Iako uvek nasmejana, vedrog duha i bezbrižna, tridesetšestogodišnja pevačica Goca Tržan pored divnih trenutaka u svom životu pamti i one kada od tuge nije mogla da izusti ni jednu jedinu reč. Baš takvi dani odvijali su se neposredno pred njen odlazak u rijaliti šou Survivor tokom ovog proleća i leta, u vreme kada je njena majka saznala da boluje od tumora na jajniku. Mada je sve prošlo u najboljem redu, ova harizmatična dama bila je van sebe od brige iako se trudila da svoju zabrinutost nikome ne pokaže. U intervjuu za magazin Story, pop zvezda govori o svemu što joj je tada prolazilo kroz glavu, o mislima i osećanjima koja su je obuzimala tokom mesec dana koje je provela kao takmičarka šou-programa Survivor na Filipinima.
Story: Šta ste prvo uradili kada ste se vratili sa Filipina i sleteli na beogradski aerodrom Nikola Tesla?
- Na samom aerodromu prvo sam se ludački izljubila sa svojim suprugom Ivanom. Pošto smo razmenili poljupce i zagrljaje, oboje smo zaplakali kao dvoje male dece... Ćerka Lena nije me dočekala jer je bila na letovanju u Poreču sa mojim roditeljima.
Story: Kako biste opisali taj Ivanov i vaš susret?
- Taj trenutak stvarno je teško opisati rečima, ali slobodno mogu da kažem kako sam se u tom momentu ponovo zaljubila u njega. Imala sam ogromnu tremu dok nam je avion sletao u Beograd, kao da prvi put idem da se vidim s njim.
Story: Dok ste bili na pustom ostrvu, jeste li se brinuli kako će vaš suprug uspeti da se snađe sa Lenom, budući da ste ih prvi put ostavili toliko dugo same?
- Imam puno poverenje u njega i svesna sam koliko je on dobar otac i muž. Nikada ne bih ni krenula na ovakav put da se oko svega prvo s njim nisam dogovorila... Ali, kao i svaka majka, brinula sam šta je sa mojim detetom. Nisu to bile neke teške brige, samo sam se pitala koju garderobu joj je obukao, šta joj je od stvari spakovao za more...
Story: Koliko vam je teško palo to što s njima ni telefonom niste mogli da se čujete?
- Bilo mi je veoma teško i to je stvarno najgora vrsta odvojenosti koja podrazumeva apsolutno odsustvo komunikacije sa civilizacijom, a kamoli sa najbližima. Priznajem, svojski sam se trudila da ne razmišljam o tome i bilo bi vrlo licemerno s moje strane da otputujem 12 000 kilometara daleko svesna činjenice o nemogućnosti bilo kakve komunikacije s njima, a onda svakodnevno kukam kako mi je teško. Jedino što nisam znala bilo je da li će mi ta razdvojenost baš toliko teško pasti.
Story: Mislite li da je ovaj vremenski period tokom kojeg ste vi i vaš suprug bili razdvojeni, uticao na odnos koji ste izgradili?
- Svaku noć sam ga sanjala: kako vodimo ljubav, trčimo, smejemo se... Naravno da će tih nekoliko nedelja razdvojenosti uticati na naš odnos, na prvom mestu zato što sam se ja promenila. Pronašla sam svoj mir koji sada teško neko može da poremeti. Mnogo mi je lakše da uočavam neke stvari oko sebe, a prioriteti su mi se poređali sami od sebe.
Story: Verujete li da je vaša i Ivanova ljubav ona prava, za ceo život?
- Naravno, trideset i dve godine čekala sam pravog muškarca i konačno ga našla. S njim je sve u životu drugačije, on je centar mog sveta tokom poslednje četiri i po godine. Možda to ranije nisam ni umela da cenim, sve dok se nisam vratila s ovog dugačkog puta. Tamo sam stalno premotavala film i shvatila koliko mi znači.
Story: Da li biste ostali kraj Ivana čak i da saznate da je bio s nekom drugom ženom?
- Pokušala sam o tome da razmišljam, ali stvarno ne znam. Mislim da bih mu sada oprostila, ali ne bih zaboravila i ne znam kako bi to izgledalo. U ovoj poziciji to ne mogu ni da zamislim, ali možda u nekim drugim godinama ili u nekoj drugoj koži ne bih tako reagovala.
Story: Jeste li prilikom razdvojenosti pali u iskušenje da ga prevarite?
- Ni tada, a ni tokom našeg braka nikada nisam razmišljala o tome. On ima sve što je potrebno da me zadrži pored sebe.
Story: Čini se da ste na Filipinima smršali oko 15 kilograma. Izgledate bolje nego ikada. Da li vam je to dalo dodatno samopouzdanje?
- Priznajem da jeste. Kao i svakoj ženi, stalo mi je da dobro izgledam, a i suprug je ponosan na mene.
Story: Kako ste reagovali kada ste prvi put videli vašu trogodišnju ćerku Lenu?
- Nas dve nismo se videle više od četrdeset dana i stvarno sam htela, čim sam stigla, da sednem u automobil i otputujem u Poreč gde je ona bila sa mojim roditeljima. Onda sam malo razmislila i shvatila kako je bolje da se tih pet dana naspavam, malo posvetim mužu i budem odmorna kad ona dođe. Tih dana Ivan i ja smo se stvarno vratili na početak naše veze - išli smo u bioskop, na utakmice i uživali jedno u drugom, ali zvali smo je nekoliko puta dnevno. Kada je Lena konačno stigla u Beograd, iznenadila sam se koliko se promenila: porasla je, slaže rečenice koje su neverovatne i počela je da priča kao odrastao čovek. To mi je stvorilo osećaj krivice da sam nešto propustila u njenom životu, a iako znam da je sve u redu, to je jače od mene.
Story: Šta vam je prvo rekla?
- Pitala me je: Mama, a što si ti tako smršala? (Smeh)
Story: Planirate li vi i Ivan drugo dete?
- Naravno!
Story: Neposredno pred vaš odlazak na Filipine, vaša mama Rosa uspešno je operisana od tumora na jajniku. Jeste li se brinuli kako će ona podneti vaš odlazak?
- Moja mama je veoma teško podnela kada sam otišla na Filipine i to mi je tek sada priznala. Nekada davno sanjala je da me potapa neki veliki talas i videla kako se davim, pa je mislila da je to neko predskazanje i sve vreme je osećala ogroman strah. Ona je, inače, vrlo osetljiva žena i na dan kada smo kretali toliko je plakala da je to bilo strašno, dok je moj tata Dragan oduvek bio čvrst, stalno me je bodrio i govorio kako nikako ne smem da propustim ovu šansu.
Story: Jeste li se vi tamo brinuli za njeno zdravstveno stanje?
- Naravno da jesam, ali otišla sam odavde sa svešću da je sada sve u redu. Hirurški zahvat je prošao kako treba i više nije bilo razloga za brigu. Znala sam da je sve oko operacije završeno i više me je brinulo to što sam znala da ona svako veče krišom plače jer brine za mene, ali o tome ne razgovara sa tatom.
Story: A kako ste se osećali pre nego što je otišla na operaciju?
- Izuzetno sam vezana za porodicu, ali, nažalost, činjenica je da roditelji stare i obolevaju. To mi veoma teško pada, ali našla sam u sebi snage jer sam znala da u celoj toj priči neko mora da bude snažan i sabran.
Story: Jeste li tada bili uplašeni da će nešto krenuti po zlu?
- Obe smo bile vrlo uplašene. Vrlo malo sam tada govorila, ali verovala sam doktoru Dušanu Stanojeviću, direktoru GAK Narodni front, koji mi je pružao ogromnu sigurnost da će sve biti u redu. Ipak, nisam prestajala da brinem i više od same operacije plašila sam se šta će pokazati rezultati koje smo čekali sa patologije - da li je to ozbiljan malignitet ili ne. Na svu sreću, sve je završeno u najboljem redu. To čekanje rezultata stvarno mi je predstavljalo pravi pakao jer sam tada prvi put u životu osetila šta znači kada si bespomoćan. Stvarno je sve to bilo grozno, ali znam da će s godinama dolaziti teže stvari i da moram da sakupim hrabrost za ono što me čeka.
Story: Koliko se promenio vaš odnos posle toga? Jeste li postali svesniji njenog prisustva i važnosti u svom životu?
- Celog života mama i tata su veoma prisutni u mom životu, tako da se naš odnos nije promenio. Oduvek sam bila mnogo vezana za nju, zato sam to tako teško i podnela. Jedino sam postala svesna da ću je možda izgubiti, što me je veoma zabolelo jer nekako nisam bila spremna da se to dogodi tako brzo.
Story: Kako ste se tada borili s tim svojim strahovima?
- Mojoj porodici je veoma čudno kada vide da mi je teško jer su navikli da sam uvek nasmejana i razdragana, pa sam se sama sa sobom borila da oni ništa ne primete.
Story: Ko vam je tada bio najveća podrška?
- Naravno, moj suprug. On je stalno bio uz mene i ubeđivao me je da će sve proći u najboljem redu.
Story: I kada imate privatnih problema, vi ste uvek nasmejani. Odakle crpete bezgraničnu pozitivnu energiju?
- To što sam uvek nasmejana i razdragana, samo je moj odbrambeni mehanizam i način da pobegnem od svih problema koji me okružuju, da sakrijem koliko sam emotivna i osetljiva. Moja priroda je takva - ponekad sam previše ekstrovertna i vulgarna, možda nekom i iritantna... baš da ljudi ne bi videli koliko sam ranjiva i pomislili da me povrede ili emotivno iznevere. Godinama se krijem i mislim da mi je to pomoglo, ali i odmoglo jer ljudi o meni imaju mišljenje kako sam jaka pa sve mogu da izdržim, što nije istina.
Story: Pamtite li najteže trenutke u svom životu, ali i momente kada ste imali osećaj da hodate po oblacima?
- Stalno se trudim da mi teški periodi ne budu parametar kako ne treba živeti život i smatram da su me i oni oplemenili, dodali još jednu kockicu u mozaiku moje ličnosti koja može da mi pomogne. Patila sam tokom poslednjih četrdeset dana dok sam bila razdvojena od porodice, bilo mi je teško i dok mi je suprug bio bolestan, kada nismo znali šta je s njim, ako Lena ima temperaturu... A hodala sam po oblacima kada god sam se osetila voljenom, mada često govorim da mi to nije bitno.
Story: Postoji li nešto zbog čega se kajete?
- Ne, zato što je kajanje luksuz i pokazatelj da niste sigurni u sebe. Vratilo mi se čak i ono što sam nekome loše uradila, pa sam naučila da to više ne radim. Ne kajem se ni zbog toga što sam pojedine ljude loše procenila pa su me oni kasnije povredili i shvatila sam da oni zbog toga treba da se stide, a ne ja. Kajanje i ja se stvarno ne poznajemo.
Story: Umete li da se izvinite i priznate svoje greške?
- Što sam starija, sve mi je lakše da to uradim, pokajem se i priznam svoju grešku.
Aleksandra Dimitrijević
