Za čuvenog muzičara Akija Rahimovskog (55) izlazak na scenu sa članovima benda Parni valjak, koji su mu i bliski prijatelji, i danas ima posebnu važnost. Uspomene na ogromne uspehe širom nekadašnje Jugoslavije pevač i danas pažljivo neguje, te mu zakazani koncert u Beogradskoj areni 16. oktobra poslednjih nedelja donosi izuzetno uzbuđenje i radost. Ovaj rođeni Nišlija odrastao je u Makedoniji, a istinsku slavu stekao je u okviru zagrebačke grupe Parni valjak. Nakon pet godina pauze tokom kojih se Aki koncentrisao na solo karijeru i album U vremenu izgubljeni, legendarni sastav ponovo se okupio, spreman da podseti staru publiku na svoje nezaboravne hitove Uhvati ritam, Prokleta nedelja, Sve još miriše na nju, Kasno je za sve... Uprkos velikoj višedecenijskoj popularnosti, Rahimovski nikada nije voleo da priča o svojoj intimi. Porodična oaza za njega je mesto u koje predstavnici sedme sile nemaju pristup, pa se tako veoma malo zna o njegovom braku sa suprugom Ingrid sa kojom je više od dve decenije. Ipak, tema o kojoj su mediji naširoko raspredali bio je muzičarev sin Kristijan (29), inače prošlogodišnji pobednik hrvatskog izdanja rijaliti šou-programa Farma. Navodni zahladneli odnosi oca i sina danima su intrigirali javnost, a dok je Kristijan i javno istakao kako ne govori sa ocem jer ga je tokom odrastanja zapostavljao, a njegova supruga Iva naglasila da Aki nikada nije video njihovu decu Davida i Filipa, Aki je nezainteresovan da objašnjava šta je prava istina. U intervjuu za Story ovaj slavni muzičar priča o tome kakve je greške pravio kao roditelj i otkriva da ga jedino žene i danas inspirišu.
Story: Nerado govorite o svom privatnom životu. Ipak, to nije zaustavilo spekulacije o tome da odavno ne razgovarate sa svojim sinom Kristijanom, te da njegovu decu Davida i Filipa nikada niste videli. Da li je to istina?
- Mislim da ne treba pričati o tome i da štampi koja to objavljuje uopšte ne treba pridavati pažnju. To je privatna stvar, ali su to i dalje moj sin i moji unuci i ponosan sam na njih, iako ne želim da razgovaram o tome. Neka se ne ljute, ali postoje novinari i novinari. Novine bi trebalo da se prodaju, a papir trpi svašta. U svakom slučaju, David ima dve godine, a Filip godinu dana i mislim da su oni kao ostala deca, pa tako osećaju ritam, ali ih ne treba posebno izdvajati.
Story: Čime se bavi vaša ćerka Edina? Da li je od vas nasledila muzički talenat?
- Ona izvrsno peva, ali je taj posao ne zanima. Ponosna je na to što ima tatu i dedu muzičare. Edina ima svoj put, uskoro će diplomirati na turističkom menadžmentu i verovatno će otići na doškolovanje u inostranstvo. Voli muziku, ali nije se vezala za nju kao moj sin.
Story: Kakav ste otac bili dok su vaša deca odrastala?
- Neću reći da sam kao otac bio loš, ali često zbog posla nisam bio kod kuće. Uvek kažem da sam zahvalan majkama svoje dece jer su taj teži deo odrastanja i gajenja dece preuzele na sebe. Kad god dobijam nagrade naglašavam da ne bi bilo priznanja da nije bilo njih jer odgajanje dece podrazumeva mnoge žrtve. Imaju puno razumevanja za moj posao, a kako kažu ljudi takav je posao da ga ni ja ne volim, ali moram da ga radim.
Story: Često se pominje da volite muziku i žene. A šta vas najčešće pokreće?
- Žene su inspiracija i na prvom su mestu.
Story: Vašu porodicu čine muzičari, budući da je vaš otac bio profesor muzike, vi se već decenijama uspešno bavite muzikom, a i vaš sin ima svoj bend. Kakav je život sa notama?
- Prelep, jer note nikada ne mogu biti ružne ili osvetoljubive, nego samo mogu da spajaju ljude.
Story: Jeste li vi emotivno ispunjeni?
- Mislim da svaki muzičar mora biti emotivno ispunjen. Smatram da je muzika sastavljena od emocija, kao i slika, odnosno osećanja za oči i za dušu.
Story: Malo je poznato da se bavite humanitarnim radom u sastavu Memorijala Sergio Blažić Đoser.
- Svako od nas bi trebalo da pomaže ljudima koliko god je u mogućnosti, a naročito javne ličnosti. Nažalost u određenim trenucima pojavile su se organizacije koje su zahvaljujući našim koncertima novac preusmeravale u drugim pravcima, a ne tamo gde je pomoć potrebna. Ipak, narod ne krivi njih, nego nas pevače koji nastupamo. Preuzeo sam Memorijal Sergio Blažić Đoser i svaki put smo sakupljali novac za decu obolelu od raka pevajući na brojnim koncertima. Moje kolege se redovno odazivaju na pozive, pa smo organizovali nastup na dan borbe protiv narkomanije, sakupljali novac za bolnicu u kojoj se nalaze zavisnici od droge i alkohola jer smo želeli da se srede bolničke prostorije. Treba ljudima koji su zagrizli dati ruku i vratiti ih među nas. Rezultatima koje smo moji prijatelji i ja postigli izuzetno se ponosim.
Story: Posle trideset pet godina bend Parni valjak ponovo će nastupiti u Beogradu. Kako se osećate pred koncert u Beogradskoj areni?
- Svako vreme nosi posebna osećanja. Sedamdesete i osamdesete godine bile su rokerske i donele su mnogo lepih pesama. I publika i izvođači bili su jedno i živeli su rokerski život. U to doba kod nas su dolazili inostrani bendovi poput Rolingstonsa preko Bitlsa i nisu mogli da veruju da se na našim prostorima sluša i svira dobar rok. Za neke od njih tadašnja Jugoslavija bila je istočni deo, te im je bilo čudno to što znamo sve njihove pesme. Danas, posle trideset godina, doživeli smo ono što je na zapadu sasvim normalno, a to je da na naše koncerte dolaze klinci sa roditeljima.
Story: Hoće li vaša sadašnja supruga Ingrid i porodica pratiti vaš beogradski koncert?
- Kada pogledate dokumentarac o Stonsima koji slave četrdeset godina postojanja prelepa je stvar kada se u avionu sa njima nađu supruge, deca i unuci. To je na zapadu sasvim normalno i drago mi je što je postalo i kod nas.
Story: Kako je došlo do ponovnog okupljanja benda?
- Parni valjak je velika porodica, bez obzira na to što smo prestali da radimo 2005. godine. Nismo se rastali zbog neke svađe, nego rešili da se odmorimo i da svako krene svojim putem. Ipak, osnivač Parnog valjka Husein Hasanefendić Hus bio je moj gost u Umagu na koncertu Aki peva najlepše ljubavne pesme gde je i moj sin Kristijan učestvovao. Nakon pet godina ponovo smo se okupili sasvim slučajno. Naime, dogovorili smo se da budemo gosti u jednom klubu, a na kraju svirke popeli smo se i što se u žargonu kaže isprašili, a prisutni su poludeli. Videli smo da među nama postoji hemija bez puno proba i odlučili da snimimo jednu pesmu kako bismo videli da li ljudi i dalje žele da nas slušaju. Pošto je odlično prošla kod publike odlučili smo da ponovo nastupamo kao Parni valjak.
Story: Kakav je osećaj pevati na sceni sa sinom?
- Prelep! To je nešto što se ne može platiti nikakvim novcem. Posle toga važi ona stara narodna izreka koja kaže: E posle ovoga mogu i umreti.
Story: Da li ste ikada pomišljali od odete u penziju?
- Dokle god budem mogao, ja ću pevati. Kada nam je Bog već dao to blago, bilo bi sebično da odem u penziju i ne delim ga sa publikom. Mislim da je to osnova svakog umetnika, pa zato umetnici ne odlaze u penziju nego u istoriju.
Ksenija Konić
