Ljudi nedelje

Andrej Maričić: Čak i u džungli bolje je sa suprugom

0
Popularni voditelj i autor putopisa otkriva kako je izgledao život u zaboravljenim plemenima na granici Burme, zašto mu je kondicija skočila otkad su mu splasnuli bicepsi i zbog čega je pod vedrim nebom sanjao žena udaljenu hiljadama kilometara.
foto: Saša Džambić
foto: Saša Džambić

 

Autor avanturističkog serijala Putevima Indokine, Andrej Maričić (36), posle gotovo jednogodišnjeg postprodukcijskog doterivanja svoje emisije, počeo je da je prikazuje na televiziji N1. Mnogi su zapazili nesvakidašnji kvalitet njegovih putopisnih reportaža, kao i zanimljiv autorski pristup: Andrej se upoznavao sa pripadnicima zaboravljenih plemena, borio za zaštitu ugrožene vrste krokodila, razgovarao sa Crvenim Kmerima i uopšte radio ono što skoro niko živ ne bi. Tokom 40 dana snimanja ovog serijala, njegova supruga čekala ga je Beogradu. Ni jednom ni drugom nije bilo lako.

 

Story: Koliko je bilo zabavno na ovom živopisnom putovanju?
- Možda zabava nije baš prava reč. Svoj toj akciji oko snimanja serijala prethodi jako naporan posao, počevši od organizacije puta, logistike, odabira lokacija i tema. Osim organizacionog dela, sve ostalo radim sam, od ideje, preko fotografije, kamere, ofova do montaže i produkcije. Nemam odjavni rol upravo iz tog razloga, jer ne postoji nijedno drugo ime osim mog. Onda se ljudi pitaju kako uspevam sve to da snimim, a ja im objašnjavam da postoje stativ i slične stvari. Istina, kod pojedinih situacija mnogo je napornije nego što bi bilo da imam snimatelja, ali u suštini je i lakše jer tačno znam šta hoću. Ovo posebno dolazi do izražaja kad radim u divljini, jer životinje neće da stoje i čekaju dok ja namestim kadar, već šta snimim – snimio sam. Kad bih se oslonio na snimatelja koga bih, na primer, pitao da li je nešto snimio, a on odgovorio da jeste, pa se posle mesec dana, po povratku, ustanovi da nije, mislim da bih se poprilično iznervirao. Pored toga, ne verujem da bi ijedan od njih hteo da radi sa mnom s obzirom na to kolika sam cepidlaka.

 

Story: Čini se da su susreti sa plemenima u dubokoj džungli strašniji od bandžija i drugih ekstremnih sportova koje takođe volite...
- Voleo bih da sam ovo radio 1955, a ne 2015. U tom periodu ta plemena stvarno nisu imala kontakt sa ostatkom civilizacije. Ne mislim na internet, to nemaju ni sada. Ipak, danas je sve dostupno, oni su se godinama približavali svetu, dolazili su im turisti i to je drugačije. Mislim da danas, od celog sveta, samo u području Južne Amerike ima plemena koja su baš netaknuta savremenim svetom. U plemenu u kom sam bio, nemaju struju i vodu, a žive iznad prašume, u brdima. Ipak, ne reaguju na strance baš sa tolikim podozrenjem kao što se to obično prikazuje, nisu prilazili da me dodirnu, život nije film o Tarzanu. Malo su skeptični, ali to nije baš toliko izraženo.

 

Story: Koliko ste vremena provodili s njima?
- Na celom putu bio sam oko 40 dana, a sa plemenima provodio sam malo više vremena jer ne može čovek baš odmah da dođe i da ih snima. Morao sam malo da se sprijateljim s njima, da znam šta im smeta, a šta ne. Neki hoće da se slikaju, dok drugi odbijaju jer smatraju da im to uzima dušu.

 

Andrej Maričić više ne izgleda ovako! Sad je još bolji frajer (FOTO)

 

foto: Saša Džambić

 

Story: Kako ste se sporazumevali?
- Engleski je možda planetarni jezik, ali tamo ne pomaže. Komunikacija se uglavnom svodila na pokazivanje i gestikulacije. Na sreću, moj dolazak uvek je bio najavljivan i oni su me spremno dočekivali. Obezbedili bi mi kućicu u njihovom selu i bio sam njihov gost. Njima je prijateljstvo najbitnija stvar u životu i tokom čitavog dana trudili su se da mi ulepšaju boravak. Deca su išla u tradicionalnim nošnjama, a uveče bi bio organizovan performans, što je stvarno fenomenalno jer me je vraćalo u period kad sam bio klinac i gledao u bioskopu Indijanu Džonsa.

 

Story: Da li je i hrana predstavljala avanturu?
- Kod plemena iz tog dela Azije, osnova ishrane je pirinač, a on me, izgleda, prati ceo život, pošto smo i u Survivoru najčešće jeli baš tu žitaricu. To meni, dakle, nije strano, a u taj pirinač oni ubacuju ono što imaju, pretežno ribu. Ipak, retko kad se koristi sveža hrana kao dodatak, uglavnom je ona sušena, jer jedino na taj način može da se čuva. Vodu piju iz reke i ta voda je u suštini dobra, ali u njoj postoje neke bakterije na koje su oni odavno otporni, a meni bi sigurno trebalo desetak dana da se prilagodim. Za to vreme, naravno, ne bih mogao da radim, a nisam imao toliko vremena. Naravno, pio sam tu vodu, ali imao sam tablete za prečišćavanje, pošto mi je bilo neizvodljivo da sa sobom, uz svu opremu, kroz džunglu nosim i rezerve vode za četiri ili pet dana. Što se tiče kupanja, imaju bure, crevo i peru se. Ali, to u takvim uslovima prestaje da bude bitno. Ustajao sam ujutro oko četiri jer je tada najbolja blenda, najlepše su boje i to doba dana zaista je nestvarno u džungli. Da ne piše dole Andrej Maričić: Putevima Indokine, stvarno bi čovek pomislio da je reč o nekom filmu. Nisam ustajao tako rano samo u džungli nego i u Bangkoku da bih izbegao gužve. Na tom proputovanju izgubio sam sigurno dvadesetak kilograma.

 

Nastavak intervjua i fotografija pogledajte na sledećoj strani. 

 

 

Story: Kako ste to podneli, s obzirom na to da vodite računa o svom snažnom telu?
- Kad me vide, ljudi posle nekog vremena kažu: Ala si spao, imao si one mišiće, što si toliko smršao? Stvar je u tome što sam pre Survivora svaki dan išao u teretanu i tada sam stvarno bio u najvećoj snazi, a sada nemam vremena za te stvari.

 

Story: I sada ste poprilično krupni...
- Ma gde sam krupan, samo se tako oblačim, ali ovaj posao koji sada radim, zahteva sasvim drugu vrstu snage i kondicije. Kad sam na putovanju, tokom jednog dana prelazim velike kilometraže po različitoj konfiguraciji terena, uz prilično opterećenje pošto nosim opremu za snimanje: veliki ranac, stative, ma natovaren sam kao kamila. To je ta kondicija koja se ne stiče u teretani i za koju ne pomažu ogromni bicepsi ili pločice na stomaku. Bez omalovažavanja, skoro da sam uveren kako bi bilo koji bilder iz teretane odustao posle jednog dana mog posla. Dakle, ne posvećujem se teretani, ali vežbam tako što radim. Stekao sam toliko dobru kondiciju da mi teretana nije ni potrebna. Kad sam pokušao ponovo da uđem da vežbam, čuo neke ljude kako se deru i samo sam izašao napolje. Što bih slušao kako neko viče? Nije to za mene.

 

Story: Kako vaša supruga Marija podnosi tolika odsustva, s obzirom na to da ste tek odnedavno zvanično u braku?
- Mi smo bili zajedno i kad sam otišao u Survivor, gde sam 40 dana bio potpuno izolovan. Nije me ni čula ni videla, pa je to bila ozbiljna priprema za ono što je došlo posle. Sada su mi putovanja ipak takva da veći deo vremena imam uslove za komunikaciju, Skajp, Viber... Dobro, kad sam u džungli, ne javljam se, ali to je tek po nekoliko dana. U svakom slučaju, kad god joj posao dopusti, idemo zajedno. Mnogo mi znači kad je sa mnom i ta vrsta podrške naprosto je nezamenjiva. Ipak smo deset godina zajedno i kad ustanem, ona tačno zna šta mi fali. Voleo bih da uvek ide sa mnom jer tada imam više motivacije i energije, ali čak i kad mi nedostaju, to mogu s njom da podelim. Ako nije pored mene, sve je mnogo teže.

 

foto: Saša Džambić

Andrej Maričić: Venčanje posle decenije ljubavi


Story: Znači, četrdesetodnevna odsustva i brak ipak mogu zajedno?
- Deset godina smo u vezi, pet godina živimo zajedno, dakle, pola vremena kao da smo u braku. Naravno, u svakoj zajednici postoje nesuglasice, ali bože moj, nismo svi isti niti bi trebalo da budemo. Veza bez nesuglasica bila bi čist horor. Ali, uvek na kraju nađemo zajedničko rešenje. Ona je jedina osoba s kojom sve stoprocentno mogu da podelim.

 

Story: Kod vas nema onoga da potpis želju pretvara u obavezu?
- Verovatno zavisi kako ko gleda na to, nama taj potpis stvarno ništa nije značio. Pa evo, mi smo imali dva venčanja... To dovoljno govori o našoj ozbiljnosti kad je reč o formalnostima. Možda napravimo još neku svadbu. U mom slučaju, potpis ne menja ništa. Jedino što se promenilo jeste njeno prezime i odlično joj se uklopilo: Marija Maričić! Bolje nego meni.

 

 

makonda-tracker