Jedan od najpopularnijih pevača zabavne muzike sa prostora bivše Jugoslavije koji je svojom vrsnom interpretacijom ljubavnih balada osvajao ženska srca i prodao preko pet miliona albuma, Hajrudin Hari Varešanović, rođen je 16. januara 1961. godine u Sarajevu kao drugo dete oca Reufika, preciznog mehaničara, i majke Zlate koja je radila kao blagajnik. Talenat za muziku pokazao je još u petoj godini, a spokoj i sreća koje je osećao pevajući utrli su mu zvezdani put slave i velikog uspeha. Ravnoteža aplauzima, ogromnim tiražima i armiji obožavateljki bio je njegov privatni život u kojem se rano ostvario u ulozi supruga i oca, ali i morao da oseti neprijatnosti koje su bile rezultat njegovog nepromišljenog ponašanja. Česta odsustva od kuće i vest da je dobio vanbračnog sina narušili su njegov brak, a šansu da iskreno voli dobio je još jednom kada je upoznao svoju sadašnju izabranicu Jasminku. Ipak, dok evocira uspomene na svoju prošlost Hariju ne jenjava osmeh na licu.
- Najzanimljiviji događaj u mom detinjstvu vezan je još za moje rođenje jer me je tata Reufik ukrao iz bolnice. Doneo je mami pomorandže, a mene je strpao u kesu i odneo u strahu da ne umrem od hladnoće u bolnici jer je te godine u Sarajevu bila ciča zima, a grejanje nije radilo. Odrastanje u sarajevskom naselju Vratnik, gde su rođeni i Goran Bregović, Emir Kusturica, Zdravko Čolić i Dino Merlin, pamtim kao najlepši period života i esencijalnu sreću nepokvarenu materijalizmom. Inače, roditelji su osamnaest meseci stariju sestru Sabinu i mene tretirali kao vršnjake, tako da su nas odgajali u istom duhu, a zajedno smo uvek dobijali i batine. Važio sam za manje-više dobro dete, iako sam bio nestašan i redovno se tukao sa sestrom. Roditelji su me vaspitali da budem samostalan, slobodan i skroman. Ponekad me te osobine nerviraju, jer mi fali nekih ekstrema u karakteru, ali sam sa druge strane i ponosan na njih - iskren je pevač koji tvrdi da ga je muzikalnost od najranijeg perioda izdvajala od druge dece.
- Život mi je od pete godine u znaku muzike. Moj deda Mehmed Aga Varešanović bio je čuveni pevač sevdalinki, odrastao sam uz njegovu violinu i smatram da mi je on preneo iskrenu ljubav prema muzici. Kad god bi se okupila cela familija stavljali bi me na kaljevu peć da slušaju i gledaju čudo od deteta jer sam pevao sevdalinke i redovno pravio šou-program. U školi se nisam proslavio, jer sam bio slab učenik, ali sam zato već u prvom razredu osnovne škole bio poznato dete koje peva i svira za Dan Republike, Dan mladosti i Prvi maj, podrazumevalo se da priredba ne može da se održi bez Harija. Čim bih nakupio dovoljno jedinica i neopravdanih izostanaka na red bi došli i moji dani, odnosno veliki praznici, tako da je automatski išla trgovina sa razrednim većem. Na njihova prozivanja večito sam koristio izgovor: Ne mogu ja u isto vreme da se bavim muzikom i školom, morate malo da mi pomognete! U to vreme imao sam i prvu simpatiju Ljilju koja je imala plave oči i smeđu kosu. Među nama se desio prvi dečji poljubac i ništa više. Roditelji mi nisu branili da se bavim pevanjem i zahvalan sam im što me nisu ograničavali, već su mi dali zdravu pamet i slobodu. Jedino što su želeli jeste da završim školu i imam neko konkretno zanimanje. Upisao sam elektrotehničku školu, smer banderaš, iako me to nimalo nije zanimalo.
U lokalnom Domu kulture na Vratniku nastupio je kada mu je bilo sedam godina, tri godine kasnije sastavio je prvi četvoročlani bend Omi, potom grupu Sedam šuma, a onda je snimio i svoju prvu pesmu Zašto da ne uzmem nju.
- U to vreme uzori su mi bili Džejms Braun, grupe T. Rex i Deep Purple, ali i popularni hrvatski pevač Kićo Slabinac. Sećam se da smo kopirali sve strane i domaće bendove i pravili igranke svakog vikenda, a imali smo i turneje po sarajevskim opštinama. Ima istine u tome da se mnogi mladići bave muzikom da bi lakše šarmirali devojke, ali ja nisam bio jedan od njih. Kod mene je to bila kolateralna šteta. Od samog početka oko nas su bile starije devojke koje su se brzo smenjivale na igrankama, tako da nije bilo potrebe da budem mnogo opsednut njima. Bio sam najpopularniji na Vratniku, a prvu slavu doživljavao sam kao ostvarenje svih svojih snova. Sa sedamnaest godina oformio sam novu grupu Zov, tada smo prvi put nastupali na radiju i televiziji i snimili pesmu Poletjela golubica koja je i danas jedna od najdražih pesama o gradu Sarajevu. Dve godine kasnije priključio sam se grupi Ambasadori, koja je bila svojevrsna škola talentovanih pevača i muzičara iz Sarajeva, u kojoj sam stekao dragoceno iskustvo i išao na velike turneje po Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu.
Nakon odsluženja vojnog roka u muzičkoj jedinici u Nišu, Hari je neko vreme samostalno nastupao i objavio album Zlatne kočije. Međutim, posle rok maratona koji se u septembru 1985. godine održavao u Skenderiji pozvao je bend Baobab, u kome je tada svirao i reditelj Pjer Žalica, i predložio im da oforme zajedničku grupu, a grafički dizajner Davor Papić predložio im je da se zovu Hari Mata Hari. Iste godine grupa je objavila debi album U tvojoj kosi, a potom i Ne bi te odbranila ni cijela Jugoslavija koji je postao najbolji album godine. Međutim, prva ozbiljnija popularnost snašla ih je 1988. godine dolaskom u diskografsku kuću Jugoton i sa pločom Ja te volim najviše na svetu na kojoj su se našle pesme Kad dođe oktobar, Javi se i duet sa mladom pevačicom Tajči Sedamnaest mi je godina koja je prodata u preko 400 hiljada primeraka.
- Usledila je turneja od Vardara do Triglava s kojom smo zašli u svako selo i malo mesto kojih nije bilo ni na topografskoj vojnoj karti. Posle tih 300 koncerata doneo sam kući sto maraka, apsolutno ništa nismo zaradili, ali smo obišli čitavu Jugoslaviju i pokazali ljudima da nismo virtuelna televizijska pojava. Osvajanjem publike napravili smo najbolji posao. U godinama kada se stiče muškost i hrani ego, kao i svi drugi muškarci, bio sam blesav i gladan stvari koje nisam prošao, tako da sam plivao u hedonizmu. Jurili smo devojke, dokazivali se sami sebi. Bile su to godine ludila uvijene u uspeh. Život je bio tako lep i neopterećen, a mi smo svake godine provodili po dva-tri meseca u hotelu Park u Novom Sadu, dok smo u Beogradu na početku karijere imali stan u Molerovoj ulici - priseća se sa osmehom popularni pevač.
U narednim godinama grupa Hari Mata Hari objavila je rekordno tiražne albume Volio bih da te ne volim i Strah me da te volim sa velikim hitovima Svi moji drumovi, Prsten i zlatni lanac, Otkud ti ko sudbina koji su ih učvrstili na domaćoj sceni i doneli brojne nagrade, ali i armiju obožavateljki. Na turnejama su im tada gostovale La Toja Džekson i Sabrina.
- Sve se odvijalo munjevito brzo, a ja sam bio u ranim tridesetim kada ništa pametno nisam mogao da zaključim. Više sam udisao život, nego što sam promišljeno živeo. Pošto sam komponovao i pisao tekstove za pesme mnogi su mislili da sam neki pametnjaković, a mene je zapravo uspeh zatekao. Svi mi koji smo pevali u to vreme važili smo sa seks-simbole. To nije bilo teško jer smo se pojavljivali na televiziji, a žene vole svakog ko je popularan, tako da je i meni bilo drago što su me obožavale. Tada sam bio glupi jarac i mislio sam da se sve vrti oko mene, kao i svaka druga zvezda.
Mada je u to vreme važio za jednog od najvećih zavodnika na domaćoj sceni, Hari je već bio u braku sa suprugom Aidom sa kojom je dobio ćerku Nađu, a kasnije i sina Damira.
- Aida je bila moja prva velika ljubav iz mladosti, a upoznao sam je veoma rano u devetnaestoj godini. Dugo smo se zabavljali i živeli zajedno pa je bilo logično da se venčamo što smo i učinili 15. oktobra 1983. godine. Pošto nikada nisam bio protokolaran tip i ne volim velike proslave, napravili smo intimnu svadbu za najuži krug prijatelja. Dve godine kasnije, 9. juna 1985. dobili smo ćerku Nađu koja je prvih petnaest dana života provela u bolnici zbog problema sa disanjem, ali je na kraju bilo sve u redu. Iako mi je bilo mnogo drago kada sam prvi put postao otac, nisam bio spreman za tu ulogu, jer sam bio veoma mlad i zanesen poslom i muzikom, gladan drugih stvari u životu - iskren je četrdesetosmogodišnji muzičar kojem je na vrhuncu popularnosti karijeru u usponu iznenada zaustavio građanski rat koji se razbuktao na prostoru bivše Jugoslavije.
- Rat mi je srušio teren na kome sam igrao kao najbolji fudbaler. Kada su krenuli nemiri u Sarajevu bio sam u Švedskoj na turneji, pozvao sam Aidu i rekao joj da sa detetom ode u Sloveniju kod familije. Rasformirao sam bend jer tada nisam želeo da pevam ni u Beogradu ni u Zagrebu. Ostali smo nekoliko godina na Kranjskoj Gori gde nam se 1994. godine rodio i sin Damir. Bavio sam se produkcijom, napravio sam dobre ugovore u Švedskoj i Finskoj, tako da sam to haotično vreme popunjavao studijskim radom. Sve što se dešavalo tada sporo sam sabirao pošto sam bio izbačen iz svoje kolotečine. Grupa Hari Mata Hari na scenu se vratila tek 1998. godine albumom Ja nemam snage da te ne volim. Kao dupli Jarac u horoskopu ni sam ne znam kad sam emotivno skrhan jer imam emotivni oklop koji sprečava da bilo šta dopire do mene. Čak i kada sam totalno slomljen ja to ne vidim, već uzdignute glave idem dalje. Kod mene stres, ludilo i kriza dolaze sa odstojanjem, rat, smrtni slučaj i razvod najveći su stresovi koji ni mene nisu zaobišli - ističe pevač koji je u životu spoznao i to kako se naizgled veoma neprijatna situacija pretvara u nešto najlepše.
- Vanbračni sin Mak desio mi se pre rata 1992. godine, u vreme kada sam svašta radio. U početku nisam ni znao za njegovo rođenje. Od jedne neprijatne situacije kakva jeste nenadani dolazak vanbračnog deteta stvorio se prelepi sin koji danas ima 17 godina, ide u srednju školu i sa kojim imam divan odnos. Nisu sve stvari u životu lepe, a nisu ni istinite samo zato što su se desile, nešto se događa slučajno, tako da ja ne volim da raspredam o tome i da mnogo analiziram. Ova situacija delimično je dovela i do mog razvoda sa Aidom, ali ja to i sada potiskujem jer nastojim da idem dalje. Brojna putovanja stalno su me odvlačila od kuće što je doprinelo uništenju mog braka, a uz to premlad sam se i oženio. Mnogi kažu da mladi parovi koji rano uđu u brak kasnije uvide da su pogrešili. Ja ne mogu ništa da kažem protiv Aide jer sam svojim postupcima i zabludama učinio dosta toga da pokvarim naš brak. Danas imamo dobar odnos zato što smo naučili da iz lošeg braka može da nastane divno prijateljstvo - iskren je šarmantni Sarajlija koji je sa svojom grupom 2006. godine na Evroviziji u Atini postigao veliki uspeh osvojivši treće mesto sa pesmom Lejla koju je komponovao Željko Joksimović. Danas živi na relaciji Sarajevo - Minhen zbog svoje izabranice, Osječanke Jasminke Ištuk, kraj koje je našao svoju sreću.
- Jasminka i ja smo se upoznali na jednom koncertu pored Kelna 1994. godine gde je ona živela. Njeno lice mi je privuklo pažnju jer je bilo drugačije od svih drugih. Jedno vreme smo se čuli telefonom, a onda se polako izrodila naša veza. Ne znam čime me je osvojila, jednostavno se desio trenutak kada su se moja osećanja pretočila iz Aide u Jasminku. Polako smo gradili svoj odnos i u vremenu koje smo provodili zajedno shvatili smo da odgovaramo jedno drugom. Imali smo sreće da se sretnemo u pravom trenutku mog života kada sam mogao da shvatim i popijem sreću. Ne mislim da je velika razlika u ljubavi koju sam imao prema Aidi i ovoj koju gajim prema Jasminki. Ja sam se promenio jer ranije nisam bio spreman za neke važne stvari. Jasminka je došla u moj život kada sam bio spreman za veliku ljubav, kada sam donekle emotivno sazreo, mada ja još odrastam. Ona je moje životno rešenje i ključ za sreću, sa njom sam uplovio u mirnu luku koja mi u potpunosti odgovara i imponuje - otvoreno objašnjava Hari, ne krijući zadovoljstvo onim što je do sada postigao.
- Zadovoljan sam svojim životom, sam sve vreme radio na ostvarenju svog sna, a nisam mnogo sanjao - samo da pevam. Najvažnije mi je da su deca živa, zdrava, pametna i da imaju svoj put, ne želim da ispunjavaju neke moje komplekse ili propuštene šanse. Ćerka Nađa je na završnoj godini studija medicine, a sinovi Damir i Mak su u srednjoj školi i veoma sam zadovoljan njima. Popularnost mi je donela mnogo putovanja, slavu koja je prolazna i naravno gubljenje privatnosti. Ono što je stvarno ostalo jesu publika i moje pesme. Ipak, kada se osvrnem na svoj život vidim da su svi ti dani bili jedno lepo iskustvo i sretno putovanje koje nikada ne bih menjao - zaključuje Hari.
Jelena Kulović
