Slavni srpski glumac bogate karijere priprema predstavu Kralj Betajnove, čija će premijera biti 3. aprila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Izdvojio je vreme da za redakciju Glossy progovori i o nekim ličnijim temama.
Nenad Jezdić je čovek mnogo lica: muž je, otac, poljoprivrednik, ali i glumac. Pristao je na kratak razgovor sa nama i otkrio nekoliko dosad nepoznatih detalja.
Udobno se smestivši na mek trosed, Jezdić je progovorio o svom iskustvu s glumom, o svojoj uspešnoj karijeri poljoprivrednika, kako se odmara i kako ga podržavaju deca.
Jožef Kantor je još jedan u nizu negativnih junaka koje tumačite: da li biste rekli da vam se takve uloge nameću ili je to postala neka zona komfora?
- Kada sam bio dosta mlad i kada nisam ni znao u šta će da se razvije moja gluma, moja impresija glumom i glumačkim poslom, jako sam se brinuo oko toga što me ljudi percipiraju kao nekog negativca. Naravno, u nekom lutanju, nekoj svojoj emocionalnoj nezrelosti, našao sam se u Pećkoj patrijaršiji, razgovarao sam sa blaženopočivšim patrijarhom srpskim Pavlom. Ja sam mu rekao: „Vaša svetosti, šta vi mislite, čuo sam od nekih ljudi da ovo nije dugočežnji posao, da ovo nije bogougodan posao. Ako mi vi kažete da je to tako, ja onda nema razloga da se bavim ovim poslom.“ Zato što sam želeo od starta da imam neki svoj princip. On je dosta dugo razmišljao. Ja kad pričam to, to ide i u neku dimenziju anegdote, zato što imitiram patrijarha Pavla, iz milošte, iz ljubavi za njega i za njegovo delo. Onda mi je odgovorio: „Pa ja se ne bih složio sa tim ljudima koji su vam to rekli. Mislim da je gluma istinski bogočežnjiv posao, mislim da često u životu dobro mora da uzme oblik zla da bi pokazalo zlu koliko je zapravo zlo.“ To je patrijarh rekao meni i jednom mom kolegi, koji je sada iguman, duhovno lice. To nam je dao kao pouku. Tako da, ako je grubost istina življenja i postojanja, ako je negativnost ljudska istina, a jeste – mora neko i to da igra, a svrha toga je samo da zlo vidi koliko je zlo. I da pokušamo da oplemenimo zlo i da se uopšte ne opterećujemo oko toga. Čak i smatram nekom vrstom posebnog zadatka to što ja igram negativce. I pogotovo je moj život zanimljiviji igrajući negativce – intenzivno radim na sebi i pokušavam da u onom intimnom odnosu sa dragima, sa bližnjima, uzrastam i da se moj život zapravo usmerava ka nekoj vrlini, ka nekoj pozitivnosti.
Da li je postojao neki trenutak u vašoj dugoj karijeri kada ste osetili prezasićenje glumom i kako ste ga prevazišli?
- Jeste, jeste, ali ispostavilo se da su zapravo to neki valunzi. Ja sam 2009-10. u nekom trenutku samo želeo da se izmaknem i srećan sam što sam bio blagosloven da mogu da se izmaknem i da se posle vratim. I potpuno drugim očima i drugog senzibiliteta i osećanja sada tretiram i posmatram život, zato što je jako lepo kada se malo udaljiš od toga za šta misliš da je neprikosnoveno, da je jedino važno, da je jedino utemeljenje u tvom životu. Sada sa nekom većom lakoćom i sa boljom sekiracijom, brigom, pristupam poslu. Sad je, iz onog posla kojim sam počeo da se bavim kada sam malo, da kažem, utihnuo sa radom u pozorištu, došao sam do nekih novih zaključaka: posao je bitan, i ovo je takođe posao. Ali jedan lep, inspirativan posao, koji najviše tebe samog treba da oplemeni i da uznosi.
Koje su vam nagrade draže: one koje ste dobili za glumu ili za poljoprivredni posao?
- Ništa mi nije draže od toga čime me nagrade moji prijatelji, čime me nagradi moja porodica i čime me nagrade moja deca. Ove nagrade budu, prođu i nestanu, a one emocionalne nagrade, nagrade ljubavi, pažnje, to su nagrade koje će moj život učiniti važnim i bitnim u svom postojanju. Sve ostalo, to su na papiru nagrade, to je kad ti neko na papiru nešto napiše i taj papir stoji. I toga se ti sećaš jedino kad nekom pokažeš. Ja ih imam – u podrumu u svojoj nekoj konobi. Okačio sam te nagrade i ljudi dođu, to pročitaju, vide da tu postoje nagrade i to je to. Mislim da je suštinska nagrada to šta ćemo da darujemo jedni drugima i sa kakvim odnosom ćemo da živimo jedni prema drugima.
Kako uspevate da balansirate glumački poziv sa mnogo zahtevnijim poslom poljoprivrednika?
- Nije nekad sve do mene. Nekad postoji sreća – sreća je da uspevam i nadam se da uspevam. Postoji nešto u blagodeti i postoje ljudi koji se usude i koji se odluče da idu, da misle da mogu. Ja i dalje mislim da mogu, i tek ću da stvaram, čini mi se. Tek ću da ostvarujem svoje ambicije, samo ako da Bog zdravlja i ako budem mogao da radim.
Koji je vaš moto?
- Daj mi, Bože, samo snagu i zdravlje da mogu da radim.
Šta volite da radite na pauzi od rada?
- Da slušam glasnu muziku u podrumu u mojoj destileriji. Slušam naše filharmoničare, simfonijski orkestar RTS. Volim da slušam popularnu srpsku muziku, orkestriranu, volim violinsku muziku, Čajkovskog, Baha. Posebno volim da slušam dobru izvornu narodnu muziku. Volim da slušam sve, za sve ima mesta u mom srcu, u zavisnosti, naravno, od nekog trenutnog osećanja. Da budem sad još iskreniji, volim da u svom selu dočekujem goste pesmom Marš na Drinu. Ali ne sa rečima, reči nekako uvek devalviraju. I ovo što pričam o sebi devalvira. Ali eto, sam razlog što je kompozicija nastala, mesto gde je nastala – kompozicija je nastala u Valjevu – posebno me podiže, posebno me radi i posebno me čini ponosnim što sam to gde jesam, tu gde jesam, i što sam takav kakav sam.
Pošto ste otac, da li ste nekad dovodili svoju decu na probe? Kakve bi bile njihove reakcije?
- Ćerke su dolazile, i one – iz svojih divnih, ženskih glavica – one i kritikuju, i analiziraju i rasuđuju. A sin je bio na pretpremijeri predstave na Pirandelov tekst Tako je (ako vam se tako čini), koju sam takođe igrao u JDP-u, zagrlio me kao ortak i rekao: „Ćoeće, kakav si ti glumac!“
NE PROPUSTITE
