Glumac Nikola Đuričko (36) vratio se nedavno iz Budimpešte gde je briljirao na snimanju filma Untitled Love Story, slavne glumice Andželine Džoli čiji je ovo rediteljski debi. Osmonedeljni boravak u mađarskoj prestonici ulepšavali su mi njegovi najmiliji, supruga Ljiljana, ćerka Nađa (6) i sin Đorđe(1,5) s kojima je provodio slobodno vreme. O novinama u svom porodičnom životu, ali i druženju sa parom Pit – Džoli, Đuričko govori u ekskluzivnom intervjuu za Story u kojem je objasnio i zbog čega u svom restoranu radi kao konobar.
Story: Odakle odluka da preuzmete vođenje restorana Bistro 53 na Dorćolu?
- Oduvek mi se dopadao taj restoran jer je lep, mali i poseduje porodičnu atmosferu. Bilo mi je žao da postane kladionica i zato sam sa jednim prijateljem udružio skromna sredstva za njegovo dalje poslovanje. Iako to možda nije dobar potez u doba ekonomske krize, smatram da imam taman onoliko godina i energije koliko mi je potrebno za vođenje restorana. Iste večeri kada sam rešio da uđem u ugostiteljstvo, na televiziji sam video kajron na kom je pisalo da u vreme krize ljudi generalno prvo odustaju od otvaranja restorana i ugostiteljskih objekata. U restoranu radi i moja mlađa sestra Milica koja je završila gastronomiju. Nakon što je nedavno rodila mog sestrića Branimira, odlučili smo da se porodično udružimo u ovom poslu.
Story: Zanimljivo je da u svom restoranu ujedno i konobarišete?
- Primetio sam da gosti ne obraćaju pažnju na konobare, ali kada provale da sam to ja, pitaju me: Zar je dotle došlo da konobarišeš? Oduvek sam imao sklonosti ka tom poslu i zato mi ne pada teško. Pravi sam leteći golman, sve radnje radim i, naravno, domaćinski se odnosim prema gostima.
Story: Samo petnaest dana od otvaranja restorana, dobili ste ulogu u rediteljskom debiju Andželine Džoli – Untitled Love Story. Kako je do toga došlo?
- Pozvala me je drugarica iz Sarajeva i saopštila mi da se radi film holivudske produkcije. Odgovorio sam joj: Super, to je stvar za mene, ja sam rođen za veliku produkciju. Poslao sam odgovore na neka pitanja i snimio svoju mini prezentaciju, ne konkurišući za glavnu ulogu. Pozvali su me na kasting i dobio sam epizodnu ulogu. Bio sam veoma iznenađen i srećan. Pošto je reč o veoma ozbiljnoj produkciji, znam da su se ljudi iz ekipe filma prethodno raspitivali o mojim ljudskim osobinama i, naravno, o ranijim ulogama.
Story: Kakva je vaša uloga u Andželininom filmu?
- Igram dobrog drugara glavnog junaka, pozitivan sam lik, vozim kamion i imam familiju. Ima raznih strana u tom ratu, a ja sam jedan od dobrih momaka koji na kraju gine.
Story: Mnogo se prašine diglo oko scenarija, jeste li se dvoumili oko prihvatanja uloge?
- Kada vam ponude da glumite u filmu koji režira Andželina Džoli i u kom je direktor fotografije neko ko je prethodno radio sa Klintom Istvudom, tu nema mnogo razmišljanja. To je moj posao, moja je težnja da igram u vrhunskim filmovima snimanim u najboljoj svetskoj produkciji. Ja sam glumac i ne bavim se politikom. S druge strane, film nije ni antisrpski i ta priča potekla je od strane onog koji nije dobio posao na ovom projektu.
Story: Dakle srž radnje čini ljubavna priča?
- Da, rat je samo scenografija koja označava nesrećne okolnosti pod kojima se desila ta ljubavna priča. Andželina je pisala taj scenario i nju zanima ta tema o okolnostima pod kojima jedna ljubav pokušava da se rodi. Ona na to ima puno pravo i nije neupućena u temu ratnih zbivanja na prostoru BiH jer je kao ambasador dobre volje UN-a, posećivala brojna sirotišta na tom području. Pričala je sa svim nekada zaraćenim stranama, a zlikovci su i sa naše i sa drugih strana. Andželina nije pala sa duda, zna o čemu govori u filmu i prašina koja se oko filma diže skrenuta je sa prave teme. To što smo mi filmski radnici skrajnuti zbog toga što neko tamo nije uspeo s njom da se dogovori, prava je tema o kojoj se ne govori. Zbog toga je film morao da se snima u Budimpešti, iako mi imamo dosta iskusnih filmskih radnika, glumaca i grad koji bi mogao da ugosti obimnu ekipu. Žao mi je i što je Sarajevo propustilo tu priliku, takođe iz politikantskih razloga i zakulisnih radnji. Film ne može da bude anti, već samo dobro ili loše napisan ili režiran. Za mene je antisrpski čin bombardovanje jednog grada ili ubijanje ljudi iz snajperske puške.
Story: Koliko vam je ovo bilo novo iskustvo u profesionalnom smislu?
- Poznavao sam pet, šest glumaca koji su igrali sa mnom, ali nikoga iz ekipe ranije nisam znao. Osećao sam se kao mladi glumac na početku karijere. To mi je pomoglo da osvežim svoj rad i preispitam neke svoje dotadašnje pozicije i unutrašnja stanja. Ali, scena je scena, radnja je radnja, sukob je sukob, kadar je kadar i to je tamo odlično funkcionisalo jer je to jezik kojim ja govorim.
Story: Jeste li spremni za putovanje u Ameriku ukoliko film bude nominovan za Oskara?
- Samo igranje u ovom projektu za mene je veliki uspeh i nikada unapred ne razmišljam šta će neki film postići nakon premijere. Ali, ako se to dogodi, za vreme boravka u Americi, spavaću kod svog prijatelja, reditelja Gorana Gajića koji živi u Los Anđelesu. (Smeh)
Story: Da li ste imali problem sa ženskim autoritetom na setu?
- Ne. Andželina je veliki profesionalac i prevashodno glumica pa je prema svojim kolegama glumcima, a samim tim i prema meni, bila veoma nežna, osetljiva i osećao sam veliku slobodu da izrazim svoju kreativnost i predložim neke inovacije. Videlo se da ona zna šta hoće, i bilo je veoma lepo i zahvalno raditi sa takvim rediteljem.
Story: Jeste li se privatno družili s Andželinom?
- Da, jer su to ljudi kao i svi ostali. Cela internacionalna ekipa bila je vrlo zanimljiva i bilo je lepo s njima pričati pre svega o poslu, ali uglavnom smo radili i umorni odlazili na počinak.
Story: Kakav ste utisak stekli o Bredu Pitu?
- On je divan glumac i vrlo spontan i opušten čovek. Zanimalo me je otkud on u filmu Dvanaest majmuna Terija Gilijama. Bred je vrlo otvoren da odgovori na svako pitanje i po mom mišljenju možda i previše ljubazan. I on i Andželina su vrlo opušteni i to je ono što umiruje. Videti da je neka svetska zvezda toliko normalna, zanimljiva je stvar. Oboje osećaju empatiju i imaju razumevanja za druge i mislim da su svesni svoje popularnosti i zvezdanog statusa koje koriste za humane stvari.
Story: Bred je 1988. igrao u filmu Božidara Nikolića. Seća li se Beograda?
- Pričali smo o tome i seća se Beograda kroz maglu, kao i Milene Dravić koja mu je igrala mamu. Pričao mi je kako je dobio taj posao i da, kada je došao iz Amerike, nije znao šta će tačno igrati. Rekao mi je kako mu je na tom snimanju bila čudna atmosfera i da mu je Boža Nikolić bio čudan tip.
Story: Hoće li Andželinin film imati zvaničnu beogradsku premijeru?
- Čovek s kojim su oni imali kontakt za područje Srbije, ispao je zaista loš i neprofesionalan jer je sve oterao i upropastio kada je po novinama počeo da priče o tome kako je posao propao. Mislim da će Sarajevo, pre svega zahvaljujući Film festivalu, imati perspektivu u snimanju filmova, dok smo mi na neko vreme skrajnuti. Bilo je zamišljano da se film delom snima i u Beogradu, ali su se kerberi koji laju ispred naših vrata pokazali groznim i nisu im dozvolili da dođu kod nas i omoguće da film pomiriteljski obuhvati ceo region.
Story: U Budimpešti ste bili sa porodicom?
- Kada sam saznao da ću snimati osam nedelja, pitao sam za slobodne dane jer toliko dugo ne bih izdržao bez porodice. Rekli su mi kako bi bilo najbolje da moja porodica dođe u Budimpeštu i to se ispostavilo kao najbolje rešenje.
Story: Da li je vaša ćerka Nađa prepoznala Andželinu i Breda?
- Deca su mnogo opuštenija od odraslih i ne robuju takvim stvarima. Njoj su to bili neki veseli i zanimljivi ljudi koje su upoznali i s kojima su provodili vreme.
Story: Je li Đorđu i Nađi smetala promena sredine?
- Ne, oni inače idu u obdanište, ali tamo ih nismo vodili u slične ustanove jer su imali razne zanimljive aktivnosti. Nađi je bilo interesantno da se druži sa drugom decom, da odlaze u zoološki vrt i igraju se. Mojoj deci je uvek lepo kada je cela porodica na okupu.
Story: Da li je vaša supruga Ljiljana, inače filmski producent, dolazila na set?
- Da, ali iako je to i njen posao, poređenja sa snimanjima u Srbiji skoro da su nemoguća jer je organizacija na mnogo višem nivou. Ljilji je bilo zanimljivo da vidi snimanje i tako veliku internacionalnu ekipu.
Story: Da li je Nađa i dalje tatina mezimica, budući da ste pre godinu i po dana dobili i sina Đorđa?
- Oboje su moji mezimci i super su klinci. Veoma su opušteni i nemaju predrasude prema drugim ljudima. Volim ih podjednako, slatki su, rastu i nadam se da će biti dobri ljudi.
Story: Da li je Đorđe prvo izgovorio reč mama ili tata?
- Mislim da je rekao baka.
Story: Planirate li proširenje porodice?
- Situacija je takva da se i s njima dvoma teško borimo, ali zajedno, supruga i ja sve postižemo. Mada, život piše romane i nikad se ne zna, možda se i odlučimo za proširenje porodice.
Story: Kakva su Nađina interesovanja?
- Ima ona neka svoja interesovanja, ali ne sputavam je i prepustiću joj da sama napravi životne izbore.
Story: U vremenu u kom je sve teže sačuvati brak, imate li idealan recept za to?
- Kada je čovek zadovoljan sobom i radi posao koji voli, sve je moguće. Mi preživljavamo zahvaljujući poslu koji radimo, ali smatram da je veoma teško sačuvati brak ako skreneš u finansijske probleme jer tada veze najlakše pucaju. Mi smo izdržali neke takve udarce i držimo se zajedno. Oduvek sam želeo da imam porodicu i to je kamen ispod koga sam oformio koren. Porodica je moje utočište.
Story: U vašem domu ne postoji klasična balkanska podela poslova?
- Ne, jer smo mi par u pravom smislu te reči. Nekada je bolje da nju isturim napred, kada je reč o nekim pregovorima, pošto radimo posao u istoj branši i znači mi što u mnogim odlukama mogu da je konsultujem. Ali, u restoranu je ipak ona gazda. (Smeh)
Nikola Rumenić
