Beograđanka Andrea Lekić (26) tokom svog životnog razvoja najviše energije, truda i emocije uložila je u bavljenje sportom. Potvrda toga da je njen angažman bio ispravan, borbenoj rukometašici pristigao je prethodnog vikenda, kada je proglašena najboljom rukometašicom na planeti za 2013. godinu. U tradicionalnom izboru Međunarodne rukometne federacije, Lekićeva je dobila najviše glasova stručnog žirija, predstavnika medija i navijača, a priznanje joj je uručeno na ceremoniji u danskom gradu Herningu. Andrea je nagradu primila u velikom stilu, u čizmama sa velikim potpeticama i ogrnuta svetlucavom ešarpom, uz ovacije prisutne publike. Ipak, veće uzbuđenje osetila je dan kasnije, kada su je dočekale saigračice iz skopskog Vardara, kluba čije boje trenutno brani.
- Verovatno ću tek u periodu koji predstoji biti svesna činjenice da sam proglašena za najbolju rukometašicu na svetu. Međutim, napad emocija dogodio se kada su me sačekale koleginice iz kluba. Bile su odevene u majice sa mojim likom, oko nas je bilo mnoštvo buketa cveća, a pesma nije prestajala narednih 20 minuta. Plakala sam od sreće jedno pola sata - tečno i skoncentrisano govori srpska sportistkinja.
Andrea tvrdi da nije jedna od onih osoba koje priznanja razmaze i učine da pomisli kako su dotakli vrh. Njena karijera tek treba da se razvija, a ona pred sobom ima ciljeve koji je svakodnevno motivišu.
- Nagrada nosi veliku odgovornost. Meni to daje volju da stremim ka novim uspesima, a Olimpijske igre predstavljaju mi veliki izazov. Trenutno sam presrećna, ali istovremeno i vrlo svesna činjenice da ako ne ponovim ovakve igre, sve pada u vodu - realno komentariše Andrea koja priznaje da se navikla na život u Skoplju i kako se na tom mestu oseća prijatno, kao i u svom matičnom domu u srpskoj prestonici.
Ova sportska heroina za sebe tvrdi da je otvorena, neposredna i iskrena. Uvek je raspoložena za druženje i nasmejana, dok je u razgovoru s nama zrelost pokazala i na taj način što se u nekoliko navrata šalila na svoj račun.
- Smatram da sam jedna sasvim normalna i prizemna osoba - poručuje kapiten srpske reprezentacije koja je predvodila naš nacionalni tim do osvajanja srebrne medalje na Svetskom prvenstvu koje je u decembru minule godine održano u Beogradu.
Osobine koje kod sebe prepoznaje kao vrline, istovremeno ubraja i u mane.
- Uporna sam do besvesti i sve čega se dohvatim, želim da doteram do kraja. To ponekad ume da bude i mana, ali takva sam - analizira ona.
Ono što je junakinja naše priče naučila na sportskom terenu, a primenljivo je na sve segmente života, jesu upornost i borbenost.
- Sport formira karakter koji vam pomaže da se odlično nosite sa životnim pobedama i porazima. Kao vrlo mlada otišla sam od kuće i počela da se osamostaljujem. U donošenju mnogih odluka bila sam sama, što me je i te kako očvrslo - opisuje najbolja rukometašica planete koja u svoj mikrosvet prima sve oni koji imaju hrabrosti da se nose sa karakterno jakim ženama.
- Mislim da se muškarci generalno plaše snažnih žena, ali ne mogu da tvrdim kako konkretno imaju strah od mene - tvrdi ova vrhunska rukometašica koja je spokojna zbog činjenice da je kao sportistkinja skrajnuta od svakodnevnih problema običnog sveta.
- Svi mi imamo neke probleme, ali to je sasvim normalno. U suštini, ja sam veliki emotivac. To je nešto unutrašnje, privatno i ne deli se sa svima - odmerena je Andrea koju posle napornih treninga i utakmica relaksira šetnja, šoping, razgovor o ženskim krpicama, posećivanje nekih novih gradskih dešavanja i lokacija, kao i preko potreban odmor u prijatnom okruženju.
Piše: Stefan Tošović
