- Najviše volim ono prvo što sam počeo da radim, a to je pozorište. Kao klinac igrao sam u Kruševačkom pozorištu koje je osnovano 1. maja 1946. godine. Čak sam i kao gimnazijalac pomagao u izgradnji zgrade i tada smo se zarazili teatrom. Ipak, u to vreme nisam imao nameru da budem glumac, voleo sam književnost, jezike i to sam želeo da studiram.
OD INŽENJERA DO GLUMCA
Međutim, u vreme posleratne Jugoslavije, elektrifikacija i industrijalizacija bila su dva zacrtana elementa i trebalo im je što više inženjera. Jednog dana došao je tip u kožnom kaputu, a to su nosili samo tajni funkcioneri, i rekao: Iz ove generacije potrebno nam je 20 inženjera. Morao sam to da upišem. Tog leta vratili smo se sa pruge Šamac–Sarajevo i za tih osamnaest meseci urađeno je 240 kilometara, a sada puteve rade godinama. Princip da zaposli omladinu prilikom gradnje puteva izmislio je Hitler. Tako sam zaglavio na fakultetu tehnike i video da mi ta stvar ne ide. Mada, prvu godinu dao sam veoma uspešno, ali ipak sam pao iz Statike koju sam jedino znao i voleo. Tada je važilo pravilo da studenti učestvuju u akademskom životu pored svog fakulteta, pa sam tako bio u pozorištu. Upoznao sam Radeta Markovića, Soju Jovanović, Oliveru Marković i Miću Tomića. Soja me je spremila za upis na Akademiji koja se tada otvarala. Iako je pre toga postojao dramski studio pri Narodnom pozorištu koji je bio mala glumačka škola, 1949. godine počela je sa radom Akademija – Story Ja ovo ne mogu
- Inženjeri su jedva čekali da izađu sa fakulteta i odu u resavske, borske rudnike, dobiju stanove... Ja sam diplomirao kada i moji prijatelji sa fakulteta jer sam na Akademiji završio dve godine za jednu. Te 1952. godine privreda je jedva dočekala diplomce i oni su radili. Kada su otišli u penziju, pustili su stomake jer nisu imali čime da se bave osim pijuckanjem i jelom, dok mene ovaj prokleti posao stalno tera da razmišljam. Evo, sada sam imao 50 stranica teksta u filmu. Taj trening mozga ima nešto što daje unutrašnju aktivnost –
NA DASKAMA KOJE ŽIVOT ZNAČE
- Ne čini mi se nego sam siguran da se daleko bolje osećam kada sam glumački aktivan. Koncentrisan sam na to pa zaboravim na druge stvari. Zato treba imati posao kojim se mi glumci bavimo. Ipak, moraš da imaš obzira prema svima i ne smeš da praviš komplikacije svojim kolegama. Ljudi se tako nenormalno ponašaju zbog svojih htenja, pa čovek mora da bude manji od makovog zrna, daleko skromniji nego što bi inače bio. Nikada u životu nisam imao problema i svađao se s nekim, a u mojoj branši postoje oni koje ne mogu da žive dok ne naprave neki skandal.
Tuđoj zemlji Jože Gala Ljubav i moda Devojko mala
- Jedna stvar je kada pevate u pozorištu za potrebe predstave, a sasvim druga da budete pevač na sceni nekog festivala. Darko Kraljić ponudio mi je da snimim na radiju nekoliko pesama. Na koncertima pred publikom imao sam užasnu tremu koju inače nemam u pozorištu. Pevanje jednostavno nije moj fah. Dešavalo mi se da zaboravim tekst neke pesme i onda počnem da lupam. To je gladijatorski posao zato što ste sami na sceni. Pozorište je druga stvar, jer ste u sklopu cele drame. Interesantno je da sam godinu dana pre Đoke Marjanovića ostavljao mikrofon i igrao dok je trajao srednji deo pesme. I to u vreme kada je vladalo pravilo da pevač ispred mikrofona mora da bude statičan. Naša publika veoma je duhovita i raspusna pa mi se, dok sam pevao na stadionu Radničkog, dogodilo da su mi klinci iz prvog reda dobacivali: Lafe, Cune mnogo bolje peva od tebe. Sve mi je to bilo zabavno, ali digao sam ruke. Snimio sam nekoliko ploča, jedno petnaest pesama, mada me sve to nije zanimalo.
NIKADA NEPREŽALJENA SUPRUGA OLGICA
- Od kada mi je žena umrla, nemam više kuću na Rudniku –
- To je bila njena želja i ona je bila tvorac te kuće. Nakon njene smrti, tokom deobe dao sam njenim roditeljima kuću i oni su je prodali. Bilo je lepo na Rudniku tokom tih dvadeset godina. Kada sam sebe upitam šta mi znači Beograd, dođem do toga da je odgovor ništa. Ako ne radim, prošetam malo, popijem kafu... Nemam dece. Ona mogu da vam naprave velike probleme, ali ipak ti daju nešto o čemu možeš da brineš i da to održavaš. Produžetak vrste, šta ja znam. Mislim da je najteže, bar meni, biti sam, to je jedan užas. Stanovao sam u jednoj zgradi, a kada je moja žena umrla, preselio sam se u stan preko puta. Nisam mogao da uđem u naš zajednički dom. Kada se to dogodilo, otišao sam kod oca i majke u Kruševac na tri meseca. Moja pokojna žena i ja bili smo zajedno još od gimnazije. Ne postoji prva, druga ili treća ljubav, postoji jedna koja se pretvara u veliko prijateljstvo. Inače, ako toga nema, to nije ni bila ljubav, možda neki račun.
TELEVIZIJSKA ZVEZDA
Pozorište u kući. Zabavnik
- Gledam stare serije, kako da ne, ali izbegavam scene sa ljudima koji su pomrli, neprijatno mi je. Dok sam se brijao danas, čujem na televiziji Paju i Čkalju iz Kamiondžija i pomislim kako se čovek trudi, napravi nešto, a onda ga samo nema. Reprizirali su Pozorište u kući dvadeset puta i ja to ne mogu da gledam jer smo samo Lašićka i ja živi, sve ostalo je pomrlo –
- Rimejk je zanimljiva stvar, ali mislim da se prenebregava najbitnija stvar, a to je da je vreme prošlo i to nije ono što vi živite. Ne stoji. Pozorište u kući reprizirali su Bjela i društvo, ne znam, nekako je bilo drugačije. Moja velika prijateljica Tanja Bošković bila je drugačija tašta od one koju je igrala Olga Ivanović. Vremena su nova, mi smo snimali 1971. i 1972. pa onda 1981. i 1982, a prestali smo jer se nije održavala serija. Vreme izmiče, a vi igrate nešto što je prošlo. Rimejk nema razloga da postoji –
- Dobro sam. Ipak, osećao sam se mnogo bolje dok sam radio. Film smo počeli da snimamo 19. jula, a završili smo ga 10. avgusta i tokom tih dvadeset dana sve je bilo perfektno. Ceo život proveo sam u pešačenju, a sada sve teže hodam i to me nervira. Kolena su popustila i ne znam kako ću izdržati –
- Tumačim lik pacijenta koji je oboleo od Alchajmerove bolesti. Čovek je fizički potpuno zdrav, ali mu se nešto otkačilo u glavi. To se meni dogodilo sa mojim ocem koji u 95. godini nije znao da se vrati kući iz grada. On koji je večito pešačio i bio učitelj, lovio zečeve, u tim godinama tokom šetnje po Kruševcu odjednom ne zna gde je. Ne može da se vrati kući. Pitaju ga: Kako si Mladene? Odgovara normalno, ali ne zna gde se nalazi. I zbog toga nije izlazio iz kuće. Šta Alchajmer napravi, to se ne zna. Kada sam čitao scenario, dopalo mi se. Pisao ga je čovek koji je advokat i na konkursu je dobio drugu nagradu za taj tekst. U porodici je imao sličnu situaciju i nije uzimao podatke iz knjiga. U tekstu nema ničega preteranog. Po scenariju, njegova žena Sara umire, a on još ima ćerku i zeta. Ona ga obožava, zet nema ništa protiv njega, ali već počinje da im smeta. Na kraju će zaglaviti u staračkom domu –
- Znate šta, ja sam detinjstvo proveo u Ribarskoj banji koja ima divno groblje, tu su mi deda i baba pokopani, pa sam se nosio mišlju da tu budem sahranjen. Ali, najbolje je da se ne pamtite uopšte: šta ste uradili, kako su vas ispratili na večni počinak, sve je to lažno –
- Nisam težak čovek. Ona voli mnogo da priča a ja nisam takav i to su dve krajnosti. Stalno mi govori: Ti si ljut, ja odgovaram da nisam nego samo volim da ćutim.
- Nisam vukao neke velike poteze zbog kojih bih se kasnije kajao. Čovek uvek misli da je napravio grešku, a da li sam pogrešio, nemam pojma –
Kako je nastao nadimak Đuza?
- Neverovatno je kako nadimak ostane. U mom slučaju bilo je to pitanje trenutka. Brat je tri godine stariji od mene, a to je u gimnaziji bila velika razlika, pa mi se tim nadimkom revanširao jer smo mi njega zbog kilaže zvali Bikonja. Tokom školovanja stanovao sam kod ujaka, bio sam ćutljiv, pa je taj moj brat shvatio da sam ja tvrdoglav. S obzirom na to da se magarcu koji je divna životinja i u našim krajevima često je bio u upotrebi, kada neće da krene kaže đus, đus, on me je prozvao Đuza i tako je ostalo. Potom je glumac Mavid Popović, muž Mire Stupice, predložio da Đuza bude moje umetničko ime i niko me više nije znao kao Vlastimira.
KOMEMORACIJA: Poslednji pozdrav dragom kolegi
- Đuza je voljen ne samo zato što ga je krasio neosporan talenat već je kao umetnik obeležio jedno vreme. Počelo je pesmom Devojko mala, pa i sada, kada gledamo film Ljubav i moda, podsetimo se da je odnos prema ženi bio drugačiji. Kasnije, kada se pojavio kao Rodoljub Rođa u Pozorištu u kući, ovoj seriji dao je poseban šarm. I sada, kada gledamo reprize, sećamo se vremena u kome je sve imalo drugačiji i topliji odnos. Generacija naše dece odrasla je uz crtaće kojima je Đuza pozajmljivao glas, a svi smo jedva čekali Zabavnik jer je u njemu učestvovao maestralni Đuza. Sa svima nama s kojima je radio bio je lak, prijatan i nenametljiv –
- Ceo život podredio je glumačkom zanatu, ipak u privatnom životu delovao je ponekad odsutno kao da ga nešto drugo zanima. Nadam se da ćemo saznati nekada –
Piše: Ksenija Konić
