zvezda
hvatao maglu kvalitetnu
Čudotvorni mač
Šolaji Tri koraka u prazno, Arena
- Voleo je društvo, kafanu, reku, da se uvek nešto događa. Ujutro nikad nije znao gde će završiti i kuda će ga tog dana vetar odneti. To je jedino znao kada je imao snimanja, što mu je teško padalo. Voleo je da zida i gradi, posedovao je smisao za detalje, znao je za cake. Obožavao je brodove i Adu Ciganliju. Imao je splav i čamce, ni sama ne znam koliko ih je promenio, prodao ili poklonio. Više je poklanjao nego što je prodavao, a onda napravi duge i tako sve iznova. Govorio je ono što je mislio i stvarno ni prema kome nije imao obzira. Ono što je interesantno jeste to da nikad nije želeo da ide u inostranstvo. Mnogi su mu nudili posao u koprodukcijama, ali on nije hteo ni da čuje. I ja sam ga molila da idemo u Englesku. Naravno, bezuspešno. S druge strane, režim ga je voleo i bio je poželjan u svakom filmu. Dobio je mnoštvo nagrada, čak su hteli da mu daju i Avnojevu. Na kraju je seo i napisao kako ne želi tu nagradu. Kad je dobio Slavicu, današnju nagradu Pavle Vuisić koja se tradicionalno dodeljuje na festivalu u Nišu, nije hteo da je uzme. Kod Tita je bio samo jednom, posle premijere filma Bitka na Neretvi
faha Događaju Cara Konstantina
Hajka Beštije Povratak otpisanih, Zlatnom arenom Razmeđa Grand Prix Majstor i Margarita, Čuvar plaže u zimskom periodu, Pas koji je voleo vozove, Petrijin venac, Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug, Majstori, majstori, Sjećaš li se Doli Bel Servisna stanica, Više od igre Kamiondžije
- Važio je za neozbiljnog momka i moji roditelji protivili su se našoj vezi, čak su me zaključavali kako bi nas sprečili da se viđamo. Međutim, kada su shvatili da sam čvrsto rešena u svojoj nameri da se udam, popustili su rekavši da nakon te odluke nema nazad, što sam i prihvatila. Upoznali smo se na rođendanu mog brata od tetke s kojim se Pavle družio. Bila sam raspoložena i mnogo sam pričala, a on me je slušao. Tada je bila čast kad mladu devojku neko sluša. Do sledećeg susreta prošle su tri godine. Nijedan drugi muškarac nije mi bio zanimljiv, dok mi je Pavle još na prvi pogled bio interesantan. I zaista, život s njim bio je potpuno neverovatan. Dok je on bio u kafani, vreme sam uglavnom provodila sa svekrvom jer mi boravak u takvim prostorima nije odgovarao. Mnogo je voleo kafanu i od početka našeg zajedničkog života plašila sam se da i sam ne otvori jednu –
- Bila sam filmski radnik, ali nisam volela da sarađujemo na istom projektu. Najviše sam se plašila da budemo zajedno dok je Pavle snimao seriju sa Čkaljom jer je među njima vladala potpuna netrpeljivost, tako da Čkalju nikada nisam upoznala. Prihvatila sam sve Pavlove vrline i mane i navikla da živim s njima. On se, bez obzira na sve, izuzetno brinuo za mene. Bilo mi je veoma teško kada je umro i još čuvam njegove stvari
- Nije pridavao značaj važnim datumima jer je to kod njega zavisilo od raspoloženja, ali je, kao i svaki čovek, voleo pažnju. Umeo je da kaže kako ne želi da mu obeležavamo rođendan, a onda bi tog dana ujutro, čim bi se probudio, rekao: Danas je meni srećan rođendan. S njim je život bio zanimljiv i stalno me je uveseljavao. Nepunih dvadeset godina živeli smo zajedno sa Pavlovom majkom, njegovim bratom, jetrvom, zaovom... Rođena sam u sličnoj, mnogobrojnoj porodici, a danas je knjiga pala na jedno slovo. Ipak, ne smeta mi. Često mi je Pavle govorio: Bićeš ti zadovoljna što nemaš dece. Nikada naročito nisam maštala o potomstvu. Volela bih da se to dogodilo, ali nije mi nedostajalo. Iako to nije hteo da prizna, čini mi se da su njemu naslednici ipak nedostajali jer je izuzetno voleo klince
Oporuka Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godišta, pri čistoj svjesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku.
Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tijem da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uradit. Mirjana, ako posle mene ostane, ima me sahraniti sa svijem adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred moijem telom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova, koje za inat hoću, da se ono što se oko groba radi, rade i šute. Neka u sebi pjevaju. Pošto mnije mrijeti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi niko nikakva ni govora niti jedne riječi ne progovori, jerbo u grobu ću se prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svijetu, jebem mater.
vulkan glume Bitke na Neretvi
Piše: Moni Marković
( Story )
