31. jula, navršiće se pet godina otkako je najmarkantnija figura na ovdašnjoj muzičkoj sceni u poslednjih pola veka sišla sa scene obasjane reflektorima. Ljubiša Stojanović Luis (25. 6. 1952 – 31. 10. 2011) poginuo je za volanom svog automobila na putu kod Feketića i svoje bezvremene hitove Ne kuni me, ne ruži me majko, Dudo, Opa, opa, Dunjo moja, Slike u oku, Moj život je moje blago... prepustio večnosti. Ali, njegova upečatljiva pojava, neponovljiv glas, snažne rvačke ruke na timpanima i vokalne džez-improvizacije u etno melodijama, kako pokazuje vreme, zaista su ga učinile besmrtnim. Nijedna njegova kompozicija, stih ili nastup nema kontekst prošlosti. Sve to i danas živi – momci i devojke u klubovima i diskotekama uvijaju svoja tela uz njegove ritmove, prepušteni trenutku i uživanju u svojim sadašnjim ljubavima i strastima.
Neka viša sila zasigurno je znala šta se dešava dok je devetogodišnji dečak, s pločom Luja Armstronga pod miškom, išao po Negotinu imitirajući hrapavi glas ovog legendarnog muzičara, ali ljudi nisu. U to vreme, novokomponovani i tradicionalni narodni melos bili su ultimativno muzički najpopularniji, pa ne čudi što niko nije primećivao njegov talenat koji je, osim pevanjem, dolazio do izražaja i kroz ritmove dok je tapkao bosim tabanima po prašini teško razumljive sinkope i kontraritmove. Posebno poglavlje u istoriji humora apsurda predstavlja i njegova jedinica iz muzičkog, ali za dalji tok njegovog života mnogo veći značaj predstavljala je vera koju je u njega utkala najvažnija figura u njegovom životu: otac Žika.
Ljubišin otac bio je majstor za obradu drveta. U toj struci širom zemlje bilo je dosta posla, a Žika, nemiran po prirodi, koristio je to da bi se selio iz jednog gradića u drugi. Ljubišu je dobio u Leskovcu, potom su se preselili u Mionicu, pa u Kučevo gde se rodio Luisov brat Dragan, a potom u Ćupriju, Donji Milanovac i naposletku Negotin.
Nastavak životne priče i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
