Zvezda elektronske dens pop scene Ričard Melvil Kol, širom sveta poznat kao Mobi, rođen je 11. septembra 1965. godine u Harlemu u Njujorku. Na svet je došao u siromašnoj porodici, otac Džejms mu je bio profesor hemije, a majka Dorijen nije radila. Otac mu je poginuo u saobraćajnoj nesreći kada je imao svega dve godine, a sa majkom se nekoliko mesci kasnije preselio u San Francisko, gde su živeli od socijalne pomoći. Mobi se kasnije vratio u Njujork sa uverenjem da umetnik mora živeti u tom gradu ako želi da uspe. Bavio se muzikom od detinjstva, kada je prvo učio klasičnu gitaru, a kasnije svirao u punk bendu, da bi na koledžu počeo da radi kao house i hip-hop DJ. Nadimak su mu dali roditelji zbog srodstva sa autorom romana Mobi Dik Hermanom Melvilom. U mladosti je slušao The Clash i Joy division. Ipak, njegov prvi album je bio okosnica elektronske scene devedesetih godina, žurke su u to vreme bili nezamislivi bez njegovih hitova. Pod imenom Mobi 1991. godine izdao je svoj prvi singl i planetarni hit Go koji je magazin Rolling Stone kasnije uvrstio na listu najboljih izdanja svih vremena.
Mobijevu muziku su koristili mnogi reditelji u nekoliko stotina filmova od kojih se svakako izdvajaju Plaža, Vrelina i Sutra ne umire nikad. Album Play iz 1999. prodat je u više od deset miliona primeraka, a takva tradicija nastavljena je i sa sledeća četiri. Ipak, prema sopstvenom priznanju, objavljivanjem dva albuma s remiksima, Mobi je na neki način zaokružio karijeru. On svira klavijature, bubnjeve, gitaru i bas gitaru. Ističe da je bio sklon eksperimentisanju, kako sa muzikom, tako i sa drogama, od LSD-a do kokaina, usled čega je zapadao u razne psihičke krize, ali i neretko bio veoma agresivan, međutim, izlaz je pronašao zahvaljujući veri. Ništa smireniji i suptilniji nije bio ni u ljubavnim odnosima, bio je u vezama sa mnogim damama iz javnog života, između ostalih sa glumicama Natali Portman i Kristinom Riči, spisateljicom Deborom Sonimen i mnogim drugim.
Ovaj slavni umetnik održao je spektakularan koncert 18. juna na Kalemegdanu.
Kako pamtite Njujork iz vašeg detinjstva? Da li se razlikuje od onog danas?
- U Harlemu sam živio samo prve dve godine života. Otac mi je bio učitelj, a kada su mi se roditelji razveli mama i ja smo se preselili u San Francisko, pa u Konektikat. Dok sam odrastao, Njujork je bio mešavina Bejruta, Belfasta i ratnog Sarajeva. Čitavi blokovi su znali da budu zapaljeni, a droga i kriminal su bili na svakom koraku. Zanimljivo ga je gledati danas, isti grad, ali mnogo sigurniji. Jedini pravi problem za majku i mene ipak je bilo siromaštvo, jer smo živeli od socijalne pomoći. Ljudi mi ne veruju, ali neko vreme smo živeli u stanu bez vode i kupatila, u kvartu punom kriminala. U zgradi u kojoj je bio naš stan, ako se ta rupa može tako nazvati, ubijeno je najmanje dvoje ljudi.
Poznati ste kao muzičar koji se trudi da svojim pesmama podigne nivo kolektivne svesti. Odakle u vama takav poriv?
- Fascinira me nivo ljudske gluposti kojoj sam i ja, poput svakog drugog pojedinca, veoma podložan. Na jednom mom albumu nalazi se poruka usredsređena na borbu protiv potrošačkog ludila, a glasi: Možete li da poverujete da koristimo otrovni hlor u izbeljivaču kako bi nam gaće ostale bele?
Intezivno se borite protiv ubijanja životinja?
- Nije mi jasno kako neko može da pogledata životinji u oči sa saznanjem kako je njegov apetit važniji od njene patnje.
Zašto ne možete da zamislite kako neko sluša vašu muziku u bilo kojoj drugoj prilici osim kad je sam sa sobom?
- Kada bih organizovao žurku kod kuće i pozvao pedeset ljudi u želji da se zabavimo, pijemo i plešemo, puštao bih Chemical Brothers, Fatboy Slima... A kada bih pozvao dvoje, troje ljudi sebi na večeru, možda bih pustio neki od svojih albuma. Moje su ploče tiše, introspektivnije i delikatnije od albuma nekih drugih ljudi čiju muziku volim.
Zašto ste Dejvida Buovija pitali je li nekada poljubio ženu dok je svirala neka njegova pesma?
- Hteo sam da znam. Na tu temu imam smešnu priču o sebi. Pre nekoliko godina imao sam devojku koja je želela da eksperimentišemo sa tantričkim seksom. Nisam imao takvo iskustvo i ona me je nagovorila da probamo. Pustio sam jednu od mojih ploča koja je bila vrlo spora i tiha, bili su to instrumentali. Počeli smo sa tantričkim seksom i u njemu smo uživali oko dva minuta, kada je CD počeo da preskače. Pokušavali smo da doživimo tiho, duhovno iskustvo, a u pozadini se čulo iritirajuće škripanje, i bio je to kraj mog eksperimentisanja s tantričkim seksom.
Priča se da ste veliki hedonista kada je seks u pitanju?
- Reputacija koja me prati zanima ljude više od istine. Govori se da vodim divlji, uzbudljiv hedonistički život, ali to nije istina. Eksperimentisao jesam, otvorenih sam shvatanja, zabavlja me da isprobavam razne stvari, ali većinom sam prilično dosadan.
Svojevremeno se govorilo da ste u uzbudljivoj vezi sa Neli Furtado. Da li je to bilo tačno?
- Ne, nismo bili zajedno. Te priče su se pronele pošto smo na jednoj turneji pored Outkast, Incubus bili i nas dvoje. Neli je tokom svake večeri sa mnom otpevala po jednu pesmu. Iako je tada imala dečka, svidela mi se, jako je lepa i seksi, ali nije tip žene s kojom bih bio u vezi.
Kako birate goste na albumu?
- Stvar je u tome što volim da pevam, ali nemam odličan glas. Zato otpevam oko četiri pesme na albumu. Kada bih pevao kao Dejvid Bouvi ili Bono, nikada ne bih imao goste pevače na albumu. Uz to, obožavam ženske vokale i zato sam sarađivao sa mnogima, poput Šinejd Okonor i Endži Stoun.
Da li ste ikada verovali da možete postići ovako veliki uspeh, prodati milione albuma i nastupati na svim važnijim binama sveta?
- Nikada nisam verovao da ću dobiti ugovor za prvi album, da ću ikada nastupiti nigde izvan Amerike, da će na moje koncerte dolaziti više od deset, petnaest ljudi… Bio sam radoholičar, a sada polako, poput alkoholičara, pokušavam da se izlečim od toga.
Na vašim remiks albumima nalaze se i pesme koje su vas proslavile ranih devedesetih poput Feeling so real i Go. Kako s ove vremenske distance gledate na njih?
- U čitavom svetu proslavila me je pesma Go, a kad sam je snimao nadao sam se da će se prodati u bar tri hiljade primeraka. Kad me ljudi pitaju šta mi je bila inspiracija za neku pesmu ili album, moj odgovor je često razočaravajući. Snimam albume zato što to volim. Kad pogledam na svoju karijeru, ona je zapravo puna kontrasta. Počeo sam radeći dance muziku, a onda sam snimio pank rok album. Počeo sam kao neka vrsta pop umetnika koji prezire komercijalnu kulturu i onda uradio veoma komercijalne albume. To mi je unelo dinamiku u život, a nadam se da je i moja karijera postala zanimljiva.
Priredila: Moni Marković
