Među takmičarima koji će sigurno obeležiti prvu sezonu šou-programa Ples sa zvezdama na TV Prva, svakako je i Aleksandar Šapić (35), nekada uspešni vaterpolista, a danas predsednik Opštine Novi Beograd. On ističe humanitarni karakter ovog plesnog nadmetanja, neobične koreografije i kostime u kojima se iz nedelje u nedelju sve bolje snalazi, što izaziva brojne komentare koje i sam prati na društvenim mrežama. U intervjuu za Story, ovaj sportista koji je i po okončanju profesionalne vaterpolo karijere zadržao spartanski duh, objašnjava kako doživljava nadimak Gangula koji je stekao pre jedanaest godina zahvaljujući istoimenoj roli u filmu Kad porastem biću Kengur, ističe zašto svoju atraktivnu izabranicu Milicu Rajačić ljubomorno čuva od očiju javnosti i navodi da je njegova najveća obaveza, otkako je pre osam meseci dobio sina Maksima, postala uloga oca. Iako je stranački angažovan, Aleksandar opisuje zašto ne prihvata pravila domaće politike i za razliku od nekih svojih kolega priznaje kako ga je promenio svet u kome glavnu reč vode upravo političari.
Story: Jeste li zadovoljni svojim učešćem u šou-programu Ples sa zvezdama?
- Kao što kaže narodna izreka: Kako sam se nadao, dobro sam se udao. Najvažnije je da nisam razočarao i mislim da sam pokazao zavidan nivo umeća za nekoga ko nikada nije plesao. Na početku sam se plašio da ću se obrukati, ali to se ipak nije desilo. Dajem sve od sebe s obzirom na to koliko imam vremena za pripremu koreografija.
Story: Koliko ste dugo razmišljali da prihvatite poziv producenata i zaplešete u ovoj emisiji?
- Dva dana, mada sam pre toga prvo odbio ponudu. Mislio sam da nikada ne bih prihvatio učešće u ovom tipu programa, ne zato što je loš, već zbog toga što se nikada nisam bavio šou-biznisom. Ipak, presudilo je to što smo u isto vreme zaokružili pripreme i osnivanje Humanitarne fondacije Novi Beograd, pa se sve odlično poklopilo sa Plesom sa zvezdama koji je, inače, humanitarnog karaktera. To je najbolji način da promovišem nešto do čega mi je stalo. Moja žrtva je mala u odnosu na cilj koji je ispred mene.
Story: Po čemu se Humanitarna fondacija Novi Beograd razlikuje od sličnih udruženja i organizacija?
- Običan čovek koji ne poznaje nikog iz javnog života i nema pristup medijima, teško će uspeti u nameri da veći auditorijum čuje za njegov problem i da mu neko pomogne. Percipirali smo ovu vrstu poteškoća s kojima se ljudi svakodnevno susreću i otvorili humanitarnu fondaciju sa jednakim šansama za sve kojima je pomoć potrebna. U okviru nje postoje četiri kategorije: deca, odrasli, organizacije i ustanove. Svi oni mogu da nam se obrate putem sajta www.budihuman.rs, a mi ćemo im zakazati sastanak i pozabaviti se njihovim problemom. Registracijom svako dobija svoj SMS podbroj i na taj način se zna koliko se tačno sredstava prikupilo i za koga. Osoba kojoj je potrebna pomoć ni u jednom trenutku ne dolaze u kontakt sa novcem, već se on prosleđuje ustanovama gde su sredstva potrebna. Sve je izuzetno transparentno, veliki broj javnih ličnosti podržava naš projekat i preuzeće na sebe ulogu ambasadora.
Story: Iako ste u humanoj misiji, vaše plesne tačke i nastupi veoma su komentarisani na društvenim mrežama. Pratite li kritike koje su vam upućene?
- U onoj meri koliko stignem da ih ispratim na Twitteru. Ne analiziram baš svaku kritiku, ali koliko mogu da vidim, one su do sada uglavnom bile pozitivne. Čak i oni kojima se ne dopada moj performans, ako bih tako mogao da ga nazovem, svesni su mog truda i napora. Tokom jednog od prošlih nastupa, zamerali su mi to što se ne smejem. Možda se, inače, privatno ne kreveljim previše, ali da bih nešto radio s osmehom, moram u potpunosti da budem siguran u sebe i ovladam tehnikom. Ples mi nije poznat, pa zato i nema prostora za smeh.
Story: Vaš prvi glumački angažman u filmu Kad porastem biću Kengur, doneo vam je nadimak Gangula i on vam je do danas ostao.
- Nadimak sam dobio jer su zlonamerni ljudi želeli da me na taj način omalovaže i pogrdno me oslove, a ne shvataju da je to jedan od mojih velikih životnih uspeha. I posle jedanaest godina, moja rola koja je trajala svega nekoliko minuta, još se pamti i prepričava. Naravno, to je zasluga cele ekipe koja je već ušla u istoriju kinematografije kao autori jednog od najgledanijih domaćih filmova. Ako neko pokuša da me uvredi tim nadimkom, to mu neće poći za rukom.
Story: Da li ste se ikada pokajali zbog odluke što ste se pre skoro deceniju učlanili u DS?
- Nisam jer se, inače, ni zbog čega ne kajem, a sve što radim, činim iskreno. I danas smatram da program Demokratske stranke i politika koju ona zastupa, predstavljaju program jedne evropske države i društva koje treba da bude prosperitetno. Tokom tih devet godina bio sam veoma obazriv, nikada se nisam ni bavio visokom politikom, već sam se posvetio lokalnom delovanju. Želeo sam da svojim iskustvom koje sam stekao živeći i radeći na različitim krajevima sveta, pomognem svom gradu. Imao sam tu sreću da tri godine budem deo tima gradonačelnika Beograda i uradim sijaset stvari za običnog čoveka, a već dve godine na čelu sam Opštine Novi Beograd. Visoka politika je mnogo apstraktna i zavisi od velikog broja faktora, a ja ne posedujem znanje i ambiciju koju ona zahteva. Kako sam se bavio sportom, tako postupam i u politici. Nikada neću prihvatiti pravila ponašanja na srpskoj političkoj sceni. Sve ljude s kojima sam radio mogu da pogledam u oči, nikada neću uprljati svoje ruke i obraz, taman posle ovog intervjua prestao da se bavim ovim poslom.
Story: Koliko ste se promenili u proteklih pet godina?
- Prestao sam da se profesionalno bavim sportom i normalno je da mi se promenio život, a i ja s njim. Sada na drugačiji način sagledavam neke stvari, što je dobro jer ne bi valjalo da se čovek ne menja.
Story: Imate li vremena za svoje prijatelje?
- Život je danas toliko brz, još ako se bavite poslom koji iziskuje mnogo vremena, jedva nađete prostora za porodicu i prijatelje. Kada sam u prilici, naravno da se vidim sa ljudima koji su mi dragi, svako ima svoje porodice i u nekom je svom poslu. Trudim se da zadržim kontakt sa svojim najbližima.
Story: I sami ste rekli kako vam često zameraju to što se malo smejete, pa se stiče utisak da ste u javnim nastupima izuzetno ozbiljni. Jeste li takvi i privatno?
- Nezahvalno je da me to pitate i retko ko će za sebe reći kako je dosadan ili zabavan. Nisam neko ko je konstantni šaljivdžija u društvu, a da li umem da se našalim i opustim – umem. Opet, istina je da sam nekad preterano i previše ozbiljan. Jednostavno, to je deo mog karaktera kada sam nečemu posvećen i ukoliko mi je do nečega stalo. Posedujem tu spartansku crtu i često ljude oko sebe teram na više nego što mogu da izdrže, a takav sam i prema sebi. Zahvaljujući toj osobini, verovatno sam postigao mnogo u životu, ali sigurno me je to koštalo nekih lepih stvari i perioda koje sam propustio.
Story: Kako porodica komentariše vaše javne nastupe? Jesu li subjektivni?
- Porodica je uvek subjektivna i podržava me u svemu. Nisam želeo da ih uplićem u javni život, a tako će biti i ubuduće. Hoću da ih sačuvam jer oni ne treba da ispaštaju zbog zlonamernih ljudi koji meni žele da naude.
Story: Nedavno ste prvi put postali otac. Koliko vas je promenilo rođenje sina Maksima?
- Ne verujem da želim ni više, a ni manje svom detetu od bilo kog roditelja koji se trudi da vaspitava svog naslednika i obezbedi mu što bolju budućnost. Ne bih voleo da oko toga pravim neku famu. Rođenje sina promenilo me je zbog toga što je to ogromna obaveza. Odgovorni ste za život jednog malog stvorenja koje će sutra postati čovek, a vi ste taj koji mora da ga pripremi za život.
Story: Da li ćete i njega vaspitavati u spartanskom duhu?
- Pa ne znam. Mislim da ću ostati dosledan sebi.
