Mada je neslućenu popularnost stekao kada je imao samo dvadeset jednu godinu, frontmen Plavog orkestra Saša Lošić Loša ostao je skroman čovek koji je odrastao u sarajevskom naselju Marijin dvor. Iako su zbog njega i ostatka benda fanovi padali u trans na koncertima, kampovali ispred hotela i pratili svaki njihov korak, ovaj danas četrdesetpetogodišnji muzičar uvek je stajao čvrsto na zemlji, maštajući o danima kada će svetla pozornice zameniti mirnim porodičnim životom. Rođen je 19. jula 1964. godine u Banjaluci, gde je njegov otac Dobrota radio kao novinar.
- Koreni prezimena Lošić vuku poreklo od Dalmatinskog primorja, preko Knina i Bosanskog Grahova. Navodno je neki moj čukundeda imao njivu koju su zvali lošuša jer na njoj nije ništa uspevalo. Tako je generacijama došlo do prezimena Lošić. Moj tata bio je slobodni novinar, a osnovao je i prvi književni časopis u BiH Korijenje. Nakon katastrofalnog zemljotresa u Banjaluci 1968. godine, premestili su ga u Sarajevo, gde je bio jedan od osnivača TV Sarajevo. Mama Nada radila je u biblioteci, tako da sam na stolu uvek imao najnovija izdanja knjiga, a divno je svirala i gitaru pa je u kući uvek bilo mnogo muzike. Zahvaljujući njoj formirao sam svoj muzički ukus, a sa druge starne zbog oca koji je vodio čuveni nedeljni dnevnik, zajedno sa Slavkom Budihnom i Miroslavom Lilićem, i važio za veliku televizijsku zvezdu, nisam bio fasciniran svetom javne osobe. Kada sam sa devetnaest godina počeo da se pojavljujem na naslovnim stranama, to mi je bila prirodna stvar - priča Loša, koji je u Sarajevu završio osnovnu školu Slaviša Vajner Čiča, a potom i Prvu gimnaziju.
- Roditelji su mi uvek govorili da budem dobar čovek, da bi mi se dobro i vratilo, a iako sam sin jedinac, nisam bio razmažen. Često sam mnogo toga radio i na svoju štetu, poklanjao gitare ili pojačala drugovima koji nisu mogli da ih priušte. Odrastao sam u naselju Marijin dvor u samom centru Sarajeva, u jednom dvorištu okruženom zgradama gde je nekada bila konjušnica. Tu smo igrali klikere i svirali na klupama, a na tom mestu rađale su se i prve simpatije. U školi sam bio revnostan, čak sam prvih pet razreda bio i predsednik odeljenja, a onda sam upao u loše društvo. Nije ni to bilo strašno jer se pokazalo da svi štreberi nemaju spoj sa pravim životom. Ubrzo sam sa svojim prvim bendom Domaći zadatak počeo da sviram u podrumu zgrade, dok je naša strašna buka nervirala komšije. Popustio sam u učenju, a u šestom razredu morao sam da idem na popravni iz matematike. Kasnije smo važili za prave luzere, jer smo išli u kafane Proleće i Ćumez gde se sakupljala prva generacija sarajevskog panka i novog talasa. Naravno, devojke su više volele studente stomatologije i elektrotehnike ili decu političara, tako da je nama preostalo da preko pesama, romantično i uvijeno, izjavljujemo ljubav. Tukao sam se sve do pred kraj gimnazije. Bile su to prave viteške borbe kada smo zakazivali bitke tokom odmora, a ceo razred bi posmatrao tuču kao u gladijatorskim arenama. Često sam izvlačio deblji kraj, a jednom mi je čak i kolega, koji je kasnije postao direktor za puteve i izgradnju, izbio zub - evocira uspomene muzičar koji je još kao dečak zavoleo muziku. Međutim, kada je sa Mladenom Pavičićem Pavom i braćom Admirom i Samirom Ćeremidom 1983. godine osnovao Plavi orkestar, nije ni slutio šta će ga sve snaći.
- Dve godine ranije oformio sam Ševin orkestar, ali s obzirom na to da je u Sarajevu već postojala grupa Ševa, u kojoj su svirali Nedim Babović i Branko Đurić Đura, promenili smo ime u Plavi orkestar. Želeo sam da taj naziv označava čežnju za uzvišenom poetikom Mediterana, jer plava boja u sebi ima melanholičnu notu i boja je radničke uniforme, a orkestar sam dodao zato što sam sanjao da podsećamo na nekadašnje big bendove. U to doba neprikosnovene su bile grupe Indexi i Bijelo dugme i vanvremenska zvezda Zdravko Čolić. Posle njih nastupio je jedan vakuum i čak su novinari čuvenog Džuboksa nazivali sarajevsku scenu tamnim vilajetom za muziku. Stvari su se pokrenule pojavom grupe Elvis Dži Kurtović koja je, favorizujući svoje mane, napravila proboj na alternativnoj rok sceni Jugoslavije. Mi smo se nakratko priključili tom new primitivs pokretu, tako što smo Ćera i ja pitali Elvisa i Neleta iz Zabranjenog pušenja, kada su imali svirku na Filozofskom fakultetu, da li možemo da im se pridružimo. Nele je rekao Elvisu: Ajd' pusti ih, fini su momci imaju dobre pesme. Prvi samit pokreta bio je 8. marta 1982. godine u klubu Cedus u Titovoj ulici u Sarajevu. Pošto je ideja je bila da puštamo i neke video projekte, a niko nije mogao da donese televizor, predložio sam da ja to uradim. Dok su moji roditelji bili na poslu izneo sam iz kuće stari Ei Niš i ostavio im ceduljicu: Dragi mama i tata, posudio sam televizor, važno je za karijeru. Vaš Saša.
Iako je posle završene gimnazije počeo da studira industrijski dizajn na Fakultetu likovnih umetnosti u Sarajevu i u roku dao prvu godinu, stvari su ubrzo krenule neočekivanim tokom.
- Osećao sam neki nemir i to da je muzika nešto što me veoma zanima. Kada sam tokom raspusta između dva semestra sa Pavom, Ćerama i našim tadašnjim menadžerom Malkomom Muharemom otišao u studio Smoles da snimimo demo snimke, sve se dešavalo kao u najluđem američkom filmu. Tadašnji vlasnik studija pozvao je urednike nama nedostižnog Jugotona u Zagrebu, Sinišu Škaricu i gospodina Bošnjaka, da poslušaju naše snimke. Isterali su nas iz režije dok smo kroz staklo gledali njihove reakcije. Kada su nas ponovo pozvali, otvorili su aktovku i ponudili nam ugovor. To je bio neopisiv osećaj - priseća se uz osmeh frontmen Plavog orkestra koji je postao jedna od najvećih jugoslovenskih atrakcija nakon prvog albuma Soldatski bal 1985. godine.
- To da neki tinejdžeri preko noći postanu u to vreme najveće jugoslovenske zvezde i da prodaju prvu ploču u 600 hiljada primeraka, nismo mogli ni da sanjamo. Suočavali smo se sa nečim potpuno novim za jugoslovensku scenu. Tadašnja štampa nazivala nas je histerijom na Balkanu, a jedan strani novinar dao nam je naziv Bitlsi iza gvozdene zavese. S druge strane uz Plavi orkestar vezivali su se i neki drugi epiteti kao što su kočijaši ili novi varvari. Imali smo vrlo kontradiktoran status u javnosti, budući da smo bili pankeri i želeli smo da intrigiramo. Eksperimentisali smo sa žanrovima i temama i rušili tabue jer kada si mlad želiš da dižeš prašinu, a kasnije ne znaš kako da je smiriš. Bila je to i posledica toga što smo mahom svi bili učenici umetničkih škola, tako da smo na prvom albumu imali čak i spisak literature uz koju može da se protumači ploča. Prateće vokale pevali su nam Hamdija Demirović, Jovan Ćirilov, Dragoš Kalajić, a gostovali su Peđa d Boj, Jura Stublić i Aki Rahimovski. Naslovnica ploče bila je rimejk čuvenog albuma Bitlsa Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band, od kojih smo inače crpili inspiraciju. Nosili smo teške kapute i kačkete i bili posebni u razredu, a ja sam u tome video zgodan identitet benda i zadržao ga do danas. Moje nošenje kape datira još iz ranijih vremena jer sam sa nekoliko prijatelja bio fasciniran Selindžerom i nekim češkim piscima. Plavi orkestar imao je takve pesme u kojima su mogli da se identifikuju mladi ljudi, a na našim nastupima oslobađala se neka iracionalna energija. Čini mi se da je za naš uspeh bilo zaslužno vreme u kome smo živeli, jer su se jednostavno poklopile zvezde. Kada smo dolazili u neki grad fanovi bi nas već čekali pred hotelom, pa je milicija morala da pravi kordon. Onda smo iz automobila, na koji je redovno skakalo hiljadu fanova, pretrčavali put i jedva se probijali do hotela. U dvoranama gde smo nastupali često od vriske nismo čuli ni šta sviramo, tako da smo prvu turneju gotovo odsvirali napamet. Posle nastupa već bi bili na putu za hotel i to je bio čitav naš život. Po gradovima nismo nikada šetali, već smo na tajnim lokacijama odlazili na ručak ili večeru. Bili smo zaljubljeni u devojke iz naše gimnazije koje nismo mogli da osvojimo, pa smo posle nastupa redovno proveravali da li su došle kući. Ipak, nakon jednog koncerta osvojio sam srce one neosvojive koju sam opisao u pesmi Bolje biti pijan nego star i ta veza trajala je gotovo sedam godina. Sve vreme trudio sam se da nju i meni bliske ljude zaštitim od očiju javnosti jer su i njih opsedali fanovi i novinari - seća se Loša koji je uspeo da se odupre velikim iskušenjima.
- Bili smo prototip dobrih momaka i smatrali smo da se krilatica seks, droga i rokenrol, kojoj su težili drugi bendovi, teško lepi na našu tradicionalnu sredinu. Miris paprikaša u stanu ili prolazak kroz dvorište puno tetkinog veša vraća te u surovu realnost. U tadašnjoj Jugoslaviji nisu postojale limuzine niti si mogao da kupiš ostrvo pa da se izoluješ. Živeli smo normalnim životom u nenormalnim okolnostima. Mada, ne mogu sasvim da kažem da se i mi nismo pokvarili. Na trećoj turneji ne sećam se koncerta na koji smo izašli trezni, a sve je to ostavilo posledice na nas - priznaje tvorac legendarnih hitova Suada, Kaja, Sava tiho teče, Zelene su bile oči te i Ti si moja sudbina koji je teško podneo rat na području SFRJ.
- Nakon izdavanja drugog albuma Smrt fašizmu 1986. godine doživeli smo osudu javnosti zbog provokativnih tekstova, ali nas je publika odlično prihvatila. Ipak, sa trećom pločom Sunce na prozoru želeli smo da zalečimo rane, pa smo većinu vremena proveli svirajući na festivalima i turnejama po Rusiji, Alžiru, Švedskoj i Americi. Bio je to veliki beg od stvarnosti. Pred sam početak rata 1991. godine izdali smo ploču Simpatija koja je meni lično jedna od najdražih. Ali, usledili su tragični događaji. Ljudi koji su u Sarajevu bili ljuti konkurenti odjednom su počeli spontano da se okupljaju u klubu Dom pisaca. Bilo je to malo ostrvo razuma i dobronamernosti u okeanu tužnih i strašnih događaja. Kasnije sam shvatio da reč umetnika nije mnogo značila i da je ono što se desilo bilo neminovno. Teško sam doživeo rat i sam odlazak iz Sarajeva jer sam se pripremao za neki drugi životni put. Želeo sam da zasnujem familiju, da imam miran život i karijeru koja će lagano da tamni. Nameravao sam da se preselim na Hvar i polako starim uz mirise Mediterana, ali život nas je sve, manje ili više, katapultirao iz tadašnjih orbita. U Ljubljanu sam došao sa jednom belom kesom u kojoj su bile cipele, nekoliko knjiga, među njima i Devet priča od Selindžera, i neki neseser. Imao sam prijatelje dizajnere, Darka i Tanju, koji su me prihvatili i kod njih sam živeo prvih godinu dana, a kasnije nam se priključio i Branko Đurić Đura sa porodicom. Nisam želeo javno da delujem pa sam počeo da se bavim marketingom i reklamama da bih preživeo. Bio sam u dubokoj anonimnosti. U sebi sam definisao osobu koju nisam ni poznavao i moj najveći uspeh je što sam se oslobodio ambicije. Počeo sam da razumem ljude i saosećam sa njima. Bilo mi je strašno teško kada sam video neke od mojih profesora kako na pijaci prodaju brave sa vrata svojih stanova ili stare knjige. Shvatio sam da je život kada se trudiš da svakim danom budeš bolji čovek, da budeš dobar prema prijateljima, da imaš svoju porodicu ili da te komšija lepo pozdravi. To je moja najveća životna pobeda.
Nakon sedam godina pauze Plavi orkestar vratio se sa novim albumom Long play 1998. godine, zahvaljujući bubnjaru Admiru Ćeramidi koji je sa prvim vesnicima mira posetio Lošu u Ljubljani. Ali, ambicije više nisu bile iste.
- Kad sam imao dvadeset godina uživao sam u uspehu koji me je nosio, bilo mi je drago što imamo velike tiraže i pune dvorane, i to me je dizalo. Ne bih bio potpuno iskren kada bih rekao da mi to i sada ne prija, ali ne smatram to sudbonosnim, jer ne živim više takvim životom. Tu neambicioznost možda najbolje ilustruje to što smo pravili pauze u karijeri od deset godina. Moja životna deviza je: Manje je više. Nas je čak želeo da angažuje i magazin Bravo u želji da nam napravi svetsku karijeru, ali mi smo bili poznati po spontanosti i propuštanju velikih prilika. Kasnije sam odbio i nekoliko vrlo povoljnih ugovora filmskih agenata iz Holivuda, smatrajući da mi je lepše da radim muziku za filmove na svom govornom području. Ne razumem estradna takmičenja, niti život više merim uspešnom pločom i punim stadionima. Iskreno, uživam u drugom planu. To što sam sada ekstremno izložen javnosti zbog povratka, samo je moja želja da zatvorim krug svog umetničkog nemira. Imao sam osećaj da je Plavi orkestar nedopisana knjiga i sa ovom turnejom i novom pločom napravili smo pun krug. Ne vidim veliki razlog da i dalje pravimo karijeru - tvrdi muzičar koji je tokom desetogodišnjeg odsustva sa scene sa velikim uspehom komponovao muziku za teatar, ali i filmove Kajmak i marmelada, Gori vatra, kao i seriju Vratiće se rode. Mada je sa lakoćom stvarao hitove za sva vremena Lošić priznaje da je oko devojaka uvek morao dobro da se pomuči.
- U mom slučaju žene su uvek imale jednu rečenicu: Misliš da treba da padnem jer si ti Loša iz Plavog orkestra? (smeh) Ljudi misle da smo mi menjali žene kao zvezde u američkim filmovima, a to je strašna iluzija. Postoje dve vrste ljubavi. Prva je ona kada zagrizeš praznu viljušku jer si zaljubljen i misliš da se bez te osobe više ne može živeti, pa onda luduješ, udaraš glavom o zid, ne spavaš i piješ tablete za smirenje. Za mene je to patološka ljubav, jer strast traje samo nekoliko godina. Međutim, postoji ona druga vrsta ljubavi koja raste iz dana u dan i ona je po mom mišljenju kvalitetnija. Mislim da sam je pronašao - kaže Loša i otkriva kako je krajem devedesetih godina upoznao svoju deceniju mlađu devojku, slovenačku novinarku Špelu Možinu.
- Sedeo sam u jednom kafiću na periferiji Ljubljane pored neke galerije, osećao sam se kao da su mi potonule sve lađe i nisam imao prebijene pare u džepu. Pored mene je prošla devojka i pomislio sam: E, nemam ja te sreće da je ponovo vidim, takve brzo nestanu u gradu. Okrenula se, a ja sam imao tako rezigniran pogled, da je verovatno htela da mi pomogne osmehom. Nasmejala se i produžila dalje, a meni je to popravilo dan. Nekom čudnom igrom sudbine sreo sam je nakon šest meseci u jednom klubu u Ljubljani i rekao sebi: Sad moram da joj priđem! Otkrili smo da volimo iste pisce i muziku i da imamo slične stavove o životu. Tako je sve počelo. Važno je da žena ne pobegne od tebe kada si u lošoj fazi jer tada shvatiš da li je ona prava osoba za ceo život. Mada, živi smo ljudi i normalno je da dolazi do nesporazuma - smatra muzičar koji tvrdi da tajna njegove mladolikosti leži u kasnoj zrelosti.
- Ne prija mi kada me zovu večitim mladićem, čak mi deluje i groteskno, jer niti radim na sebi, niti idem na operacije ili ne daj Bože upotrebljavam neke kreme. Ipak, ja sam iz Sarajeva! (smeh) Mnogi muzičari izgledaju mladoliko za svoje godine, a ja to objašnjavam kasnom zrelošću. To je povezano sa našim poslom, jer u rokenrolu si stalno radoznao i zaigran, a ta unutrašnja energija i nepristajanje da ostariš verovatno ima odjeka i na spoljašnji izgled. Kada sam u lošoj fazi pomislim da mi je ceo život kao neki tunel, a da je sreća samo poput kratkog bljeska farova. Ali, depresivni tonovi nisu dominantna crta mog karaktera. Da se ponovo nađem na raskrsnici života ne bih izabrao ovaj put javnog čoveka, jer nikada više ne mogu da imam privilegiju da budem anoniman. Neki prijatelji mi kažu da sam postigao više nego što će oni ikada, ali ja mislim da ću biti srećan tek kada požute plakati, ugase se reflektori i potamni moja zvezda. Tek tada ću naći unutrašnji mir jer sam još u nekom procepu i lebdim iznad stvarnosti. Kada su jednom Pola Makartnija pitali šta ga čini srećnim, on je odgovorio: Voleo bih da imam taj talenat da uživam u momentu. To je sve što i ja želim - završava Saša Lošić koji je sa Plavim orkestrom održao spektakularan koncert za pamćenje u Beogradskoj areni 27. marta.
Jelena Kulović
