaram sa živim ljudima, a ne sa automatima.
Sledeće godine ćete proslaviti 45 godina karijere. Šta Vam je danas važno kao muzičaru?
- Ne slavim ni rođendane, ni godišnjice braka, ništa ne slavim. Jedino kad su deca bila mala slavili smo njihove rođendane. I sad ne znam koji bi to onda bio datum za slavlje. Da li kad sam prvi put stao pred mikrofon, kad sam imao pet godina, i morali su da me stave na stolicu jer nisam mogao da dohvatim mikrofon, ili da računam od Mladi pjevaju proljeću ili nečeg trećeg. A kako tada, tako i sad, ja imam svoj film. Taj film guram, hoću da budem samo Kemal Monteno i niko drugi. Drugi neko ne mogu biti ni da hoću. Nisam trendovski pevač, pa da letim za onim što je trenutno u modi.
Imali ste veliki krug prijatelja, muzičara sa kojima ste se družili. Nekih od njih nema. Ko Vam najviše nedostaje sa muzičke scene?
- Puno je prijatelja mojih kojih nema više, ali na mojim koncertima ih se uvek setim. Pevam pesme koje sam sa njima pevao, njima pisao. Pre svih to su Davorin Popović, Toma Zdravković i mnogi drugi.
Karijera i dalje uspješno traje. Da li je za Vas trajanje mera uspeha?
- Ne dolazi mlada generacija na moje koncerte zato što sam ja mlad, lep i zgodan, nego zato što sam svoje pesme stvarao kad sam imao 20 godina, pa tako i oni koji sad imaju te godine prepoznaju sebe u tim pesmama, u tim pričama.
