Prostrana polja, njive, pas Klajd, zvuk traktorskog motora, miris tek ispečenog hleba, cvrkut ptica, oštre, ali bajkovite ravničarske zime i zvona srezačke crkve, prve su asocijacije glumca Dejana Lutkića na njegovo bezbrižno detinjstvo. Iako je rođen u Vrbasu, danas tridesetpetogodišnji umetnik odrastao je u vojvođanskom selu Nadalj, nedaleko od Srbobrana, gde je njegov otac Tomislav imao ginekološku ordinaciju, a majka Vukosava važila kao jedan od boljih rendgenologa u okolini. Kao dečak bio je veoma nemirno i živahno dete, ali su roditelji uvek imali razumevanja za sve njegove nestašluke. Radoznalost ga je veoma brzo dovela do ostvarenja sna da se bavi glumom, a istrajnost dotle da danas važi za jednog od traženijih domaćih glumaca. Na putu ka zvezdama, Dejan je upoznao Ljubinku, s kojom se pre jedanaest godina venčao i dobio dve preslatke ćerkice, Anastaziju i Nađu, u kojima i te kako prepoznaje sebe iz najranijeg detinjstva.
- I dan-danas se po Vojvodini prepričavaju moje avanture jer sam oduvek bio nemirnog duha. Jednom prilikom, dečaku u obdaništu razbio sam glavu stolicom, drugi put sam svoju glavu gurnuo u lonac sa supom, a treći put sam seo u očeva kola koja su bila parkirana u dvorištu i sjurio se u kukuruze. Polazak u osnovnu školu predstavljao je moju prvu životnu prekretnicu jer su me obaveze naterale da se smirim – objašnjava Dejan koji je već tada shvatio čime želi da se bavi kada odraste.
Iako je stasavao kraj roditelja lekara, želja da postane glumac u njemu se rodila onog dana kada ga je reditelj Bora Kojić, koji je obilazio osnovne škole po Vojvodini, odabrao za ulogu Luke Masnog u seriji Poslednje leto mog detinjstva. To što je kao dečak imao višak kilograma, pomoglo mu je da nađe put do ostvarenja svojih snova, a rad pred kamerama učinio je da sazri pre svojih vršnjaka.
- Iako je za mene u to vreme gluma bila jedna velika igra, osetio sam neverovatnu želju da se njome bavim do kraja života. Mojim roditeljima nije bilo svejedno kada sam im saopštio kako bih voleo da život provedem na sceni jer su strahovali za moju budućnost. Činilo mi se da su oni više želeli da se školujem za neko sigurnije zanimanje, ali ipak su se trudili da mi ne nameću svoje mišljenje, znajući da to može da bude kontraproduktivno. Ni danas ne volim zabrane ili bilo kakva ograničenja – ističe glumac koji se tokom gimnazijalskih dana oprobao i u recitatorskoj sekciji i često zbog toga išao na takmičenja, uglavnom osvajajući prva mesta.
Osamdesete godine pamti po diskotekama u koje je izlazio, ali i nekim sukobima.
- Završio sam Gimnaziju Žarko Zrenjanin u Vrbasu i oduvek sam se družio s ljudima koji su bili stariji od mene. Delimično je za to zaslužna i moja šest godina starija polusestra po ocu Maja. S njenim društvom sam izlazio i družio se, a tada sam se i prvi put zaljubio. Odlazili smo u diskoteke, gde sam igrao mahajući svojom dugom, tada bujnom kosom. Mada nisam bio neki kavgadžija, jednom prilikom sam se potukao zbog neke devojke u klubu hotela Ela u Srbobranu. Mlatili smo se pesnicama, pa ko živ ko mrtav. Ne mogu da se setim konkretnog razloga zbog kojeg je izbila tuča, kao ni toga da li sam dobio batine – prepričava Dejan.
Iako je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu upisao iz prvog pokušaja, dolazak u srpsku prestonicu za Lutkića je predstavljao loše iskustvo koga se nerado seća. Ipak, uz pomoć kolega sa klase, prilično brzo se uklopio u novu sredinu, pomirivši se sa činjenicom da poslom koji voli može da se bavi isključivo u velikom gradu.
- Sam dolazak u Beograd za mene je predstavljao traumatično iskustvo. Potičem iz sredine gde se svi poznaju i na putu od kuće do škole svakome kažeš: Dobar dan. Tamo su ljudi potpuno drugačije vaspitavani i cene se neke druge vrednosti. Bilo mi je teško da se naviknem na pravila metropole. Studirao sam i živeo na Novom Beogradu koji mi je bio suviše jednoličan. Počeo sam da srećem osobe za koje sam mislio da postoje samo na filmu. Nisam mogao da poverujem u to da neki ljudi mogu da budu toliko zli. Kada dođete iz malog mesta, postoje oni koji vas gledaju kao nekog ko je došao da im nešto otme ili da gazi preko mrtvih kako bi preko noći uspeo. To što u Beogradu kad sam tek stigao nisam poznavao nikoga, veoma mi je odmagalo, ali ipak ni u jednom trenutku nisam želeo da odustanem i vratim se kući. Moja želja da postanem glumac bila toliko jaka, da sam iz svih tih problema uspevao da izađem kao jak i samostalan čovek – ističe Dejan koji je tokom studiranja radio razne poslove kako bi sebi obezbedio normalan život.
- Na Akademiji sam naučio šta u stvari znači živeti. Srećom, bio sam na klasi profesora Milenka Maričića koju su činili predivni ljudi. Delili smo život tokom burnih devedesetih kada smo jedva sastavljali kraj s krajem. Radio sam kao konobar, zatim i u video-klubu, a sećam se da sam jedne zime sa Ivanom Jeftovićem, Natašom Kličković i Sanjom Mikitišin, spremio jednu dečju predstavu koju smo izvodili po obdaništima. Zaradili smo pristojan novac iako smo se smrzavali, pošto smo od vrtića do vrtića išli gradskim prevozom koji smo čekali i po nekoliko časova – priseća se umetnik kojem je izlazak iz anonimnosti pomogao film Ringeraja, a sticaj okolnosti da se baš tokom bombardovanja Beograda 1999. godine oženi sa svojom tadašnjom devojkom Ljubinkom.
- Ta godina mi je bitna iz dva razloga. Dobio sam prvu ulogu na filmu u ostvarenju Ljubiše Samardžića Nebeska udica, a i oženio sam se. Sadašnju suprugu upoznao sam 1994. godine, kada smo počeli da se družimo. Nismo ni sanjali da ćemo tri godine kasnije početi vezu, a pogotovo da ćemo se venčati. Ljubav nam se dogodila iznenada, ali se i kasnije sve događalo spontano, uključujući i neočekivani raskid. Tri meseca pošto smo prekinuli vezu, shvatio sam da je Ljubinka ipak ona prava, pozvao sam je i pitao da se uda za mene. Imao sam ogromnu tremu, ali sam stisnuo zube i uspeo – priseća se Dejan koji kao najsrećnije trenutke u životu izdvaja one kada su na svet došle njegove ćerkice, danas sedmogodišnja Anastazija i dve godine mlađa Nađa.
Očinstvo je u njemu probudilo ogromnu količinu emocija, iako igrom nesretnih okolnosti rođenje starije ćerke nije bio u prilici da slavi.
- Za razliku od očeva koji priređuju fešte kada im se rode deca, onog dana kada je Ljubinka krenula u porodilište, nisam imao razloga za slavlje. Bio je petak, a porođaj je počeo mesec i po dana ranije. Bebi se pupčana vrpca obmotala oko vrata u čvor i stvorila tromb, zbog čega je bilo pitanje da li će uopšte ostati živa. Od tog trenutka, narednih sedamdeset dva sata za mene su predstavljala pravi pakao. Neizvesnost koja me je obuzimala, nešto je najstrašnije što je moglo da me zadesi. Niko nije mogao da me uteši, niko nije znao da mi pruži odgovor na pitanje šta će biti sa bebom. Svaki minut je tada trajao kao godina. Osećao sam se potpuno bespomoćnim i to me je ubijalo. Utehu mi je pružio jedino otac Branko koji je služio u našoj parohiji, a te subote je držao službu zajedno sa patrijarhom Pavlom. Bio je praznik Sveta Petka i tokom molitve je spomenuo ime moje ćerke, što me je na trenutak utešilo i pružilo mi snagu da izdržim – kaže Lutkić čiji je život u tom trenutku ličio na scenario neke drame pune neočekivanih situacija.
Sudbina je uredila tako da Dejan preživi isto što je i njegovog oca zadesilo kada mu se sin rađao.
- Na porođaju sa mnom, moja majka je jedva ostala živa. Rođen sam sa oštećenom jetrom, ali je kasnije sve bilo u redu i hvala Bogu danas nemam nikakvih problema – priča umetnik.
- Pored svega kroz šta sam prošao kada se Anastazija rodila, ipak mogu da kažem kako me je očinstvo učinilo najsrećnijim. Kad god me moje devojčice pogledaju i nasmeše mi se, shvatim koliko sam bogat i srećan čovek. Zbog prirode posla kojim se bavim, ne mogu da im se posvetim onoliko koliko bih želeo i zbog toga mi je veoma žao. Voleo bih da mogu više da učestvujem u njihovom odrastanju. Mlađa Nađa je ista ja. I fizički i psihički je moja slika i prilika. Ona je vrlo nemirno dete koje u samo jednoj sekundi može da napravi haos jer je veoma radoznala. Ona je učinila da shvatim kako je mojim roditeljima bilo sa mnom i svakodnevno se prisećam reči moje mame koja je govorila: Daće Bog da i ti jednog dana imaš dete koje će da ti priređuje ono što ti radiš nama. To se izgleda ostvarilo – s osmehom priča Dejan koji za sebe tvrdi da je popustljiv otac.
Iako je često u filmovima i serijama u kojima je igrao dobijao uloge negativaca i loših momaka, u privatnom životu trudi se da bude dobar muž i požrtvovan otac. Mada ga bije glas velikog zavodnika, Dejan ne misli da je takav.
- Ljudi vole svašta da pričaju, ali ja ne marim za to. Ne mogu za sebe da kažem da sam neki romantičan muškarac, ali svoju dragu često umem da iznenadim nekim malim stvarima. Imam dosta vrlina i mana, što ona poštuje i zbog toga naš brak uspeva. Svakodnevno naš odnos nadograđujemo raznim stvarima i međusobnim poštovanjem. Verujem da ljubav može da traje celog života, ne samo kada je reč o supružnicima, nego i prijateljima – ističe Dejan kojem su karijeru obeležile, pored brojnih pozorišnih uloga, i one u serijama Bela lađa, Ono naše što nekad bejaše, M(j)ešoviti brak, ali i u filmovima Promeni me, Yu, Lavirint, Proputovanje...
- Iako sam skoro stalno dobijao uloge negativaca, nikada nisam vodio računa koliko će to uticati na moj privatni život i da li će me publika tako i u stvarnom životu doživljavati. Ljudi s kojima se družim, znaju šta mogu od mene da očekuju i čemu da se nadaju. Na početku karijere mnogo sam igrao u pozorištu, pošto mi se činilo da tu imam više sloboda, a sada ne mogu da grešim dušu, volim i veliko platno, ali i televiziju – kaže Dejan, koji se u novoj seriji Sva ta ravnica, čiji su sponzori NS Seme i Izvršno veće Vojvodine, predstavio kroz jednu od glavnih uloga, ali i kao producent.
Aleksandra Dimitrijević
