Pevač Bojan Marović iskreno je progovorio o najtužnijem trenutku u svom životu kada je njegov otac preminuo, ali i o suzama koje je prolio zato što je imao 28 kilograma viška.
Budući da si svoje odrastanje proveo bez oca, na koji način si sve to podnosio, koliko teško ti je pao taj period?
"To je kao da ti neko preseče sliku napola, to tako izgleda. Ja sam u jednom trenutku bio sa njim, a u jednom, on više ne postoji. Toliko nas je delilo. U jednom satu je bio živ, a nakon petnaest minuta više nije. Taj momenat me je naterao da u stvari počinjem da se borim mnogo više nego što su ljudi mogli da zamisle. Odjednom više nije mali Bojan, već je Bojan oslonac porodice. Vukao sam brata i terao sam ga da radi. Pobedio sam na gradskim karaokama i neverovatno je da je to bila prva radost koja je ušla u kuću, jer su svi plakali danima. Odjednom se sve okrenulo, pobedio sam na "Sunčanim skalama" i život je krenuo. Nisam zaboravio nikad ko sam i odakle sam krenuo i koliko sam sve to želeo. U stvari, čovek ako sanja, može sve, ali ako voliš i sanjaš iskreno. Nije ni danas ništa bolje. Ja i dalje sanjam i borim se."
Sa osmehom gleda kako sam sebe uništava: Sonja poslala skrivenu poruku Lukasu?
Da li je upravo to najtužniji trenutak u tvom životu?
"Zapamtio sam Ćopićevu: "Samo lepe stvari ostaju za čoveka." Bilo je više tužnih momenata. Najtužniji je kada sam izgubio oca i kada sam pobedio na Sunčanim skalama, jer nisam doživeo da vidim svog oca tu, ispred sebe, da se raduje, jer ja znam koliko bi se on radovao. Zna koliko sam propatio. Žao mi je što on nije doživeo da to sve vidi. Čudna je sudbina. Publika je bila tu, sve je bilo puno, krcato. Dok su prve sedele moja mama i kuma, mesto pored bilo je prazno. Cela sala krcata, sve je bilo popunjeno. Imam osećaj kao da je tu negde sedeo i gledao. Meni je bilo dosta svega, bacio sam i nagrade i sve, sišao sam i plakao kao kiša. Nisam očekivao, bio sam dečko iz kraja koji je dao poslednje pare iz kuće da nešto uradi od svog života. Mogu reći da je taj put bio užasan. Ta vožnja autobusom od Podgorice do Herceg Novog, to je nešto najstrašnije što sam imao u životu. Svi se raduju, idu da se kupaju, a ja idem i govorim što mi je ovo trebalo."
