Teško je to opisati, ali mislim da je sve u granicama normale. Kao i u svakom braku, bilo je trzavica i svađa, kao i lepih trenutaka. Ne znam da li je olakšavajuća ili otežavajuća okolnost što se oboje bavimo ovim poslom pa smo često bili razdvojeni. Ona bi snimala na jednom, a ja na drugom mestu tako da smo imali prilike da se uželimo jedno drugog. To što se bavimo istimo poslom ponekad može da bude i minus , ali mi smo uspevali sve to da prebrodimo.
Tu postoje razne verzije. Od 1970. godine živim na Čuburi, ali u stvari sam Krstaš. Krst, ne samo onaj Crveni, već i onaj stari, Vozarev krst, na samoj je granici. Asocijacija koja mi prva pada na pamet jeste klub Radnički koji je bio žila kucavica Krsta. Kuća u kojoj sam živeo bila je na pedesetak metara vazdušnom linijom odatle. Tako da ja jesam Krstaš, ali ima, naravno, i skeptika koji tvrde da se kitim tuđim perjem, mada se ja osećam kao Krstaš. U tom kraju su i dalje moji prijatelji iz detinjstva, oni nemaju veze s poslom kojim se bavim i kada hoću da se opustim, ja tražim njihovo društvo.
To je bilo u vreme Kose, a to nije bila samo pozorišna predstava već i način življenja i mišljenja. Hipi pokret imao je nešto pozitivno, dobro i pacifističko. U to vreme mnogo smo putovali, imali smo brojne turneje uz koje su išli i honorari, ali na kraju dana morali smo da platimo i hotel. Pošto smo mi taj novac potrošili, sećam se da smo morali četvoronoške da puzimo da bismo prošli pored portira i pobegli. Naravno, stigao je telegram koji je glasio Ovi vaši nisu platili hotel, a mi smo se siti ismejali. Nakon toga su nam ukinuli dnevnice.
Kada je dvoje ljudi uspešno u poslu, naravno da ima onih zavidnih, pa čak ni publici jedno vreme nije bilo svejedno, ali sve to treba uneti u kalkulaciju kada se radi o braku javnih ličnosti. Moj savet kolegama koji su u sličnoj situaciji glasi: Budite pametniji od tračeva i jednostavno živite svoj život.
Ostatak intervjua pročitajte u novom broju magazina Story koji je u prodaju od 18. marta.
( Story.rs )
