Slavni violinista Stefan Milenković (33) održao je nezaboravan koncert 22. oktobra u Beogradskoj filharmoniji i pred publikom koja je karte za ovaj spektakl kupila mesecima ranije s nestrpljenjem očekujući da čuje maestralnog virtuoza. Umetnik je u srpskoj prestonici ponovo nastupio 6. novembra kada je prisustvovao proslavi upriličenoj povodom tri decenije klasične muzike, a 25. decembra će na scenu izaći sa čuvenim gitaristom Vlatkom Stefanovskim. Uspeh na poslovnom planu ovog markantnog muškarca koji nakon razvoda ponovo intrigira brojne dame, nije nimalo narušen rastankom od čelistkinje Ane Aznavurijan s kojom je bio u sedmogodišnjem braku. Uprkos razvodu, bivši supružnici ostali su u prijateljskim odnosima, a Milenković ističe kako ni sam nije siguran da li je ljubav ponovo kročila u njegov život, pošto takvo osećanje nije moguće objasniti. U ekskluzivnom intervjuu za Story, Stefan otkriva kako se u njemu spajaju neverovatne krajnosti koje ga podjednako motivišu i priznaje da se u ljubavi predaje do kraja svog bića.
Story: Da li danas osećate posledice zato što ste kao dečak morali da propuštate brojne vragolije i često toplinu porodičnog doma menjali za hotelski smeštaj?
- Dok su se moji vršnjaci igrali, morao sam da vežbam, ali s druge strane, kada su oni išli u školu, ja sam obilazio svet, igrao video-igre i posećivao radnje sa igračkama u raznim zemljama, što su u tom momentu bile beneficije. Ipak, imao sam relativno normalno odrastanje, a kada je reč o školi, dosta sam izostajao sa nastave i učio na putovanjima.
Story: Da li vam je bilo teško zbog toga što ste od najranijih dana bili izloženi javnosti i koliki pritisak to nosi sa sobom?
- To ponekad umora. Napregnem se i pomirim sa sudbinom kada sam na ovim prostorima jer je u Srbiji to specifično i preterano. Ne znam da li bih voleo da tako živim i verovatno bi mi brzo dosadilo. U Americi je situacija drugačija i medijska pažnja usmerena je jedino pred koncert. Taj način života mi ne prija. Ne volim da pazim gde idem i kako se oblačim jer su to psihoze koje nisu deo moje ličnosti. Nikada nisam želeo da budem celebrity.
Story: Jesu li vam roditelji pomagali da vas slava koju ste doživeli kao dete ne ponese u periodu odrastanja ili vam to jednostavno nikada nije bilo blisko?
- I jedno i drugo. Imam takmičarski duh i postojanost u radu, što je oduvek bila moja prednost. Roditelji su me pre svega orijentisali na rad. Malo sam ekstremista u tom smislu, pa dok radim ne mislim ni na šta drugo, ali kada završim, volim da se probudim i ne razmišljam o violini, tada mi je potrebna distrakcija.
Story: Sa klavira ste prešli na violinu kada ste imali dve i po godine, uz pomoć oca Zorana, takođe violiniste. On je deceniju i po ostao vaš učitelj, da li vam je to bila otežavajuća ili olakšavajuća okolnost?
- Mislim da nije bilo lako, pogotovo za njega. Treba naći pravi balans između discipline i strogoće, a on je bio odličan u menadžmentu normalnog života i balansiranju svih drugih stvari. Ozbiljno sam shvatao violinu, taj trening je bio naporan, ali mi nije padao teško. Jednostavno sam srastao s tim, želeo sam da sviram dobro, a to je podrazumevalo vežbu. Kada sam dobio prvi aplauz, uvideo sam da mi ide, a posle toga sve je bilo lakše.
Story: Da li je između vas i vašeg tri godine mlađeg brata Filipa, slikara i bubnjara, postojalo rivalstvo?
- Mi smo oduvek bili bliski i rivalstvo nije postojalo. On je išao u drugu školu, a i svoju karijeru usmerio je u drugom pravcu. Verovatno je među nama bilo nekih emocija koje je trebalo balansirati, ali ništa više u odnosu na druge ljude. S njim sam najbliži od čitave porodice.
Story: Što svirate kad ste dobre, a što kad ste loše volje?
- Kada sam dobro raspoložen, sviram violinu, a ako nisam, isto sviram violinu. (Smeh) Najčešće ne sviram ništa. Ne razmišljam na taj način i sebi ne mogu da priuštim oscilacije kada je reč o mom emotivnom stanju i radu.
Story: Da li ikada slušate narodnjake i odlazite li u kafane?
- Zavisi od toga kako se osećam, nekada mi se sluša džez, drugi put etno ili ambijantalna muzika… Što se tiče narodnjaka, kod nas ta muzika ima negativnu konotaciju, ali ona je u stvari etno, a to je karakteristika svake zemlje na svetu. Ne mogu da kažem kako tražim narodnjake i idem na mesta na kojima se oni slušaju, ali nekada se i tu nađem. Međutim, nemam potrebu da zadovoljavam taj deo moje ličnosti.
Story: Čini se da volite sportove koji podižu adrenalin, skačete padobranom, upražnjavate jogu, a trenirate i borilačke sportove? Možete li za sebe da kažete kako ste čovek kontrasta?
- Padobranstvom se opuštam od joge. (Smeh) Oduvek su me zanimale nindže, sviđalo mi se njihovo odelo, a kasnije sam u Njujorku upoznao majstora borilačkih veština koji me je trenirao i uživao sam u tome. Padobranstvo je ušlo u moj život pre tri godine, ni sam ne znam kako. Plašio sam se visine, ali sam se vremenom od tog straha definitivno izlečio. Imam 320 skokova, a skačem i dalje. To je jedinstven i neopisiv osećaj i često se zapitam kako je ljudskim bićima uopšte dostupan jedan takav san u kome učestvujete i živite. Jednom sam odlučio da skačem pred sam zalazak sunca i to da legnem na leđa i tako padam. Bilo je magično, uživao sam u divnom pejzažu okupanom u bakarnu boju, a pošto sam gledao nagore, već su se videle zvezde i Mesec. Pomislio sam da mi neće biti žao ako u tom trenutku umrem. Za razliku od padobranaca, ljudi žive u iluziji kako mogu da kontrolišu način i vreme smrti i da bezbednim življenjem mogu da odgode krajnji trenutak. U suštini, to je nemoguće i na takve stvari ne možemo da utičemo. Ja sam to prihvatio, vreme na ovoj planeti je limitirano, pa nastojim da to proživim maksimalno, a ne da bitišem u strahu i da mi kvalitet življenja bude slab.
Story: Da li ste plahovit čovek ili imate blagu narav?
- Dosta sam izbalansiran. Definitivno imam temperament, ali sam isto tako sposoban i da kontrolišem svoje emocije.
Story: Jeste li emotivni i šta ste sve spremni da uradite za ženu koja vam je u određenom momentu važna?
- Bez dama u našem životu nema ništa i žene su mnogo kompletnije od nas muškaraca. Mi možda znamo da se usredsredimo na neke druge stvari, ali žene su od vitalnog značaja. Najveća mana muškaraca jeste to što misle da su superiorni, ali istina je da smo mi na jednom nižem stepenu razvoja i uvek ćemo biti.
Story: U kakvom ste danas odnosu sa bivšom suprugom Anom Aznavurijan? Kada ste shvatili da vaš brak nema budućnost?
- Uvek sam za civilizovan odnos među ljudskim bićima, bez obzira na sve što se desilo. Imali smo fin brak, ali zbog našeg poslovnog ritma nije bilo moguće da ostanemo zajedno. Ako želite tradicionalan brak, ne možete imati dvoje koji se bave netradicionalnim zanimanjem i stalno putuju. To može da se održi jedno vreme, ali u suštini nije izvodljivo. Nije posredi ništa lično s tom osobom, u pitanju su okruženje i dinamika života. Mi smo danas u normalnim, prijateljskim odnosima. Ne mrzim tu osobu, kao ni ona mene. Shvatam da mnogi ljudi koji su emotivni mogu da se osećaju povređeno i uvek za sve krive drugu stranu. U tom slučaju, takvu osobu zaista možete lako da povredite jer je ranjiva, tada sve postaje veoma negativno, ali ne mora da bude tako.
Story: Da li ste trenutno emotivno ispunjeni?
- Kao i u muzici, u tom slučaju može se pričati o tehnici, ali u suštini nemoguće je pričati o samoj umetnosti i objasniti šta stoji iza neke slike ili nastupa. Isto tako, nemoguće je objasniti i ljubav.
Story: Kome se pravdate i umete li da kažete izvini kada pogrešite?
- Umem da kažem izvini, pošto mislim da bi to čovek trebalo da nauči jer mora umeti da sebi prizna greške. Lepo je rekao Mark Tvejn: Stvari koje nas najčešće dovode u nevolju, nisu stvari koje ne znamo, nego one koje mislimo da znamo sigurno i koje nisu tačne. To mi padne na pamet pre nego što nešto kažem ili se zalažem za nešto, pa uvek dobro razmislim da li je to stvarno tačno.
Story: Da li ste zadovoljni proteklim koncertom u Beogradskoj filharmoniji i koliko se radujete dolascima u Beograd?
- Bilo je fenomenalno i Kolarac poseduje intimnu atmosferu idealnu za muziciranje. Međutim, za mene je poseban doživljaj da sviram pred beogradskom publikom jer poznajem mnogo ljudi i pre samog početka vlada atmosfera koja me bodri i pomalo plaši.
Story: Imate li, poput nekih inostranih zvezda, listu želja kad negde nastupate?
- Nemam. Smatram da nekada ti zahtevi imaju više veze sa željom da se osećate kao poznata i važna ličnost, nego sa samom potrebom da u sobi imate dvesta vrsta voća, paštetu, ćurku na ražnju... Ko će to da jede?! Jednom sam u Americi iz zezanja tražio sniker bar i menadžer mi ga je obezbedio. Bila je to odlična fora, ali svuda prvo dolazim zbog sviranja, a ne da bih jeo.
Story: Planirate li da posle koncerta odete na odmor ili se vraćate obavezama?
- Vraćam se u Ilinois gde radim kao profesor violine na Univerzitetu Ilinois, a u Beograd ponovo dolazim 6. novembra kada ću nastupiti u Sava centru povodom trideset godina ozbiljne muzike. Posle toga idem nakratko u Ameriku, a potom se vraćam u Evropu gde ću sa Radio televizijskim orkestrom Slovenije svirati u Ljubljani i Trstu.
Story: Jeste li strog profesor svojim studentima?
- Zahtevan sam, ali sve to nekako stavljam u ambalažu humora jer je moja ličnost takva. Oni osećaju kako želim da im pomognem, nekima prija da ste strogi i maltene vam ne veruju ako im dajete mnogo komplimenata, dok drugi očekuju podršku i pohvale. Mislim da generalno naginjem prema strožem pristupu i u toj profesiji ako želiš da uspeš moraš da budeš emotivno i psihički stabilan. Ko je previše mekan i ne može da podnese kritiku, neće preživeti.
Moni Marković
