Poznati glumac, producent i reditelj rođen je 9. decembra 1953. godine u Ilinoisu. Roditelji su mu se bavili novinarstvom i izdavaštvom, a prezime Malkovič nasledio je od dede koji vodi poreklo iz mesta Ozalj u Hrvatskoj. Bio je veoma nemirno dete i roditelji su ga često zbog lošeg ponašanja izbacivali iz kuće. Studirao je na Univerzitetu u Ilinoisu, gde se družio sa ljudima iz sveta pozorišta. Jedan od njih omogućio mu je da posle diplomiranja postane član čuvene pozorišne trupe Steppenwolf u Čikagu, gde je glumio i režirao predstave. Prvu ulogu na filmu dobio je 1978. u ostvarenju Roberta Altmana Venčanje, a pažnju kritike i publike privukao je 1984. godine ulogom u filmu Mesta u srcu, za koju je prvi put nominovan za Oskara. Status holivudske zvezde stekao je filmom Opasne veze, gde je glumio sa Umom Turman, Kijanu Rivsom i Mišel Fajfer. Početkom devedesetih godina pozajmljivao je svoj glas mnogim junacima iz crtanih filmova, a iako je imao mnogo ponuda u Holivudu, nijednog trenutka nije napuštao pozorište u kom je počeo da radi i gde je ostvario svoje prve uloge. Malkovič ima kultni status među kolegama o čemu svedoči i film Biti Džon Malkovič, snimljen 1999. godine. Jedan je od malobrojnih glumaca koji se nisu vezivali za određeni tip uloga ili filmske žanrove. Malkovič se 1982. venčao sa Glen Hardli, s kojom je narednih godina radio na mnogim filmovima. Par se razveo 1988. nakon glumčeve afere sa Mišel Fajfer, a Džon je od tada više od dvadeset godina u nevenčanoj zajednici sa rediteljkom Nikoletom Pejran, s kojom ima dvoje dece: ćerku Amandin (19) i sina Louija (17). Kada je o njegovoj ćerki reč, ostao je upamćen i po duhovitoj izjavi da će je vaspitavati samo uz dva pravila: da bude uvek lepo obučena i da nikada ne upražnjava seks. Ovaj vanserijski glumac prošle godine dobio je Kristalni globus za izuzetan umetnički doprinos svetskoj kinematografiji koji mu je uručen na festivalu u Karlovim Varima. Tokom novogodišnjih praznika, Džon je u austrijskom pozorištu Ronaher igrao Kazanovu u predstavi Đakomove varijacije.
Zbog čega se niste oženili sa sadašnjom partnerkom Nikoletom Pejran, s kojom ste u vezi već dvadeset godina?
- Nismo venčani, ali smo porodica. Upoznali smo se na snimanju filma The Sheltering Sky gde je radila kao asistent direktora filma i tako je sve krenulo.
Često ističete kako vam je teško da uskladite očinske sa poslovnim obavezama. Zbog čega?
- Shvatio sam to još kada sam dobio decu 1990. i 1992. godine. I dalje volim svoj posao, sada više nego ikada, ali svestan sam da osiromašujem njihov život zato što ih ne viđam dovoljno. Kada razmislim, samo nekoliko godina bio sam konstantno uz njih. Ali, isto tako, dešavalo se da sam i po tri-četiri meseca zbog snimanja kući dolazio veoma kasno, a oni su već uveliko spavali. Ipak, moram da kažem i to da sam neke velike pozorišne uloge odbio kako bih bio uz njih.
Dešavalo se i da ih vodite sa sobom?
- Da, vodio sam ih u Beč, ali više zbog toga što im se tamo dopadaju domaće kobasice. Ćerka mi je na koledžu u Portlandu, a sin sledeće godine upisuje fakultet. Razmisliću o Univerzitetu Brodvej.
Imate li neki hobi koji vas opušta?
- Volim oružje, posebno da se igram pištoljima. S vremena na vreme obožavam da ispucam nekoliko šanžera u metu, ali nisam neki strelac koji postiže velike rezultate.
Šta vas uvek izvede iz takta?
- Većina novinara jednostavno mora sve i svakoga da smesti u fioku, a da uopšte ne razumeju o čemu se govori i šta je poenta priče. Nedavno sam pročitao kako čak 56 posto Amerikanaca veruje u leteće tanjire, ali samo 19 procenata njih veruje medijima. Zar to nije urnebesno? S druge strane, većina osoba svaki dan pod istinu podvede svakakve laži, a upravo je neverovatno koliko ljudi o kojem god ubistvu i o kakvoj god katastrofi govorili i dalje veruje da su to uradili Židovi. I to podjednako obrazovani ljudi, kao i oni koji čitaju idiotske ekstremno desne i ništa manje idiotske ekstremno leve novine.
Osvedočeni ste ateista, kako branite svoje argumente za to opredeljenje?
- Verujem u ljude, u humana bića, automobile, ali ne verujem u nešto za šta milenijumima apsolutno nema nijednog dokaza.
Pisano je da se viđate sa brazilskom glumicom Kristinom Reali koja živi u Francuskoj i da ste upravo vi razlog njenog razvoda od Frensisa Hastera?
- Takve spekulacije počele su zbog mog petonedeljnog odmora u Francuskoj, gde sam nekada živeo.
Koliko ste u životu obraćali pažnju na modu?
- Nikada mi se nije dopadala ona s početka sedamdesetih, mislim da je to najsramotnije što je moglo da se uradi kada je moda u pitanju. Sada kada gledam šta je obeležilo taj period, primećujem zapanjujuću ružnoću te odeće. Međutim, tada sam je saglasno i bez pogovora nosio.
Da li ste zadovoljni filmom Biti Džon Malkovič?
- Da, apsolutno. Mnogo volim i poštujem scenaristu i reditelja tog filma, ali nije mi bilo drugačije da igram sebe u odnosu na sve ostale uloge. Jednom igrate alkoholičara, drugi put psihopatu, a nekad Džona Malkoviča.
Vaši preci su poreklom iz Hrvatske, ali vi ne govorite taj jezik?
- Sećam se da su moji baba i deda, koji su sa balkanskih prostora emigrirali u Ameriku, često sedeli i šaputali na nekom čudnom jeziku. Uvek kada bi tako govorili, imao sam osećaj da nešto kriju i kako se nečega plaše. Međutim, oni su insistirali da nijedno od njihove dece i unučadi ne nauče taj jezik.
Moni Marković
