Legenda evropskog fudbala Robert Prosinečki rođen je 12. januara 1969. godine u nemačkom gradu Vilingen-Ševeningenu, u skladnom braku između Eme i Đure Prosinečkog. Karijeru je započeo sa pet godina u klubu Štutgart Kikers, u neposrednoj blizini gradića u kojem je rođen. Bilo mu je deset godina kada se sa porodicom preselio u Hrvatsku gde je ljubav prema fudbalu nastavio da gaji u zagrebačkom klubu Dinamo, čiji je član bio sve do 1987. godine. Inače, Robertov otac rođen je 1939. godine u zagorskom selu Gornji Čemehovac i iz želje da zaradi nešto više novca i obezbedi bolje uslove za život svojoj porodici, uputio se u Nemačku. Ipak, kada je kod svog sina prepoznao fudbalski talenat, vratio se u Hrvatsku da legendarni Žuti ne bi zaigrao za zemlju u kojoj je rođen. Đuro je svakodnevno vodio sina na treninge na Maksimir sve dok mu trener Miroslav - Ćiro Blažević nije rekao da će pojesti svoju trenersku diplomu ako Robi ikada postane igrač. Na kraju je iz inata svog sina doveo u Beograd gde se ubrzo proslavio zahvaljujući briljantnim uspesima koje je postizao u crveno-belom dresu.
- Odlazak iz Dinama ne bi trebalo posebno naglašavati. Nikada u životu nisam bio tužniji nego kad sam napuštao taj klub. Premda tada nisam uspeo, on mi je ostao najbliži srcu, čak i danas nakon toliko neugodnih iskustava. Međutim, tako je ispalo. Danas ne zameram nikome, igrao sam i posle u Dinamu i to dobro, postizali smo evropske rezultate, ali mi je posle svega ostao gorki ukus - kaže Robert koji je sa osamnaest godina zaigrao i u prvoj Dinamovoj postavi, a nakon nesuglasica sa tadašnjim trenerom Miroslavom - Ćirom Blaževićem, prešao je u Crvenu zvezdu. Pre tog transfera sa juniorskom reprezentacijom Jugoslavije osvojio je Svetsko prvenstvo u Čileu 1987. godine, gde je proglašen najboljim igračem i za to dobio Zlatnu loptu.
Angažman u Crvenoj zvezdi doneo mu je mnogo radosti. Kup evropskih šampiona u italijanskom Bariju i Interkontinentalni kup, održan u japanskoj prestonici Tokiju osvojio je 1991. godine. Potom je karijeru nastavio u Real Madridu ali je zbog teške povrede morao da odsustvuje sa terena više od godinu dana. U Španiji je još igrao za Ovijedo, Barselonu, Sevilju, ali u sezoni 1997/98. vratio se u Hrvatsku nogometnu ligu, i to ponovo u Dinamo, gde je kao kapiten dve godine zaredom predvodio jednu od najboljih generacija tog kluba u Ligi šampiona. Potom je igrao i za belgijski Standard, engleski Portsmaut, Olimpiju iz Ljubljane i FK Zagreb, gde je nakon završetka karijere ostao na mestu sportskog direktora.
Mada je uglavnom igrao na poziciji veznog igrača, poznat je po izuzetnoj kreativnosti na terenu i čarobnim driblinzima pa su ga često nazivali poslednjim romantičarem. Prosinečki je dvostruki dobitnik Državne nagrade za sport Franjo Bučar, ali više od svih sportskih uspeha voleo je svog oca Đuru koji je i zaslužan za to što se opredelio da se bavi fudbalom. Čak se spekulisalo i da je upravo on krivac za prelazak Prosinečkog u Zvezdu i sukob sa Ćirom Blaževićem. Bivši Zvezdin as nikada nije preboleo oca koji je preminuo 2003. godine. Deset godina pre smrti, Đuri Prosinečkom lekari su dijagnostifikovali rak debelog creva. Zbog toga Robert nije želeo da ostane u Portsmautu 2002. godine, već se vratio kod tate u Zagreb, gde je do poslednjeg trenutka bio uz svog oca. Šest godina kasnije i sam se razboleo, a sve ono zbog čega je slavljen nakon što je otpočeo borbu za sopstveno zdravlje palo je u drugi plan. Naime proživeo je istinsku zdravstvenu dramu. Iako mesecima nije mogao da otkrije razloge lošeg stanja, najednom se suočio s mučnim oporavkom od bolesti izazvane oštećenjem nerva kod uha. Uz podršku majke Eme, voljene supruge Vlatke sa kojom je u braku jedanaest godina, i ćerkica Leonarde i Roberte, fudbalski virtuoz prebrodio je najteže životno poglavlje u kojem se svakog jutra budio bojeći se za sopstveni život. Mediji su za to vreme spekulisali da je u depresiji, ali je on nedavno smogao snage da za hrvatsko izdanje magazina Story objasni kroz šta je prolazio.
- Pronađena mi je bakterija koja ometa centar za ravnotežu. Isprva, nisam mogao ništa, čak ni da odem u toalet, gubio sam ravnotežu i osećao sam se kao Titanik. Stalno mi je bubnjalo u glavi, imao sam vrtoglavice. Prve smetnje otkrio sam početkom 2009. Uzrok svemu je herpes koji mi je oštetio živac kod uha. Kako se na magnetnoj rezonanci nije mogao videti, lekari su dugo ispitivali u čemu je problem. Nedelju dana bio sam na kardiološkim pregledima u poliklinici Magdalena, a tamo se pokazalo da mi je srce, hvala Bogu, zdravo. Svi oko mene bili su zabrinuti, mesecima niko nije znao što mi je, a ja sam se osećao katastrofalno. Na kraju je ustanovljena dijagnoza, a kako je u pitanju oštećenje živca za čiji oporavak je potrebno od tri do šest meseci, pijem tablete sa B kompleksom i odlazim na kontrole. Danas se mnogo bolje osećam, samo što nisam preterano aktivan i čekam da prođe još vremena kako bi se stanje potpuno normalizovalo - prenosi svoje bolno životno iskustvo četrdesetjednogodišnja fudbalska zvezda.
- Nisam upao u depresiju, ali kako sam se četiri meseca budio sa istim problemom, logično je da sam se zabrinuo i da mi je bilo teško. Supruga je stvarno imala teške dane. Brinula se za mene, odvozila me na preglede, jednu ćerku vodila u školu, drugu u vrtić - ističe Robert koji živi u skladnom braku sa deset godina mlađom suprugom Vlatkom s kojom se nakon godinu dana zabavljanja venčao 13. juna 1999. godine. Kao plod njihove ljubavi rodile su se danas desetogodišnja ćerka Leonarda i četiri godine mlađa Roberta i kojima se, otkako se suočio sa zdravstvenim problemom, potpuno posvetio.
- Mislim da sam sad mnogo više otac jer sam često kod kuće. Najvažniji su mi porodica i zdravlje, a sve ostalo dođe i prođe. Kaže se da, kad je čovek zdrav, ima hiljadu želja, a kad je bolestan samo jednu. Inače, želju da zasnujem sopstvenu pododicu stekao sam kraj svojih roditelja gde sam shvatio koliko to zajedništvo znači - napominje fudbaler koji danas vodi borbu sa ravnotežom, a poznat je po tome što je svojom virtuoznošću izbacivao saigrače iz ravnoteže. - To je baš ironija. Valjda je to tako negde zapisano. Lekari su mi prilikom pregleda propisali sve dijete ovog sveta, a kutija crvenog marllbora odmah je bačena u kantu za smeće. Najteže mi je bilo bez cigareta. Hrana nije bila problem, supruga mi je kuvala samo dijetalnu hranu. Bio sam veoma zabrinut jer mi nije bilo dobro, a nalazi su govorili drugačije. Tih dana čovek razmišlja o smislu života, nekako se više i toplije okreće porodici. Neki prijatelji ukazivali su mi na moguće posledice po moje psihičko zdravlje jer bolest ne bira, dođe i nikada ne znaš šta bi dalje moglo da se desi - prenosi Prosinečki, koji se oprobao i u glumačkim vodama, tačnije imao je kratku ulogu u predstavi Filipa Šovagovića Ilijada 2001. u pozorištu Gavella. Ovaj vrsni fudbalski as bio je iskreno dirnut ponovnim dolaskom u Beograd pre manje od mesec dana, kada je tim u kojem je igrao 1991. proglašen za šestu Zvezdinu zvezdu.
- Velika je to stvar za mene lično. Dovoljan pokazatelj da se četiri godine provedene na Marakani još ne zaboravljaju. Nije mala stvar biti proglašen šestom Zvezdinom zvezdom. Iskreno, znao sam da će ljudima biti drago da nas opet vide, ali stvarno se nisam nadao ovakvom dočeku i prijemu. Navijači još cene to što sam napravio u Beogradu. I moj sportski doprinos i moje ponašanje. Mnogo sam dobrih utakmica odigrao u tom dresu, sa publikom sam uvek imao dobar kontakt i u Beogradu sam fudbalski sazreo. Bilo je divno opet se videti sa bivšim saigračima. Jedno su telefonski kontakti, a ovo je nešto mnogo bolje. Imam dres sa finalne utakmice u Bariju, jedan sam zamenio, a drugi sam ostavio sebi i čuvam ga, kao i sve dresove klubova u kojima sam igrao. Mogu samo da kažem da sam apsolutno zadovoljan svojom karijerom i ni na koga se ne ljutim. Bilo je divno, uživam u sećanjima - rekao je Robert srpskim medijima po dolasku u grad iz kojeg je 1991. otišao kao jedan od najvoljenijih fudbalera svih vremena. Danas popularni Žuti radi sa momcima iz hrvatske reprezentacije.
- Mislim da sam sada zadovoljan. Šta će se dalje događati, ne znam, fokusiran sam na hrvatske momke i predstojeće evropske kvalifikacije. Zbog problema sa ravnotežom, prija mi lagani ritam u reprezentaciji jer je lakši nego rad u klubu. Ipak, nisam zatvorio poglavlje koje se zove treniranje pa ću možda jednog dana raditi u nekom klubu - zaključuje Prosinečki.
Nikola Rumenić
