Bankarka Borka Vučić nikoga nikada nije ostavljala ravnodušnim. U zemlji koja je gotovo neshvatljivom brzinom menjala svoje nazive, ideologije, sisteme i teritoriju, od svog rođenja aprila 1926. u Komiriću kod Valjeva, bila je učesnik mnogih događaja koji će se naći ili se već nalaze u udžbenicima istorije. U žižu javnosti došla je posle angažmana u Beogradskoj banci, uspona na položaju direktora kreditnih odnosa sa inostranstvom, zatim generalnog direktora za devizno poslovanje, kasnije izvršnog potpredsednika, direktora predstavništva u inostranstvu, direktora na Kipru i na kraju predsednika. Zbog dešavanja tokom devedesetih godina i katastrofalne ekonomske situacije, mnogi su u nju upirali prstom, kao u finansijski štit koji je branio sistem i vlast tadašnjih moćnika. Bila je predmet pažnje sudskih organa, mrkih pogleda ogorčenih građana Srbije, ali i blagonaklonih komentara sledbenika režima Slobodana Miloševića... I danas je, posle brojnih susreta sa smrću, koja joj je iznenada odnela najbliže članove porodice, sina Bojana, supruga Stevu, majku Milicu, oca Vojislava, brata Božidara i sestre Vidu i Bosu, ostala žena izvanredne energije i neuništivih uverenja.
- Slaganje bankarskog mozaika počelo je u mom detinjstvu, pored dede po ocu Dragića Mucića. Kao bogatog seljaka koji je posedovao šezdeset hektara dobre zemlje i šume, najpre u Rađevini, a zatim u Tamnavi, njega su često posećivali meštani iz okolnih krajeva i tražili mu savete ili pozajmicu. Novac su mu vraćali sa kamatom u žitu ili pšenici. Pravu istinu o njemu saznala sam neposredno posle udaje za svog supruga Stevu 1951, inače Lalu iz Pančeva, koga sam jednog dana povela da vidi Mačkov kamen i planinu Boranju. Na putu pored izvora hladne vode sreli smo starijeg seljaka, koji me je upitao: Čija si ti, mladice? Kada sam mu rekla da sam od Mucića, odmah je shvatio da sam ćerka majke Milice i učitelja Vojislava iz Komirića. On se potom obratio mom Stevi: Bogami, momče, izabrao si mladu iz dobre porodice. Gazda Dragić je ugledni domaćin i pošten čovek koji je biran za narodnog poslanika deset godina.
Dedu po majci, Simeuna, Borka je takođe obožavala jer ju je za vreme ručka i odmora puštao da čuva njegov dućan.
- Deda mi je dodelio dužnost večernjeg zatvaranja radnje. A to se nije radilo ključem, već kanapom koji se vezivao u čvor. Kada su u pitanju slatkiši, mogla sam da uzmem jedan ratluk i dve bombone, ali nikako pred mušterijama.
Osnovnu školu završila je 1937. u selu Vrelo kod Uba. Njen otac Vojislav je bio jedini učitelj, pa mu je i Borka bila đak.
- Tata je bio strog i kod nas petoro dece - sestara Bose, Vide i Nade, brata Božidara i mene - izazivao je veliki strah. Bilo je i batina, kada nismo slušali. Umeo je vešto da nas usmerava da čitamo što više. Još se sećam kako sam upisala gimnaziju u Obrenovcu. Otac i ja od kuće smo krenuli u tri sata ujutro. Govorio mi je da se ne plašim ispita, ali sam znala da moram da se upišem.
Kada je njen otac 1937. dobio premeštaj iz Vrela u Pančevo, prelazak iz seoskog u gradski ambijent za porodicu je predstavljao veliku promenu.
- Naišli smo na mnoge poteškoće posle selidbe. Jedva smo izlazili na kraj sa tatinom platom od devet stotina pedeset dinara, jer je samo kirija iznosila šest stotina. Čim smo ušli u novi stan, mi deca zakukali smo da smo gladni. Roditelji su nam kupili hleb od šest kilograma zvani cipovka, koji do tada nismo ni videli, a kamoli probali, a zatim su otišli po čvarke u prodavnicu. Kada su se vratili, videli su da je ceo hleb pojeden. Otac se nasmejao i blago nas ukorio da, ako tako nastavimo, od plate ubrzo neće ostati ništa. Bio je u pravu.
Na početku Drugog svetskog rata roditelji su je poslali u Krupanj kod majčine sestre, tetka-Ljube, da bi lakše podnela strahote tog vremena.
- Pamtim ljudske žrtve u Krupnju posle nemačke kaznene ekspedicije 1941. Među ubijenima bilo je i mladih i starih. Streljanje je izvršeno baš pored naše kuće, blizu crkve. I sada često sanjam kuknjavu majki i dece. Krupanj je spaljen. Moja sestra od tetke Dušica i ja primetile smo da nema bake Drage, koja je tada imala blizu osamdeset godina. Pošle smo da je potražimo u plamenu našeg doma. Baka je bila hroma i sporo je hodala, ušla je unutra da uzme novčanik, koji je bio prazan, i zamalo nije stradala. Brzo smo je izvukle i nagrdile je što zbog praznog novčanika umalo nije izgubila glavu.
Posle nemilih scena smrti, Borka je počela da razmišlja o svom učešću u Narodnooslobodilačkoj borbi protiv fašizma.
- U NOB me je uključila moja najstarija sestra Bosa, koja je obezbeđivala slanje lekova partizanima. Naš brat Božidar - Bata već je bio u partizanima, a ja sam im se priključila 1944. Upućena sam na kurs za osposobljavanje ratnih bolničara pri sanitetskom odeljenju Vrhovnog štaba. Ubrzo sam postala bolničarka čete i bataljona. Najteže mi je bilo prilikom amputacije noge mladom partizanu Dobrici i previjanja na živo, što ga je mnogo bolelo.
Posle demobilizacije 1946, završila je takozvanu brzopoteznu gimnaziju. Želela je da studira medicinu, pa je predložena za studije u Sovjetskom Savezu.
- Ubrzo posle dolaska u Lenjingrad, dobila sam zapaljenje pluća, a potom infiltrat na plućima. Zima je bila oštra, bilo je ispod minus trideset stepeni Celzijusovih, a ja sam sa još tri Ruskinje delila toplu prijatnu sobu u Domu studenata. Iako je stipendija bila mala, a hrana relativno oskudna, kupovali smo čuvenu rusku votku. Već 1947. zbog bolesti sam se vratila u zemlju. Odmah sam upisala Pravni fakultet u Beogradu i diplomirala 1951.
Svim snagama se trudila da što brže završi fakultet i tako olakša roditeljima i više se brine o mlađoj deci.
- Starija sestra Bosa počela je da radi u apoteci, a i moj brat je imao obezbeđeno radno mesto kao direktor JAT-a u Beču. Ali, Batin život bio je kratak. Poginuo je u trideset prvoj godini, 1955. u avionskoj nesreći u Bečkoj šumi. Dve mlađe sestre, Nada i Vida, bile su još u srednjoj školi. Mama je umrla posle šest nedelja od raka jetre, u pedesetoj godini, a nikada ranije nije bila bolesna. Po prirodi je bila blage naravi, dobroćudna, nežna i brižna. Lepo je pevala, njen umilni glas sve nas je okupljao i rado smo je slušali. Vida je nasledila taj talenat od nje, a ja talasastu kosu. Zato nikada nisam trošila pare kod frizera.
Iako je više puta osetila da sudbina prema njoj nije milostiva i nije mogla da se navikne na bol, naučila je da život ne bira kada će da pokaže svoju surovu stranu.
- Rak je ušao u našu porodicu. Moj sin Bojan je diplomirao prava, imao je devojku, školovao se i u Engleskoj... Izgubila sam ga kada je imao dvadeset šest godina. Trenirao je džudo. Imao je mladež na nozi, koji mu je od udarca u kontaktu prokrvario i otpao. Doktor koji ga je previo, pozvao nas je posle sedam dana. Saopštio nam je da je izraslina bila maligna. Lečenje je trajalo dugo... Teško je kada izgubite dete, Steva i ja nismo jeli sedam dana. Tadašnji ministar finansija Pera Kostić nas je posetio i zatražio da nešto pojede, onda je rekao: Neću valjda sam da jedem?! Podigao nas je malo, nakratko... Moj muž je presvisnuo od tuge. Dobio je rak bubrega, koji je prešao na pluća. Sve je to posledica stresa... Umro je 1997.
Borki nije trebalo mnogo da nauči da je bankarstvo zahtevna profesija, a da je potpuna posvećenost poslu jedini otklon od razmišljanja o tragičnim događajima.
- Imala sam podršku kolega i prijatelja. Znala sam da živ čovek ne može u grob, pa sam počela da radim više nego ikada. Pregovori i cenkanja, putovanja radnim i neradnim danima, rizici, garancije, umeće da se pronikne u motive pregovarača sa druge strane stola, sposobnost ubeđivanja da ste za suprotnu stranu povoljniji i prihvatljiviji od drugih, kao i izgubljeni sati čekanja na neprofesionalne partnere iz nekih zemalja i štošta drugo... Sve to opisuje jednu reč - bankarstvo.
Političke igrarije uvrstile su je na listu imena koja pri pomenu obavezno bude reakciju, pozitivnu ili negativnu. Osim što je u naponu snage bila poznata kao najprodorniji bankar sa ovog prostora i što je bez kucanja ulazila u gotovo sve vodeće bankarske institucije, sa vodećim ljudima diktatorskog režima devedesetih bila je na ti. Sada joj mnogi zameraju zbog toga.
- Našla sam se u poziciji da u danima svog poodmaklog života branim vlastito poštenje, porodično vaspitanje, ponos... Pregurala sam mnoge teške događaje i zabrinjavaju me neke stvari koje nismo naučili iz sopstvenog iskustva, pa i dalje postoje nesloga, razjedinjenost, posvađanost... Srbiji je potrebno pomirenje i levog i desnog, Karađorđevića i Obrenovića, komunista i nekomunista, vernika i nevernika, prestonice i provincije i jedan optimistički pogled u budućnost. Istorija ne počinje od nas, ona se uz našu pomoć samo nastavlja.
Emil Volak
Životna priča Borke Vučić objavljena je u 99. broju magazina Story, 14. avgusta 2007.
