Kao što se domaćoj publici nametnuo razoružavajućim pogledom i srdačnim osmehom koji ne skida s lica, jedan od najpopularnijih domaćih glumaca, Ivan Bosiljčić (31), koji se proslavio ulogama u domaćim serijama Ljubav i mržnja, Ranjeni orao, Greh njene majke i Sva ta ravnica, ali i glavnim rolama u hit predstavama Miris kiše na Balkanu, Čikago, Cigani lete u nebo, Maratonci trče počasni krug, Gloria, i u privatnom životu rukovodi se samo istinskim vrednostima. Uprkos tome što je ostvario zavidan uspeh u poslu kojem se do kraja predaje, ovaj rođeni Užičanin koji je još u najranijem detinjstvu zavoleo poeziju i recitovanje, priznaje da mu tek predstoji vreme kada će ispuniti svoje najintimnije želje. Markantni umetnik u intervjuu za Story govori o tome koliko ga poslovni uspesi ispunjavaju, ali i kako priželjkuje da uskoro zasnuje porodicu.
Story: Da li je to što ne skidate osmeh s lica posledica poslovnog uspeha ili su se još neke kockice poklopile u vašem životu?
- Zaista sam zadovoljan jer sam veoma srećan okončao 2010. godinu. Nikada mi nije bilo teže u poslu i zadaci koje sam dobijao ove godine bili su takvi da sam često bio na ivici da odustanem. Stalno sam se pitao da li ću ja to moći, ali u svakoj prilici dajem svoj maksimum i uvek sam spreman za nešto novo. Kod mene nema opuštanja i drago mi je što dobijam takve zadatke, pa su na kraju došle i nagrade. Naravno, ne radim za njih niti su one suština mog posla, ali kada ih dobiješ, drago ti je što i neki stručni ljudi vide tvoj trud. Ipak, uvek mi je najmilija nagrada publike jer mi je ona u ovom poslu glavni parametar i inspiracija.
Story: Kako proslavljate praznike?
- Uglavnom se radujem Božiću. Prethodnih godina u to vreme dosta sam putovao i nikada nisam bio kod kuće, zato sam ga ove godine proslavio u krugu porodice. Prošle godine bio sam na Sinaju, pretprošle takođe na nekim egzotičnim destinacijama, a ove godine zaista su mi najviše nedostajali roditelji i brat pa sam želeo da budem s njima. Želeo sam da im bar donekle na početku 2011. nadoknadim svoje odsustvo.
Story: Da li za sebe možete da kažete da ste srećan i ispunjen čovek?
- Nisam potpuno. U poslu sam vrlo ostvaren i imam sjajne prijatelje, ali verujem da veliki razlozi za sreću tek dolaze. Nadam se porodičnom životu i ostvarenju tih najintimnijih želja.
Story: Znači li to da sada niste zaljubljeni?
- To je suviše lično pitanje! (Smeh)
Story: Osećate li roditeljski instinkt ili ste pod pritiskom porodice?
- Ne dolazi to od porodice ili bilo kakve vrste pritisaka, već od mog vaspitanja. Do sada sam se više puta uverio da je porodica najvažnija baza u životu i bez nje ništa nema vrednost. Nije neophodno da budete biološki roditelj, ali morate osećati tu vrstu porodične vezanosti. Ne mislim da je biološko roditeljstvo uslov za apsolutnu sreću jer ima ljudi koji to ne mogu da ostvare, ali i oni dobro znaju šta je to porodica.
Story: Šta treba da poseduje devojka da bi vas osvojila?
- Ne znam, kao što ne bih znao da odgovorim na pitanje koje uloge priželjkujem i na tom polju dolazim u još zamršeniju situaciju. Ja sam puštao da uloge nađu mene, ali ne bih dozvolio da se to desi i kad je reč o ženama, već sam ja taj koji ide i gleda. Zato verujem da ću, kada mi se desi prava ljubav, umeti da je prepoznam.
Story: S obzirom na to da ste profesionalac u poslu, jeste li zahtevni i u ljubavi?
- Jesam, ali daleko sam tolerantniji u privatnom životu. Imam vrlo čvrste stavove i uverenja koja se nisu menjala. Ne kažem da neće, ali za sada sam u velikoj meri bio Turčin. (Smeh)
Story: Koliko vam imponuje godišnja nagrada Pozorišta na Terazijama?
- Velika mi je čast što je ta nagrada pripala meni i mojoj dragoj koleginici i bliskoj prijateljici Ivani Knežević za uloge u predstavi Gloria. Ali, mislim da nema veće nagrade za Pozorište na Terazijama i ceo ansambl od toga što naše predstave traju decenijama, interesovanje za njih ne jenjava i posle svake izvedbe slede ovacije. Očigledno je da svi dobro radimo svoj posao i mnogo ga volimo čim nam to polazi za rukom. Zato mi je mnogo drago što sam deo Pozorišta na Terazijama.
Story: Tridesetog decembra održali ste uspešan koncert u Operi i teatru Madlenianum. Koliko vas to ispunjava?
- Veoma. Sve ulaznice bile su prodate, pa sam na sve moguće načine pokušavao da nabavim karte za svoje prijatelje i drage ljude koji nisu uspeli da ih kupe na vreme. (Smeh) Uvek se radujem takvim nastupima jer publika zna da nisam imao takvu vrstu nastupa od početka pozorišne sezone zato što sam dosta snimao. Iz tih razloga muzičko-poetsko veče uvek ostavim za mirniji period jer je to stvarno za moju i dušu publike.
Story: Jeste li zadovoljni kako protiče snimanje nove serije Nepobedivo srce reditelja Zdravka Šotre?
- Vrlo sam zadovoljan. Pre nekoliko dana završili smo prvu etapu snimanja i veći deo posla. Sada čekamo zelenilo da snimimo sekvence prolećnih eksterijera, a to je trećina posla koja nam je ostala.
Story: Prija li vam to što ponovo radite sa koleginicom Slobodom Mićalović?
- Već prvog dana snimanja video sam da je moje partnerstvo sa Slobodom Mićalović stvarno dobitna kombinacija, a nadam se da tako misle publika i produkcija. Meni je bilo veliko zadovoljstvo da ponovo svakog dana sa Bobom budem na snimanju, učestvovali smo u raspravama i pravljenju nijansi, ma bilo je pravo uživanje! Duboko verujem da će se to videti i u ovom serijalu za koji tvrdim da je kao priča do sada najozbiljniji i najzahtevniji za glumce i producente. Imamo i jednu novu muzičku liniju u seriji jer je u pitanju muzička melodrama i taj pipav zadatak poveren je Korneliju Kovaču. Moj lik u ovoj seriji je mlad i talentovan dečko koji postaje operski pevač, tako da imam raspone od šlagera tridesetih godina do operskih arija. Boba je kao pijanistkinja sve vreme upletena u tu muzičku priču. Tako se kroz muziku, epohu i čvrste karaktere stvara jedna dobra ljubavna priča.
Story: Šta intimno želite sebi u 2011. godini?
- Najintimnije želim da se što više radujem jer su teška vremena, ali mislim da smo mi jači od njih.
Jelena Kulović
