Zbog prevelike svestranosti, više zanimanja i brojnih aktivnosti, Ivanu Žigon (45) teško je postaviti u uobičajene klišee pa je tokom poslednje decenije i publika zbunjena u vezi s tim da li je ona prvakinja Narodnog pozorišta, glumica, rediteljka veoma gledanih spotova na kanalu You Tube, dokumentarnih filmova ili muzičkih spektakla... Svojom knjigom Žig pozorišta, koju je objavila prošle godine uz pogovor Dobrice Ćosića da na srpskom jeziku o teatru niko nije pisao bolje od nje, dodatno je zbunila javnost i tako sasvim neočekivano postala i književnica. Zato smo u razgovoru s njom pokušali da razrešimo dilemu da li je ona samo mama sedmogodišnjeg Stefana - Steve Žigona ili čitavog petnaestočlanog ansambla Kosovski božuri, da li igra ulogu predsednice Sabora četrdeset pet društava srpsko-ruskog prijateljstva ili je zapravo samo oduvek težila da pomogne ljudima. Ono što je sigurno jeste to da se poslednjih godina povukla iz javnosti, ali kao tiha voda i dalje neumorno roni bregove svojih ideala. Za to vreme, osmeh njenog sina Steve i desetogodišnji rad sa horom Kosovski božuri najveća su radost i osnovni pokretač ove hrabre žene koju su kroz dosadašnji kratak životni vek šibali jaki vetrovi stvarnosti.
- Sticajem veoma burne borbe za zdravlje i život, i ne samo za svoj osmeh, već i osmehe drugih ljudi, naučena sam da budem zahvalna za ono što u životu uistinu i jeste najvažnije. Često su me pitali zašto posle uzdrmanog zdravlja trošim svoju snagu na razne poduhvate i putovanja kojima sam hrlila u susret drugim osobama. Ali, ljudi koji pitaju tako naizgled normalno pitanje ne shvataju da je život zaista velika borba i kada biješ jednu bitku, uviđaš da zapravo moraš pobediti u čitavom ratu sa samim sobom i ostati svoj – priča umetnica raskošnog talenta koja se u poslednjih sedamnaest godina dva puta uspešno izborila sa teškom bolešću.
- Da bi opstao u teškoj situaciji, hteo-ne hteo moraš da se trudiš, jednostavno rečeno da postaneš čovek. Ja sam to sticajem okolnosti morala da odlučim veoma rano, kada sam se razbolela u dvadeset osmoj godini i iskreno, nije mi bilo lako. Kao pomalo razmažena glumica krenula sam u borbu protiv naizgled mnogo jačeg neprijatelja. U to vreme uobraženo sam hodala po crvenim tepisima okružena pažnjom drugih ljudi i naivno mi se činilo da sam centar sveta. Odjednom, desilo se da shvatim kako je to varljiva stvar. Iskreno, još sam kao i svi na tom mukotrpnom putu da se izborim i vidim svoj pravi lik u ogledalu jer svi mi težimo da vidimo sebe onako kako nam to ponajviše odgovara – kroz osmeh kaže glumica kojoj i pored svega što se desilo, niko ne veruje da ima četrdeset pet godina.
- Za taj moj mladalački imidž zadužen je sin Steva, njegovi drugari, moja bratanica Vana i, naravno, moji Kosovski božuri. S kim si, onaki si... Posle perioda u kom sam se mnogo posvećivala drugim ljudima i shvatila, kao i sav normalan svet, da se čovek najviše obnavlja i sačuva u svemu onom što može da podari ljudima oko sebe, u centru svih mojih zbivanja je, naravno, kao i svakoj ženi, moje dete, tako da je njegov polazak u školu za mene najvažniji događaj na svetu. Od pre neki dan imamo i kucu Bimbu, s kojom ga svako jutro vodim do škole Stefan Nemanja koja je smeštena u šumi na Senjaku. Sve me to nekako podseća na moje detinjstvo i razveseljava. Kada sam išla u tu istu školu i meni se, kao i Stevi, prišljamčila jedna lutalica koja me je redovno pratila do kuće. Velika mi je radost da je i Steva u pravom trenutku našao svog Lunju - iskreno će dama zagonetne lepote koja je sinu i u porodilištu pevala prelepe uspavanke sada dostupne i drugim majkama.
- Posle porođaja dobila sam poklon od prijateljice sa Kosova, najdraži od svih. Knjigu uspavanki našla je na zgarištu jedne zapaljene kuće. Neko je te uspavanke u vrtlogu rata izgubio, a mi koji živimo u bar prividnoj slobodi nismo svesni koliko smo srećni što možemo da ih pevamo. Ja sam to mogla lakše da razumem. Ne znajući ni sama da li ću opstati, jer se uz porođaj ponovo javila i bolest, pevala sam bez prestanka. I čini mi se da sam samo tako mogla da opstanem. Pevajući i smešeći se najslađem malenom biću na svetu, učila sam te pesme koje su sakupljene sa svih meridijana. Zato sam ih i nazvala Uspavanke svih jezika i boja. Neke sam ponovo prevodila, a za druge sam pravila i nove melodije sa harfistkinjom Ivanom Pavlović. Shvatila sam da je uspavanka najčistija molitva jer se njome mole svi ljudi na svetu, bez obzira na to kojoj civilizaciji i religiji pripadaju. Hram te molitve najlepši je od svih hramova i zove se kolevka - nadahnuto ističe Ivana čiji je sin jedan od glavnih glumaca u spotovima koje je za publiku pripremala čitavih sedam godina.
- Steva je najuverljiviji tamo gde glumi dečaka iz Tanzanije, a najslađi je kada ga u pustinji Egipta zagrli prelepa devojčica po imenu Nor iz beduinskog sela i dok se oboje grle sa jarićima. Spotovi vrve od lepote, ponajviše zahvaljujući radu maestralnog snimatelja Vaska Vasovića. Mogu se nabaviti na DVD izdanju po korner šopovima, knjižarama poput bivšeg Mamuta... - priča Ivana čiji je mezimac interesovanje za sportske aktivnosti povukao na tatu.
- Steva ima veoma mnogo energije. Sreća je što mu je tata Grigorije sasvim neočekivano postao jedan od najboljih trenera za dečji tenis u Beogradu, u Reket klubu, jer naš sin više od svega voli sport. Muzej moga oca koji smo oformili s ljubavlju, smešten je u našoj dnevnoj sobi, a već dve, tri godine služi i kao fudbalski, košarkaški i teniski teren. Tatine slike padaju sa zida, a njegov unuk Steva gledajući me šeretski ispod oka smeje se i nehajno kaže: Ode dekin muzej… U takvim trenucima zamišljam svog tatu koji bi sa zadovoljstvom rekao: I tebi je najzad neko došao glave. Jedino što me teši jeste činjenica da bi tata voleo da njegov muzej bude tako veseo. I on je, uostalom, bio sportista, predratni sokol gimnastičar – otkriva multitalentovana umetnica koja je od 2006. godine u braku sa Grigorijem Brkovićem (34), nekadašnjim iskušenikom iz manastira Prohor Pčinjski koji je godina mlađi od nje. Njih dvoje venčali su se na ušću Save u Dunav.
- Ako me već pitate šta spaja brak... – smeje se Ivana i nastavlja u svom stilu: - Meni je to teško jer sam iskrena i ne umem baš mnogo da uvijam stvari, a i Grigorije mi je tako savetovao. Na početku smo delili iste ideale, a sada se previše razlikujemo. Grigorije s početka braka nije promenio samo frizuru, našao je svoj sasvim novi životni put. Sada nas spaja naše dete, a oboje se trudimo da budemo što bolji roditelji, na čemu sam mu veoma zahvalna. Na kraju krajeva, zahvalna sam mu jer nikada neću zaboraviti to da sam u neverovatnim okolnostima rodila dete, pre svega zahvaljujući njegovoj nepokolebljivoj veri u mene - odlučno izjavljuje harizmatična brineta koja je sa sinom i članovima hora Kososvki božuri nedavno boravila u dalekoj Kirgiziji.
- Za brojne koncerte po domovima za nezbrinutu decu, za stare i veliki koncert posvećen carskoj porodici Romanovih u glavnom gradu Biškeku, kao nagradu dobili smo od kirgiskog vladike Feodosija predah. Na visini od 1.600 metara i visoravni dugačkoj 200 kilometara, proteže se jezero Isik Kul okruženo snežnim planinskim vencima. Kupaš se i ne veruješ, ne znaš jesi li na nebu ili na zemlji. I kada su baš na Stevin rođendan Božuri zapevali: Došli smo na Isik Kul da slavimo rođendan, bila sam najsrećnija žena na svetu. Usred sve te lepote bila sam okružena neiskvarenom mladošću, devojkama i momcima kojima se ponosim jer ih krase sve vrline sveta. Sreća je da moj sin može često da bude s njima i da se ugleda na njih. Jer, Božuri su od dece s kojom sam počela da radim pre desetak godina postali prelepe devojke i momci. Težak život na Kosmetu učio ih je vrlinama koje teško mogu imati razmažena deca koja žive u blagostanju. S druge strane, imali su velike nastupe po čitavom svetu i mnogi veliki ljudi poput Nikite Mihalkova, Aleksandra Lukašenka, Petera Handkea i Nikolaja Burljajeva nisu pred njima skrivali suze. Prepoznajući naš ansambl kao nosioce srpske duhovnosti, ruski predsednik Vladimir Putin nedavno nam je poslao pismo zahvalnosti za naš rad. Ovih dana na osveštenju hrama u Podgorici nastupamo pred pet pravoslavnih patrijarha i predstavljamo našu zemlju na srpskom, ruskom, grčkom i engleskom jeziku– kaže ćerka legendarne glumice Jelene Žigon čije spotovi sa Božurima na You Tubeu gleda preko sto hiljada ljudi.
- Završili smo nedavno u Ravanici spot za Pesmu knezu Lazaru, koji preporučujem gledaocima, a na You Tubeu pojaviće se i naša himna Kosovski božuri koju je napisao Gavrilo Kujundžić, kao i pesma Rusija, ti ljubov maja. Ovaj spot snimali smo u Velikoj Hoči, na Šari, u Moskvi, Kirgiziji, Parizu - otkriva Ivana koja je nedavno u ime Društva srpsko - ruskog prijateljstva na Dan pobede nad fašizmom u Sava centru priredila multimedijalni spektakl koji je predstavio zbir njenih zanimanja: glume, pisanja scenarija, rada na očuvanju tradicije i kulture naroda, režije i pevanja.
- Već sam na putu da se za njegov stogodišnji jubilej na relaciji Rusija – Srbija – Francuska napravi veliki spektakl o Prvom svetskom ratu. Sa maestrom Ninoslavom Ademovićem, pevačima Jelenom Tomašević, Markom Kalajanovićem, glumcem Nebojšom Kundačinom, ansamblima La luna iz Jagodine i Nikola Tesla iz Obrenovca, u prethodnom mjuziklu napravili smo čvrst umetnički tim koji ne želimo da menjamo – ističe Žigonova koja na pitanje zašto je već dugo nema po časopisima, ima vrlo decidno objašnjenje.
- Čovek koji se trudi da nešto stvori, neretko bude obeshrabren velikom količinom neozbiljnosti, površnosti i neodgovornosti pred onim što se u današnje vreme nudi publici. Normalan čovek nekad i nema potrebu da govori u kakofoniji glasova u kojima se čuje previše neartikulisanih zvukova jer mu se zapravo čini da ga niko neće ćuti, a da će usred sve te kakofonije i najdobronamernija misao izgubiti smisao. Zato ste i imali muke da vam dam ovaj intervju i svaka vam čast što ste me ubedili da se pojavim u javnosti jer sam se, pravo da vam kažem, od toga odvikla – zaključuje uz osmeh glumica čiji životni put podseća na legendu o ptici feniks.
Piše: Nikola Rumenić
