Čuveni muzičar prvi put nakon ćerkine smrti otkriva kroz kakve muke i probleme je prolazio u pokušaju da je spase od pakla droge, navodi u čemu je sve njegova krivica i ističe da su mu unuci motiv da živi dalje.
Prošle su dve nedelje otkako je Maja Avdibegović, ćerka muzičara Milića Vukašinovića (68), pronađena bez svesti u njegovom stanu u Sarajevu u 35. godini, a on se s tom činjenicom i dalje ne miri. Nakon što je primio strašnu vest, čuveni doktor za rokenrol prvo je pomislio da mu se jedinica predozirala heroinom jer je bila teški zavisnik na lečenju, međutim, obdukcioni nalazi utvrdili su da je došlo do gušenja prilikom mešanja jake kafe s pojačanom dozom lekova. Vukašinović je tek nakon Majine sahrane postao svestan tragedije, od koje mu je, kako dani odmiču, sve teže i teže. U ispovesti za Glossy opisuje s kakvim se sve problemima susretao poslednjih dvadeset godina zbog ćerke, ali i šta je i sam preživljavao kada se borio s najtežim porocima.
Koliko je bila teška borba tokom koje ste pokušavali da Maja pobedi zavisnost?
- Najveći problem svih roditelja koji se suočavaju s detetom narkomanom jeste taj što kasno otkriju da im je dete zavisnik, kao što smo Majina mama Vera i ja kasno shvatili da je na heroinu. I to zavisnik koji nije dao da se kaže da je narkoman, pa bi svaki put ako nagovestimo da je u problemu, dobijala nervne napade, uz stalna obećanja da neće više koristiti iglu.
Kako ste je nagovorili da krene s lečenjem?
- Prvi put je pristala da ide da na lečenje u bolnicu Koševo kada je i njen tadašnji dečko, koji je i navukao na iglu, pristao da idu zajedno, ali je on posle sedam dana pobegao iz bolnice i sve se nastavilo po starom. Drugi put se lečila zajedno s bivšim mužem, s kojim ima decu. Nisu bili u bolnici, već su svako jutro išli po metadon. Nakon mesec dana trebalo je da budu čisti, međutim, njen bivši muž nije izdržao ni 10 dana i vratio se na iglu, a onda i ona, s tim što je nama stalno pričala da se skinula i da nije više na heroinu. To laganje se produžilo maltene do današnjih dana, s kratkim periodima kada je stvarno apstinirala od heroina, ali je onda uzimala neke sintetičke droge od koji joj se psiha potpuno izmenila i imala je halucigene faze.
Da li je Maja kao dete bila labilna osoba?
- Bila je vrlo vesele prirode i veoma inteligentna, čak je naučila da čita sa tri godine, pa čak i titl na televiziji dok zajedno s nama gleda neki strani film. Ako bih napravio neki bezobrazluk, ona bi pitala "Šta kažeš?", a ako bih je nešto slagao, tačno bi ponovila bezobrazluk koji sam hteo da sakrijem od nje, po čemu sam zaključio da zna da čita, i to "titlove koji brzo promiču". Do njene treće godine imali smo problem jer nije imala nikakvu potrebu za hranom i odbijala je da jede, mogla je da bude samo na vodi iz flašice, pa smo se Vera i ja dovijali kako da je zabavimo i nahranimo kroz igru, da ne primeti da je usput i jela, što je kasnije kod nje moralo da pređe u izrazitu razmaženost jer smo morali sve da joj popuštamo samo da bi bila sita. Ta razmaženost joj je, pored njenog čvrstog karaktera, ostala kao karakterna crta i kad je odrasla, što se obično zove svojeglavost.
Kada se prvi put susrela s drogom?
- Tri godine nakon rata zaljubila se u jednog lepog dečka, bubnjara, koji je u stvari navukao na iglu i s njim je kasnije raskinula zato što nije hteo da imaju decu. Potom je ušla u vezu sa svojim bivšim mužem, teškim narkomanom, i s njim je dobila dvoje prekrasne dece. Ni to joj nije bilo dovoljno jak motiv da se konačno potpuno skine s droge, mada jeste pauzirala tokom trudnoće i nakon porođaja, ali se kasnije uvek vraćala, i to najviše zbog muža, koji je i dalje neizlečiv slučaj.
Koliko ste kao roditelj propatili zbog svega toga?
Samo ko ima dete narkomana zna kakav je to pakao od života. Takav pakao da ti ponekad dođe da ubiješ sopstveno dete ili da namerno pustiš da se predozira, da skrati muke i sebi i nama."
NASTAVAK PROČITAJTE NA SLEDEĆOJ STRANI
Krivite li sebe što niste bili stroži otac?
- Kriv sam zato što sam verovao da moje dete mora da prođe i onu ranu fazu džointa i nekoliko piva, ali da neće sigurno da se hvata težih droga. Kada mi je sva oduševljena pričala o tom svom prvom dečku bubnjaru u koga se zaljubila, normalno da joj nisam branio da se s njim zabavlja, jer sam dečka i znao iz viđenja i čak sam im iznajmio stan da ne moraju da se smucaju kojekuda. To mi je bila najveća greška. Tada je u tom stanu postala narkomanka jer su njih dvoje tu napravili narkomansko leglo.
Da li je tačno da ste bivšoj supruzi govorili da ne treba da imate decu?
- Jeste, jer sam znao da će to dete biti na mene, da će imati moju genetiku, a moja genetika je sa izrazitim nagonom za životom, i to njegovom poročnom stranom, sa devizom "Sve što radim, radim detaljno i do kraja, bez mere i ograničenja, pa ko živ, ko mrtav." Znao sam da ću se ja izvući i iz najgoreg, ali za svoje dete to nisam mogao da garantujem, i to se, nažalost, i desilo.
Na koji način ste uspeli da se izborite sa svojim porocima, a gde je Maja omanula?
- Počeo sam da pijem i opijam se s 13 godina, kada sam počeo i da sviram bubnjeve, i to ludilo s alkoholom je bio moj zaštitni znak sve do pre deset godina. Tada sam se lečio i izlečio od periodičnog alkoholizma, jer nisam bio hronični alkoholičar koji mora da pije svaki dan. Nisam bio fizički vezan za alkohol, već sam voleo to ludilo kad krenem da pijem, tu potpunu slobodu razvrata i bluda. To je kod mene bila stvar odluke, a ne moranja zbog zavisnosti. Uspeo sam da se skinem s kokaina dok sam živeo u Londonu od 1971. do 1974. godine i radio dve godine u "Hard rok kafeu", u kojem sam i radio, i šmrkao kokain, pio viski i duvao džointe, sve odjednom, simultano. Na kraju je ipak pobedila moja želja da se bavim muzikom, jer sam tada prešao na gitaru i hteo sam da se vratim u zemlju, da napravim bend i sviram svoj teški rok, a to je podrazumevalo da se skinem s kokaina, trave i hašiša, a da ostane samo alkohol, i to žestina. Uspeo sam da se rešim droge, napravio sam grupu Vatreni poljubac, i što bi rekli Englezi, ostalo je istorija.
Kako se osećate sada? Da li vam ćerka svakim danom sve više nedostaje?
Čovekova ličnost je kao stolica na tri noge. Jedna noga je žena, druga dete, a treća njegova karijera. Kako sam Maju izgubio, ta stolica se klima, fali mi trećina mene, osećam se kao duhovni invalid i još ta praznina neopisivo boli."
Koliko vam znači podrška supruge Suzane?
- Da nije Suzane i njene potpune i sveobuhvatne ljubavi prema meni, ne znam da li bih mogao da prebrodim ovaj teški gubitak, čak bih se možda i vratio alkoholu i završio sa životom.
A vaši unuci?
- Oni su već četiri godine u domu. Hteo sam da ih uzmem, ali nisam mogao zbog papira i više stvari. Njihov deda je za njih tu 24 sata, stalno ih obilazim i zbog njih moram da budem na nogama i još dugo da živim.
NE PROPUSTITE
