Slavni glumac irskog porekla Lajam Nison rođen je 7. juna 1952. godine kao Džon Nilson u Glentoranu, okrugu Antrim u Severnoj Irskoj kao sin kuvarice Katarine i domara u osnovnoj školi lokalne katoličke dečake obrazovne ustanove, Bernarda. Odgajan je u rimokatoličkom duhu, a roditelji su ga od milošte zvali Lijam, što na irskom znači Vilijam, po lokalnom svešteniku. Bio je treće dete u porodici, i jedini dečak među četiri sestre. Kada je imao devet godina njegove sestre Elizabet, Bernadet, i Rozalin davale su mu časove boksa, a kasnije ga učlanile u Omladinski klub Svih Svetih. Veoma brzo stekao je status uspešnog mladog sportiste, a postao je i bokserski šampion - amater Ulster oblasti.
Kada je imao jedanaest godina, prvi put je stao na pozornicu. Naime, profesor engleskog mu je ponudio glavnu ulogu u jednoj predstavi, a on ju je prihvatio pošto mu se dopadala devojka s kojom je trebao da igra. Od tog momenta nastavio je da sudeluje u školskim produkcijama i narednih godina. Na njegovo opredeljenje da postane glumac dosta je uticao i boravak u manastiru Ian Paislei, u čije se crkve uvlačio i slušao propovedi što ga je asociralo na boravak u nekom drugom svetu, ali i na pravi način pokazalo mu magiju pozornice. Nison je 1971. upisao na studije fizike i informatike Queen's Universitu u Belfastu. Nije imao mnogo sreće u sportovima, pa je svoje slobodno vreme i vanškolske aktivnosti ispunjavao radeći u fabrici piva Guinness. Godine 1976, pridružio se igračkoj sceni pozorišta u Belfastu, gde je nastupao dve godine. Svoje prvo iskustvo u filmu imao je 1977., igrajući Isusu Hristu u verskom filmu, Pilgrim's Progress u režiji Ken Anderson. Budući velikan svetskog glumišta ubrzo se preselio u Dablin, a nakon uloge u filmu Excalibur odvažio se da spakuje kofere i pređe u London, gde je nastavio rad na sceni, ali i u niskobudžetnim filmovima i televiziskim serijama. U tom periodu živeo je s sa glumicom Helen Miren koju je upoznao tokom snimanja filma Excalibur.
Između 1982 i 1987, Nison je glumio u pet velikih ostvarenja rame uz rame s Mel Gibsonom, Entoni Hopkinsom, Robertom de Nirom i Džeremijem Ajronsom. Godine 1999, u njegovom životu sve se promenilo, dobio je ulogu u ostvarenju Ratovi zvezda Epizoda I: Fantomska pretnja kao Džedaj učitelj Kvaj-Gon Džin, u režiji Džordža Lukasa. Potom su usledili brojni filmovi koje je publika obožavala, poput Gangs of New York, Saturday Night Live, Appalachian Emergency Room, Five minutes of Heaven, Taken, Chloe, a 21. aprila u domaće bioskope je stigao njegov najnoviji film Bezimeni.
Inače, Nison je bio oženjen glumicom Natašom Ričardson od 3. jula 1994. do njene smrti 18. marta 2009, kada je preminula usled teških povreda glave zadobijenih u nesreći na skijanju Mont Tremblant, u kanadskoj provinciji Kvebek. Ričardson i Nison imaju dva sina: Majkla (14) i Daniela (16). Nison živi u Njujork na imanju koje je kupio s pokojnom suprugom. Osamnaest meseci nakon smrti supruge Lajam je započeo vezu s plavušom Frejom Džonston.
Kako vam je u novoj vezi?
- Freja je divna osoba, mi se stvarno lepo družimo, ali ništa više od toga.
Kako ste se nakon smrti supruge Nataše nosili s bolom?
- Mislim da sam preživeo upravo zahvaljujući tome što sam bežao od svega. Neprekidno sam jurio za poslovima, njih je barem lako isplanirati. Tuga je, tako jedna čudna stvar na koju nije moguće pripremiti se. Čini vam se da je dovoljno samo se dobro isplakati, pa da sve prođe. Planirate da to bude baš tako, ali to nikako nije moguće. Samo vas odjednom strefi usred noći. Barem je kod mene bilo tako. Jednom prilikom, šetao sam se napolju osećajući se sasvim smireno, kada me je odjednom tresnulo. Kao da se nešto raspuknulo u mojim grudima.
Pre dve godine kada je ona zadobila teške povrede glave u bolnici ste iščekivali vesti o njenom stanju…
- Ušao sam u urgentni centar gde sam zatekao sedamdesetak ljudi slomljenih ruku, sa modricama ispod oka ili u nekoj sličnoj nevolji. Međutim, prvi put nakon tolikih godina, niko me nije prepoznao. Ni sestre, ni pacijenti. Niko. Prevalio sam toliki put, a oni nisu hteli da me puste kod nje da je vidim. Pokušavao sam da zamaknem iza ugla, da se nekako probijem znajući da je moja supruga negde tamo. Izvadio sam mobilni telefon, kada mi je prišao stražar koji mi je rekao da ne smem da ga koristim unutra. Taman što sam zaustio da ga pitam prepoznaje li me, neko ga je drugi pozvao i on je nestao s vidika. Tako sam izašao napolje na hladnoću pitajući se šta dalje da radim i kako da prođem kroz obezbeđenje. Onda sam ugledao dve medicinske sestre na pauzi za cigaretu i počeo da se šetam ispred njih. Srećom, jedna me je konačno prepoznala. Moram priznati da nikada u životu nisam osetio toliku zahvalnost što sam poznata ličnost. Ona me je uputila kako da uđem kroz zadnja vrata i kuda dalje da idem. Uspeo sam da stignem taman na vreme. Od tog momenta, moj život se u potpunosti preokrenuo. Tu su stajali svi ti mladi doktori koji su izgledali kao da nemaju više od osamnaest godina. Saopštili su mi najgore.
Kako ste sinovima Majklu i Danjelu objasnili te stravične vesti?
– Želeo sam da pobegnem, kako iz sopstvene kože tako i od njih. Nekad pomislim da sam u tim trenucima bio ljut na suprugu koja me je ostavila sa svim tim da se mučim. U glavi sam pravio konstrukcije rečenica kojim bih mogao da ih poštedim bola, ali ništa nije bilo od pomoći. Pomislio sam da ću ih izgubiti zajedno s njom.
Kako biste opisali film Bezimeni?
- Mislim da je na ivici trilera, ali da dosta podseća na Alfreda Hičkoka i filmove te vrste, koji su se prikazivali četrdesetih, pedesetih I šezdesetih godina.
Kakva sećanja nosite sa snimanja?
- Pa, za početak, to je bio najhladniji januar i februar u posednjih dvadeset godina. Bilo je neverovatno hladno, previše, kao da je stalno i svuda bio mraz i led. A videćete na filmu da je bilo dosta fizičke aktivnosti napolju. Dakle, postojao je izazov u tome da samo završimo film u takvim uslovima, ali nekako smo uspeli.
Priredila: Moni Marković
