Kada je teret građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji turbulentne 1991. godine postao pretežak, pedesetčetvorogodišnja glumica Mira Furlan emigrirala je u Ameriku. Na putu u nepoznato pratio ju je sedam godina mlađi suprug, reditelj Goran Gajić, kojeg je upoznala 1986. godine neposredno nakon što je za film Lepota poroka osvojila Zlatnu arenu u Puli. Njihov susret bio je fatalan za oboje, a vremenom je prerastao u iskrenu ljubav zbog koje su se izborili sa svim nedaćama koje su ih zadesile, ali ih i ojačale u obećanoj zemlji. Danas, ova slavna glumica kaže da je delimično uspela da ublaži bolne ožiljke, loše da zaboravi i uspešno kroči u srećniju budućnost. Uprkos tome što je celom svetu postala poznata zbog uloga u popularnijim serijama Lost i Babylon 5, Mira kaže da joj mnogo više od luksuznog doma i privilegija znači stabilan brak i osmeh jedanaestogodišnjeg sina Marka Lava. U iskrenoj ispovesti za Story umetnica govori o svom usponu do zvezda, svakodnevici u Holivudu, tugama koje joj godinama nisu davale mira, ali i razlozima zbog kojih je rodna zemlja sve češće vuče nazad.
Story: U prethodnom periodu posetili ste dva festivala na prostorima bivše Jugoslavije: Sarajevo film festival i Libertas film festival u Dubrovniku. U kakvom sećanju će vam ostati?
- Za oba ta grada me vežu važne i dragocene uspomene. U Dubrovniku sam provela veliki i bitan deo svoje mladosti, radeći na Ljetnim igrama. Dok sam ovo leto hodala po toj lepoti sa svojim sinom i mužem, mislila sam kako je to za sve nas, studente Zagrebačke akademije, zapravo bio jedan prelep poklon koji tada nismo znali da cenimo. Ne samo što smo se na jednom od najlepših mesta na planeti upoznavali sa radom u pozorištu, nego smo imali i privilegiju da u tom gradu, na tom božanstvenom moru i letujemo i odrastamo. Ovogodišnji povratak u taj grad značio mi je više nego što to mogu da iskažem rečima. Nekako sam se osećala kao da je pravda ipak u nekoj sferi pobedila. Vratila sam se konačno nečemu što je moje, što je bitni deo mene, što mi je sve ove godine bilo uskraćeno. To važi i za Sarajevo, koje takođe osećam kao svoj grad. I na jednom i na drugom mestu je do mene stiglo toliko ljubavi, dobre energije, topline, da me je sve to ovog leta učinilo duboko srećnom. Naravno, tu je i Zagreb u kojem sam sada radila prvi put nakon dvadesetak godina, gde sam osetila samo pozitivnu energiju ljudi koji su se iskreno veselili kad bi me videli. Toliko puta sam čula rečenicu Dobro došli da sam poverovala u to da je u ljudima došlo do bitne promene u odnosu na sve sto nam se događalo tokom poslednjih dvadeset godina.
Story: Jesu li pomenuti festivali bili organizovani poput onih na kojima ste prisustvovali u Americi?
- Što se tiče festivala, zahvalna sam Miji, Stjepanu i Vanji što su me pozvali u Dubrovnik. Bilo je divno videti da u Hrvatskoj postoji potpuno nova generacija ozbiljnih, profesionalnih, pametnih i nacionalizmom neopterećenih ljudi kojima je stalo da se uspostave nove vrednosti i da se na pravi način komunicira sa svetom. Sarajevski festival je uspeo da me impresionira visokim nivoom. To je važan svetski filmski festival i bila mi je velika čast što je otvoren našim filmom. Nikada neću zaboraviti reči Harisa Pasovića nakon projekcije. Rekao je kako je činjenica da svi mi sedimo na mestu mnogo veća i značajnija od samog filma, ma kakav on bio. To je činjenica pobede nad fašizmom.
Story: U poslednje vreme sve intenzivnije snimate na našim prostorima. Da li ste oprostili publici koja vas je svojevremeno bezrazložno linčovala negativnim komentarima?
- Budući da se klonim zavirivanja u čet grupe na Internetu, bila sam zaštićena od negativnih glasova koji, nema sumnje, i dalje postoje, deluju i rade. Kada je reč o oproštaju, rekla bih da taj pojam pripada onom hrišćanskom pogledu na svet koji nije moj. Umjesto termina oproštaj radije bih upotrebila prihvatanje. Mislim da sam uspela da prihvatim događaje onakve kakvi su bili, ružni, nepravedni i okrutni i, po mom mišljenju, nezasluženi. Koliko god bilo teško, prihvatanje činjenica, ma kako bolne one bile, ključno je da bi dalje moglo da se živi bez gorčine.
Story: Kako ste vi doživeli ostvarenje Cirkus Kolumbija na nedavno završenom Sarajevo film festivalu?
- Film je topao, čaroban, lak, pitak, duhovit, pametan, ljudski, nekako baš kao i sam reditelj Danis Tanović, koji je, osim što je talentovan, jednostavno dobar čovek. Ta činjenica mi što sam starija sve više znači.
Story: U kultnom ostvarenju Otac na službenom putu igrali ste zajedno sa Mikijem Manojlovićem, a sreli ste se ponovo tokom rada na Cirkus Kolumbiji. Koliko su vas godine promenile?
- Da se ostarilo, ostarilo se! Ali šta da se radi, na ekranu se vidi i ono što se golim okom ne vidi, nešto dublje od bora na licu, druga dimenzija starenja. Ali kao sto reče Hemfri Bogart, svaku svoju boru sam mukotrpno zaslužila.
Story: Tokom snimanja serije Lost izjavili ste da ste se osećali kao deo holivudske mašinerije. Zbog čega?
- Prosto je tako. U toj velikoj korporativnoj mašini bitno je funkcionisati bez nepotrebnih pitanja, problema, takozvanog talasanja, a meni to ni u jednoj mašini ne polazi za rukom.
Story: Kako se osećate pred svaku audiciju na koju odlazite?
- Osećam se grozno. Mrzim audicije jer su nehumane i izvor stravične frustracije, nesigurnosti i panike. Što se tiče uloge u seriji Babylon 5, došla je kao poklon s neba onda kada nam je taj poklon bio najviše potreban.
Story: Kako se danas nosite sa terorom mladosti u filmskoj industriji?
- Loše, i rastužuje me sve to, ali nemam nameru da se borim na tom planu. Bitku sa vremenom ne možemo dobiti i bitno je tu činjenicu što pre prihvatiti.
Story: Doživljavate li sebe kao glumicu koja je uspela da ostvari američki san?
- Na ovom svetu sve je relativno. Prema tome, u poređenju sa mnogima, ja sam uspešna, a opet ako se poredim sa drugima, ja sam neuspešna. Sve zavisi od ugla gledanja. Ukoliko je američki san imati svoju kuću i plivati svaki dan u svom bazenu, taj se san ostvario.
Story: Trenutno živite na brdu ispod znaka Hollywood, o čemu mnogi maštaju. Na koji način biste vi opisali svoj život u Los Anđelesu i kako ste odabrali da tamo živite?
- Los Anđeles nisam odabrala, nego mi se desio, pošto sam dobila zahtev zbog serije Babylon 5 da se tamo preselim. Tada smo živeli u Njujorku koji je po svojoj energiji mnogo više naš grad nego što to LA ikada može biti. Moj život tamo je miran, izolovan i povučen. Mnogo hodam po brdima, plivam i radim jogu prilično redovno. Živimo u prirodi što mi je lekovito i smirujuće i što ne bih menjala ni za kakva gradska uzbuđenja, iako mi ona često nedostaju.
Story: Završen je sudski postupak i nakon sedamnaest godina u vaše vlasništvo vraćen vam je stan u Zagrebu koji ste nasledili od bake. Kako se osećate zbog toga?
- To je dokaz da ludilo ne može potrajati dugo i da svakoj gluposti i nepravdi dođe kraj. Mislim da su se ljudi umorili od mržnje i stalnog pronalaženja neprijatelja u svojim redovima. Sve te velike priče o nacionalnim ciljevima i patriotskim dužnostima malo su se izlizale i potrošile. Čini mi se da su ljudi shvatili da su ih upravo najveći patrioti, oni koji su ih pozivali u rat, bezočno i drsko opljačkali dok oni nisu gledali jer su bili zabavljeni borbom protiv unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja. Ne samo da su ih opljačkali, nego su im pred nosom u bescenje rasprodali ogromne komade novih država za koje su građani ginuli. Hag nije dovoljan da se kazne svi ljudi koji su u toj groznoj predstavi učestvovali. Story: Devedesete su iz korena promenile i vaš život. Da li ste oprostili i zaboravili sve ono što su vam bivši prijatelji i poznanici priredili?
- Nisam ništa zaboravila, ali je oštrica otupela kako to i biva u životu.
Story: Pošto niste imali mnogo novca, kako ste se usudili da se otisnete u nepoznato i tokom jedne od najhladnijih zima u Americi otpočnete novi život?
- Negativni motiv bio je toliko jak da mi se tada činilo da nema drugog izbora. Ostajanje u vrtlogu ludila i mržnje činilo se kao pristajanje i kolaboracija sa tom opakom, nametnutom nam bolešću, a to je bilo nešto što se nije moglo da se prihvati, osim po cenu rasturanja samog sebe, vlastitog integriteta i mentalnog zdravlja. Tako da se u odnosu na gadosti koje su nas na ovim prostorima tada okruživale, njujorška hladna zima činila kao dah čistog kiseonika. Bilo nam je potrebno da promenimo lokaciju i sa njom ugao gledanja na stvarnost. Bilo nam je potrebno da nam druga sredina pokaže da sve one teme za koje se ovde nastojalo da budu promovisane kao jedino bitne, ne samo da nisu ni jedine ni važne, nego su proizvod bolesnih i zagađenih fašističkih umova.
Story: Šta ste o sebi otkrili kada su sve maske pale i kada ste od zvezde iz ovog regiona u Americi postali obična žena?
- Otkrila sam u sebi nove resurse, energiju, volju i snagu. Promena je teška, ali je strahovito bitno povremeno iskočiti iz komforne ambalaže koju smo sami sebi složili i videti šta ima izvan te ljuske. Budisti smatraju da čovek ima šansu tek kad sve maske padnu, jer to i jesu samo maske, sve te uloge koje u svom životu igramo.
Story: Svojevremeno ste izjavili da ste bili najsrećniji pošto ste dobili otkaz na mesto konobarice u lokalu gde ste radili kada ste se tek preselili u Njujork. Zašto?
- Neke poslove čovek namerno odradi loše i sam sebe sabotira ne bi li se oslobodio strahote koja ga ugnjetava. To je važilo i za taj posao, ali sam to iskustvo imala i sa glumačkim poslovima koji su me na ovaj ili onaj način unesrećivali kao čoveka i glumicu.
Story: Na koji način ste u Americi uspeli da otpočnete glumačku karijeru?
- Imala sam sreću da budem izabrana za ulogu Delenna u seriji Babylon 5. Bio je to pravi dobitak u to vreme potpune nesigurnosti i borbe za opstanak u velikom svetu.
Story: Kako je vaš brak sa rediteljem Goranom Gajićem izdržao sve te teškoće?
- Ne znam odgovor na to pitanje. Brakovi se raspadaju, kako u emigraciji tako i u normalnom životu, a naš je izdržao, što smatram velikim postignućem u svom životu. Najlakše ja odmahnuti rukom i reći: Adios, a najteže se izboriti za trajanje i kontinuitet. Ljudima se čini da će ih spasiti novi počeci, nove osobe, novi zanosi. Ali se novina brzo potroši i čovek se opet sretne sa samim sobom i vlastitim problemima. Rešenje, rekla bih, nikad nije u drugoj osobi, nego u nama samima.
Story: Šta vas je održalo u najtežim momentima i kolika ste jedno drugom bili podrška?
- Nas dvoje smo veoma slične Device i to je, koliko god teško, dobro za nas, jer postoji potpuno razumijevanje za onog drugog. Napravljeni smo od istog materijala, iste vrste kamena. Ljudski odnos je kao klackalica: kad je jedan gore, drugi je dole i obratno. Jako je loše kad su oba čoveka dole, jer su to trenuci kada se čini da nema rešenja i da je kraj. Ali se onda opet jedan malo digne i pomogne onome koji je dole. Pada mi na pamet rečenica koju sam pročitala u nekom intervjuu oca Gvinet Paltro koji je govorio o svom dugotrajnom brakom sa njenom mamom, divnom glumicom. Rekao je da je tajna njihovog braka to što nikada u istom trenutku nisu želeli da se rastanu.
Story: Sa suprugom ste u zajedno već gotovo dve decenije. Šta je vaš recept za trajanje?
- Rekla bih pažljivost, nežnost i slušanje onog drugog.
Story: Čime vas je osvojio?
- Popeo se na jarbol broda koji nas je vozio od Hvara do Visa. Gledajući ga kako se jednom rukom drži na tom neopisivo visokom jarbolu, shvatila sam da je to čovek koji se ne boji. Konačno, rekla sam u sebi. Moji dotadašnji susreti sa osobama suprotnog pola uglavnom su bili susreti sa potpuno isprepadanim muškarcima. Panični strah od žena je ujedno i izvor nasilja prema ženama koje obeležava ove prostore. Taj strah i ta mržnja koja iz njega proizlazi takođe su po mom mišljenju bili i razlog linča moje malenkosti početkom devedesetih.
Story: Na neki način čini se da ste zbog ljubavi sve žrtvovali. Smatrate li da je ljubav najvažnija u životu?
- Ne slažem se sa tim jer to znači da bih, da nije bilo Gorana u mom životu, bez problema pristala da budem deo ratne mašine. Mislim da je moj bunt protiv tog postrojavanja bio mnogo dublji od želje za očuvanjem ljubavi koja je sa druge strane jedino što vredi i što zavređuje borbu i žrtvu.
Story: U Americi ste se 1998. godine ostvarili kao majka. Zašto ste tako dugo odlagali taj trenutak?
- Ne znam, nisam bila spremna, niti zainteresovana. Trebalo mi je da odradim svoj, samo svoj život i svoje ispunjenje pre nego što centar svog života prebacim na svoje dete.
Story: U kojoj meri vam je dolazak na svet sina Marka Lava promenio život?
- Dete menja fokus, centar se pomera, ceo život se izmakne u nekom drugom pravcu koji je, čini mi se, zdrav i koristan, posebno za ljude koji su i profesionalno i po temperamentu skloni egocentrizmu. Velika je to životna lekcija na kojoj sam beskrajno zahvalna.
Story: Često ste isticali da su vaši roditelji bili liberalni i da ste uz njih imali potpunu slobodu. Da li tako vaspitavate svoje dete?
- Rekla bih da da. Volela bih da imam više autoriteta, ali čovek radi instinktivno ono što može i što mu se čini da odgovara detetu i njemu kao roditelju. Zabrane, kazne i strah nisu deo mog sveta i životnih uverenja. Mislim da autoritativno vaspitanje proizvodi zaplašene ljude koji su spremni da se povinuju naredbama i zapovestima odozgo, a to ne bih želela za svoje dete.
Story: Na koji način on reaguje kada vas vidi na televiziji?
- Budući da je bistar dečak, već sada shvata da je celebrity nešto čemu se ne treba previše diviti jer svako taj status može steći na razne načine, a i izgubiti ga za pet minuta, isto tako lako kao što ga je i stekao.
Story: Kako gledate na savremeno društvo u kome porodica i nije baš mnogo cenjena?
- Porodica je u naše vreme rastegljiva kategorija. Marko ide u školu sa decom koja imaju dve mame ili dvojicu tata i to mu se čini normalno. Isto tako, većina njegovih prijatelja ima dva doma, sa dva seta roditelja. Drugim rečima, biti razveden je zapravo normalna pojava, dok je biti u dugom braku nešto što je izuzetno. Ali on, čini mi se, zna da ceni to da ima samo jedan dom, a da ne putuje iz jednog u drugi svake druge nedelje. Story: Kada biste sada bili na početku, da li biste nešto menjali?
- Volela bih da se nisam toliko nervirala zbog pogrešnih stvari i ljudi. Trudim se da naučim da malo mirnije i staloženije posmatram stvarnost. Sigurna sam da se ne treba toliko brinuti oko neizvesne budućnosti, da ne treba patiti toliko zbog mišljenja idiota koji nas okružuju bilo gde da živimo i da se treba fokusirati na dobre trenutke, uživati što je više moguće u lepoti planete dok je još nismo sasvim uništili.
Moni Marković
