Jedan od najuspešnijih srpskih košarkaša svih vremena i prvi čovek Olimpijskog komiteta Srbije, Vlade Divac (42), nakon što je dve i po decenije pronosio slavu košarke igrajući i u prestižnoj NBA ligi, poslednjih godina uživa u vremenu koje posvećuje isključivo supruzi Snežani (42) s kojom je dvadeset i jednu godinu u skladnom braku, kao i naslednicima Luki (19), Matiji (16) i usvojenoj ćerkici Petri (12). Otkako je završio profesionalnu karijeru sportiste, ovaj rođeni Prijepoljac koji je nedavno izabran za člana Izvršnog saveta Asocijacije nacionalnih olimpijskih komiteta (ANOK), zajedno sa svojom voljenom aktivno se posvetio humanitarnom radu kroz Fond Ana i Vlade Divac u želji da i svojoj deci bude najbolji primer. U znak sećanja na svog prijatelja i saigrača Dražena Petrovića učestvovao je u snimanju dokumentarnog filma Jednom braća. U ekskluzivnom zajedničkom intervjuu za Story, poznati supružnici koji su se aktivno uključili u prikupljanje pomoći za zemljotresom pogođeno Kraljevo, govore o svom odnosu i uzajamnoj podršci, otkrivaju kojim vrednostima uče svoju decu, ali i da bi rado usvojili još mališana.
Story: Kako ste se osećali kada ste čuli za zemljotres u Kraljevu, gradu za koji ste oboje privatno vezani?
Snežana: Ja sam iz Kraljeva, kao i Vladova mama, a on je u tom gradu započeo košarkašku karijeru. To je mali grad, tamo smo se upoznali jer smo ista generacija i izlazili smo na identična mesta. Kada sam čula da naš grad nakon zemljotresa nisu zadesili veći ljudski gubici, osetila sam olakšanje jer je život iznad svega. Moja porodica koja tamo živi preživela je veliki stres jer se mnogima vratio onaj osećaj tokom bombardovanja 1999. godine. Vlade i ja smo se aktivno uključili u prikupljanje pomoći, tako da organizujemo razne aktivnosti.
Vlade: Osnovna poruka je da to svakome od nas može da se desi, jedni bez drugih ne možemo i moramo da se pomažemo. U tom gradu imam dosta familije i dragih prijatelja kojima sam pomagao i nastaviću to da radim. Zemljotres je za njih bio traumatično iskustvo, ali srećom svi su dobro. Inače, ja sam preživeo dva jaka zemljotresa dok sam živeo u Los Anđelesu, tako da znam kako su se osećali.
Story: Na festivalu međunarodnog filma u Nju Hemptonu 10. oktobra prikazan je dokumentarac Jednom braća u kome ste i vi učestvovali. Jeste li zadovoljni kako je film urađen, kao i reakcijama ljudi?
Vlade: Iznenađen sam da je publika u Americi mogla da se na tako dubok način poveže sa pričom. Ljudi su me zaustavljali po Njujorku i Los Anđelesu u želji da sa mnom prokomentarišu film. Glavni komentar je bio: Tek sada razumemo šta se tamo stvarno dešavalo. Dobro je da je film napravljen u američkoj produkciji jer mu je lakše verovati, pošto nema subjektivnosti.
Story: Koliko je vama bilo teško dok ste radili na tom filmu zbog prisećanja na prošla vremena i prijateljstvo sa Draženom Petrovićem?
Vlade: I teško i lepo. Lepo mi je kada se prisećam svog prijatelja jer kada neko umre, njegov život se nastavlja kroz naše misli i pominjanja.
Story: Da li vas i posle toliko godina boli saznanje kako niste stigli da se pomirite?
Vlade: Sada jesmo jer je naša priča poslužila mnogim ljudima da se pomire. Dobio sam nebrojeno puno mejlova ne samo od strane Srba i Hrvata, već i od Bošnjaka. Ljudi su se umorili od mržnje.
Story: Šta biste promenili kada biste mogli da vratite vreme?
Vlade: Svi uvek radimo najbolje što umemo. To važi za Dražena i mene i nas dvojica nismo znali bolje u tim okolnostima i tom vremenu.
Story: U kakvim ste odnosima s njegovom porodicom koja živi u Hrvatskoj?
Vlade: Njegovu porodicu znam još od malih nogu. Dražen i ja smo uvek bili cimeri, po principu najnemirnijeg i najboljeg u ekipi. Treneri su želeli da Dražen na mene pozitivno utiče, da na vreme spavam i ne izlazim uveče, ali niti je on uticao na mene, niti sam ja na njega. Iako smo bili suprotnosti u sagledavanju košarke, obojica smo voleli da budemo najbolji i to nas je spajalo.
Story: Snežana, kako se vama dopada film?
Snežana: Mislim da je odličan. Taj film sam proživela, ali njegov značaj jeste u tome da se prvi put priča o ratu onako kako je to stvarno bilo. To je bio civilni rat u kome su svi stradali, a Vlade je predstavljao većinu ljudi u Srbiji koji su se izborili za demokratiju i nikada nikog nisu mrzeli zato što je druge nacionalnosti ili vere. Samo vole sebe i svoj narod, što je neodvojivo.
Story: Kakve su vaše impresije o glumcu Žarku Lauševiću koji se pojavio na premijeri ovog ostvarenja?
Snežana: Žarka znam iz vremena kada sam bila student glume, a on najveća zvezda jugoslovenskog filma. I poslednjih godina, kada prolazi kroz mnoge teške periode u životu, ostao je onaj isti gospodin u duši, što je zadivljujuće i veoma inspirativno.
Story: Vlade, prošle su tri godine otkako ste prestali aktivno da igrate košarku. Da li vam nedostaje taj svet?
Vlade: Igra mi ne manjka, a svet košarke uvek će biti deo mog života. Solidarnost među bivšim i sadašnjim košarkašima je veoma jaka i gde god da sam u svetu, ako postoji košarkaš, znam da mogu da računam na njega.
Story: Šta se sve promenilo u vašem životu od tada?
Vlade: Taj period života se završio i otpočeo je neki drugi. Tek sam na početku ovog novog, civilnog života.
Story: Da li ste sada mnogo više na raspolaganju porodici i kako najradije provodite vreme sa decom?
Vlade: Jesam, to mi čini veliko zadovoljstvo i tek sada vidim šta sam sve propustio. Najviše volim kada vidim da su oni srećni.
Story: Snežana, da li je bilo teško pratiti Vladovu karijeru i u kojoj meri se promenio otkako ne igra košarku?
Snežana: Život je sam po sebi spoj suprotnosti. Volim da pamtim samo lepe trenutke, a da zaboravljam one druge, ružne. Od kada je završio karijeru, Vlade je fizički i na svim drugim nivoima prisutniji u životu dece. I ne igra više košarku.
Story: Kakva interesovanja pokazuju Luka, Matija i Petra?
Snežana: Oni su svi u pubertetu, u fazi otkrivanja sveta kroz lična iskustva. Ja im želim da se pronađu uz što manje lutanja, lomova i za njih sam uvek tu.
Story: Jesu li Luka ili Matija izrazili želju da se bave košarkom i da li biste vi to voleli?
Vlade: Matija je košarkaš u juniorskoj ekipi Partizana. Šta god da ih ispunjava, dajem im punu podršku, ali sve zavisi od njih samih.
Story: Zanimljivo je da je Matija nedavno učestvovao i u jednoj humanitarnoj akciji.
Vlade: Da, škola Miloš Crnjanski koju pohađa organizovala je humanitarnu modnu reviju Zrno po zrno u Zvezdara teatru, a sva prikupljena sredstva od prodaje ulaznica donirana su Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju Sremčica. Veoma mi je drago da je on krenuo pravim putem. Naša deca uključena su na razne načine u humanitarni rad kojim se Ana i ja bavimo, tako da su naučili da je u životu izuzetno važno zastati, pogledati ljude oko sebe, poštovati druge i ne odmoći nikome.
Story: Da li je Petra ipak i dalje vaša miljenica?
Vlade: To je večno i nema rok trajanja.
Story: Kako biste opisali brak sa suprugom Snežanom?
Vlade: Dinamično i iznova novo.
Story: Da li je ona svih prethodnih godina bila stub porodice?
Vlade: Jeste i bez njene podrške sigurno ne bih mogao da budem ostvaren u profesionalnom i porodičnom životu.
Story: Snežana, koja je po vama formula uspešnog braka i možete li za sebe reći da ste srećna i ispunjena žena?
Snežana: Nema formule. Da je imam, postala bih bilionerka! Za sebe mogu da kažem da sam veoma srećna i ispunjena žena.
Story: Mislite li da je odluka da usvojite devojčicu Petru pre dvanaest godina bila jedna od najboljih u vašem životu?
Snežana: Sve troje dece su jednako važni u našim životima i način na koji smo se spojili u porodicu stvarno ne pravi razliku.
Story: Jeste li razmišljali da usvojite još dece?
Snežana: Kada bi postojala takva mogućnost, ne bih razmišljala. Obožavam decu i sada kada su moja porasla, uzimam decu od naših prijatelja na dan-dva, na njihovu veliku radost.
Vlade: Mi smo kao porodica veoma zainteresovani za proces usvajanja dece u ovoj zemlji jer je ćerka Petra na taj način i stigla u naš dom. Nažalost, ovi zakoni mnogo više štite roditelje nego samu decu i tim mališanima treba omogućiti da se izbore za taj status. Vrlo rado bismo usvojili još mališana jer dece nikada nije dosta. (Smeh)
Story: Fond Ana i Vlade Divac postoji već tri godine, koliko ste zadovoljni onim što ste do sada postigli?
Snežana: Volim da pred sebe stavljam velike ciljeve. Cilj HOD-a jeste da na teritoriji Srbije svi kolektivni centri budu zatvoreni. Idemo ka tome, a do sada smo zbrinuli oko hiljadu ljudi. Naš okvirni plan je da na godišnjem nivou obezbedimo smeštaj za sto porodica. Pokrenuli smo socijalno preduzeće koje se bavi prodajom specijalnih HOD proizvoda koji se mogu kupiti u Ušću, Merkatoru, Super Veru i na aerodromu Nikola Tesla. Sve maloprodajne lokacije date su kao donacija HOD-a, a sva dobit od prodaje namenjena je aktivnostima fonda.
Story: Mislite li da u našoj zemlji postoji dovoljno interesovanja za humanitarni rad kojim se bavite?
Snežana: Mi smo izuzetno human narod, to je naš genetski zapis i zahvaljujući međusobnoj humanosti održali smo se kroz mnogovekovna stradanja. Posle tolikih patnji koji je svaki građanin Srbije prošao u poslednjih petnaest godina poniženja i prevara, fascinirana sam da ljudskost niko nije uspeo da im oduzme. Osim malom broju.
Story: Jeste li zadovoljni onim što ste postigli do sada kao prvi čovek Olimpijskog komiteta Srbije?
Vlade: Bilo bi pretenciozno kada bih rekao da je sve baš onako kako sam zamišljao da će biti. Neke stvari ne zavise uvek od nas, a sa drugim stvarima prvi put sam se sreo zato što je ovo jedan sasvim drugi vid bavljenja sportom od onog kome sam posvetio veliki deo života. Programi Olimpijskog komiteta Srbije i sva naša zalaganja za unapređenje uslova za bavljenje sportom, prepoznati su od strane važnih partnerskih institucija OKS, među kojima je najvažnija podrška Međunarodnog olimpijskog komiteta. To je samo jedan od segmenata koji mi stvara osećaj da smo na pravom putu, što je satisfakcija za dalji rad. Kada saberem sve učinjeno za manje od dve godine koliko sam na čelu Olimpijskog komiteta, zadovoljan sam, ali istovremeno smatram da uvek može više i bolje, čemu ću i dalje težiti.
Jelena Kulović
