Iako je karijeru počeo kao stidljivi četrnaestogodišnji tinejdžer opsednut kompjuterima, Bil Gejts je četrdeseti rođendan proslavio kao najbogatiji čovek na svetu sa bankovnim kontom od 50 milijardi dolara. Za dvadeset godina od male programerske firme koju je osnovao sa školskim drugom Polom Alenom, Majkrosoft je sredinom devedesetih godina prošlog veka postao imperija i globalni svetski brend bez čijih se proizvoda nije moglo zamisliti funkcionisanje bilo kojeg segmenta života. Svi koji su ga voleli i poštovali, kao i oni drugi koji su ga ogovarali, složili su se u jednom: Bil Gejts je ostavio snažan i trajan uticaj na savremeno doba.
Optuživan da je monopolista i tiranin, ali i slavljen kao prosvetitelj i filantrop, Bil Gejts naprosto nije bio čovek koji bi vatrenim govorima mogao da uspali stadionske mase, ali je svojim radom omogućavao tim istim masama neverovatnu lakoću funkcionisanja. Njegovo bogatstvo je kod Bilovih protivnika stvaralo zavist i nevericu, ali ono se nije ogledalo samo u količini novca kojim je raspolagao, već i u tome što je, shvatajući kako tehnologija funkcioniše, kreirao budućnost o kojoj je pričao. Donirajući tokom poslednjih trinaest godina u humanitarne svrhe skoro 30 milijardi dolara, pokazao je kako želi da deo te budućnosti budu i bolesni, siromašni i nerazvijeni.
Vilijam Henri Gejts III rođen je 28. oktobra 1955. godine u Sijetlu, država Vašington kao drugo od troje dece u bogatoj porodici istaknutog advokata i tužioca Vilijama H. Gejtsa i Meri Maksvel Gejts koja je radila u upravi Prve međudržavne banke. Bilov deda s majčine strane, Džejms V. Maksvel, bio je predsednik Nacionalne banke. Gejts ima dve sestre, stariju Kristijan i mlađu Libi. On je četvrti koji nosi isto ime u porodici, ali poznat je kao Vilijam Gejts III ili samo Treći, pošto se njegov otac nikada nije tako potpisivao. Iako su tokom detinjstva roditelji želeli da postane advokat, Bil je kao odličan učenik pokazivao mnogo veće interesovanje za matematiku i prirodne nauke.
Sa trinaest godina upisao je privatnu prestižnu srednju školu Lejksajd u Sijetlu, a prvi susret sa kompjuterima desio se kada je školski klub Majki, novcem dobijenim od rasprodaje nepotrebnih školskih stvari, kupio ASR terminal i zakupio vreme na računaru Dženeral elektrika. Bil i njegov drug iz škole Pol Alen zainteresovali su se za rad Dženeral elektrikovog programa bejzik. Bila je to ljubav na prvi pogled, a noći i dane provodili su pred nezgrapnim terminalom čitajući sve što je do tada napisano. Smišljali su, popravljali i testirali programe, a prvi koji je stvorio bila je, u stvari, igrica iks-oks koju je igrao sa računarom. Bio je oduševljen mašinom koja je uvek savršeno izvršavala zadati softverski kod.
- Bilo je nešto skladno u toj mašini - prisećao se Gejts kasnije. Kada je donacija potrošena, Bil i njegovi školski drugari počeli su da se zanimaju drugim sistemima, poput DEC (Digital Equipment Corporation) PDP mikroračunarima, a jedan od njih, PDP-10, bio je vlasništvo kompanije CCC (Computer Center Corporation) koja je tokom leta zabranila pristup grupi učenika Lejksejda među kojima su bili Gejts i Pol Alen. Oni su uhvaćeni kako koriste greške u operativnom sistemu da bi slobodno vreme provodili na kompjuteru. Zabrana je ukinuta kada su dečaci napravili dogovor da korišćenje kompjutera plate time što će pronalaziti greške u softveru. Bil je posećivao sedište kompanije CCC gde je, od otkrivanja grešaka, radije proučavao izvorne kodove sistema uključujući i programe pisane u fortran, lisp i mašinskom jeziku. Dogovor s ovom korporacijom važio je sve do 1970. i njenog gašenja. Iste te godine jedna korporacija zaposlila je Gejtsa, Alena i još dvojicu učenika Lejksajda da napišu program za obračun plaćanja, za šta su dobili i prvi honorar. Pošto su školske vlasti postale svesne Bilovih sposobnosti programiranja, on je osmislio školski program za raspored učenika tokom nastave. Budući da je bio njegov tvorac, petnaestogodišnji Bil izmenio je kod tako da je na predavanjima uglavnom bio okružen devojčicama.
- Bilo je teško odvojiti se od mašine pored koje sam mogao da budem uspešan - rekao je Gejts. Sledeće na redu bilo je partnerstvo s Alenom, kada su napravili brojače saobraćaja zasnovane na procesoru Intel 8008 pod imenom Traf-O-Data i prve godine zaradili 20.000 dolara, ali je posao ipak propao zato što su bili maloletni. S renomeom kompjuterskog genija, Gejts je završio Lejksajd 1973. godine sa osvojenih 1.590 od mogućih 1.600 bodova na maturi, a do sredine devedesetih to se računalo kao ekvivalent koeficijentu inteligencije 170 koji ima jedan od milion ljudi. Posle toga je upisao Harvard želeći da završi prava. Već prvih dana studija upoznao je svog kasnijeg poslovnog partnera Stiva Balmera, a sa kompjuterskim naučnikom Kristosom Papadimitruom sarađivao je na radu o algoritmima.
U vreme studija, Bil još nije bio siguran kojim smerom će krenuti i mnogo vremena provodio je na fakultetskim kompjuterima. Od daljeg studiranja odustao je 1974. kao devetnaestogodišnjak kada se u Hanivelu pridružio Polu Alenu s kojim je sve vreme bio u kontaktu. Neki su rekli da je Harvard zapravo bio previše dosadan za Gejtsa, pravo gubljenje vremena za njega. On je jedva dočekao priliku da pobegne iz zelenog i tihog kampusa u neku mračnu rupu, garažu ili podrum gde bi sedeo za računarom. Sledeće godine pojavio se Altair 8800 koji se smatra za prvi personalni računar, a posle čitanja januarskog izdanja časopisa Popular Electronics, početkom 1975, odlučio je da kontaktira proizvođača, MITS (Micro Instrumentation and Telemetry Systems) kako bi im ponudio saradnju. Rekao im je da su on i njegove kolege radili na softveru koji bi dodatno olakšao rad na ovom računaru. Oni, u stvari, nisu imali ništa, ali želeli su da zainteresuju kompaniju i uspeli su u tome. Za nekoliko nedelja napravili su potrebne programe i usledilo je potpisivanje ugovora između MITS-a i novoosnovane ortačke firme Gejtsa i Alena pod imenom Majkrosoft. Njihov bejzik postao je popularan među onima koji su se bavili računarima, ali je Gejts ubrzo saznao da je verzija pripremljena za prodaju procurela u javnost. U februaru 1976. Gejts je u ime Majkrosofta zahtevao od MITS-a da obustavi proizvodnju i distribuciju programa ukoliko on i njegove kolege ne budu isplaćeni, ali njegov stav da tvorci softvera imaju pravo na novčanu naknadu, nije naišao na razumevanje. Ubrzo raskidaju saradnju s ovom kompanijom i nastavljaju da razvijaju programe za kompjuterske jezike za različite sisteme i proizvođače. Bilo je to vreme kada je svako u Majkrosoftu s velikim entuzijazmom često radio sve poslove, od sekretarskih do narudžbina i isporuka. Bil je vodio poslove, ali je istovremeno i pisao programe.
U to vreme, 1977. godine, Bil je prvi put došao u sukob sa zakonom. Uhapšen je i fotografisan zbog saobraćajnog prekršaja u Albukerkiju, Novi Meksiko, ali ubrzo je pušten posle plaćene kazne. U prvih nekoliko godina poslovanja lično je pre isporuke pregledao svaki red koda i često ih prepravljao. Sati, dani i godine provedeni za tastaturom počeli su osetno da se isplaćuju. Gejts, kako je i sam priznavao, nije bio tehnološki genije. Za uspeh koji će uslediti bio mu je potreban tim ljudi koji će materijalizovati njegove ideje nastale kao posledica gladi za društvenim i tehnološkim razvojem. Svojim snovima zarazio je druge ubeđujući ih da mogu sanjati nemoguće, a onda to i ostvariti. I kako sreća prati hrabre, prava prilika ukazala se 1980. kada se veliki i moćni IBM približio tada maloj kompaniji Majkrosoft tražeći softver za svoj tajni program PC. Bez obzira na to što su u tom trenutku imali samo početnu verziju bejzika, oni su potvrdno odgovorili na pitanje da li mogu da obezbede kompletan operativni sistem. Od jedne male kompanije, SCP (Seattle Computer Products), otkupili su program 86-DOS, prilagodili ga za IBM-ov PC i isporučili ga pod nazivom PC-DOS dobivši, za to vreme, neverovatan honorar. IBM očito nije mislio da će njihov projekat PC-a biti nešto više od kućne igračke, ali Bil Gejts je prepoznao ogroman tržišni potencijal ovog proizvoda. Nedavno je, šaleći se na sopstveni račun, u jednom intervjuu rekao da je primoravanje korisnika da pritisnu Ctrl-Alt-Delete za logovanje na PC, bila greška.
- Mogli smo da instaliramo jedno dugme, ali lik koji je radio dizajn IBM tastature nije želeo da nam ga da - kazao je Gejts. Ubrzo je još nekoliko kompanija kopiralo IBM-ov proizvod, Majkrosoft je brzo odreagovao i ponudio im licencu pod novim imenom MS-DOS (Microsoft Disk Operating System) postavši na taj način jedna od najvažnijih kompanija u industriji računara. Početkom osamdesetih godina, Majkrosoft je prikazao svoju verziju grafičkog korisničkog interfejsa koji je bio baziran na ideji Kseroksa i kasnije razvijen od strane kompanije Epl, a u godinama koje će uslediti – glavnog konkurenta na IT tržištu, Stiva Džobsa. Tada Majkrosoft na tržište izbacuje Vindous čijim modifikacijama do početka devedesetih izbacuje iz posla većinu drugih sistema. Vindous 3,0 iz 1990. za samo dve godine prodat je u preko 10 miliona primeraka, čime je Majkrosoft postao dominantan proizvođač operativnih sistema. U narednom periodu, zahvaljujući tome što se najveći broj računara tržištu isporučivao sa već instaliranim Vindousom, Majkrosoft je postao najveća svetska korporacija za proizvodnju softvera, a Gejts jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Uspeh se, očigledno, ne prašta ni u Americi, a to se dokazalo i čestim optužbama konkurencije, ali i sistema protiv Majkrosofta za monopolizaciju tržišta. Kao izvršni direktor kompanije, radio je do 2000. godine kada je na to mesto postavio Stiva Balmera, zadržavajući za sebe, naravno, funkciju predsednika. Bilo je čuveno njegovo potcenjivanje značaja interneta:
- Nismo uočili da će internet, koji je u početku bio mreža akademika i tehničkih entuzijasta, procvetati u globalnu mrežu kakva je danas. Ipak, mudro je bilo priznati grešku na vreme i uložiti veliki novac i energiju kompanije da se taj zaostatak nadoknadi - priznao je kasnije Gejts.
- Budi dobar sa štreberima jer ćeš možda jednog dana raditi za njih – rečenica je kojom Gejts često voli da se našali izvučena iz njegovog obraćanja učenicima jedne obrazovne ustanove o jedanaest stvari koje neće naučiti u školi.
- Život nije fer, naviknite se na to - rekao je istom prilikom. Bil Gejts se 1. januara 1994. godine, posle pet godina veze, u Dalasu oženio sa Melindom Frenč koja je radila u Majkrosoftu. U braku su dobili troje dece, ćerke Dženifer Katarinu i Fibi Adel i sina Rori Džona. Žive u Medini, Vašington, u jednoj od najskupljih kuća na svetu, a imanje je 2006. procenjeno na 125 miliona dolara. Od 1995 do 2006. sa bogatstvom koje je variralo od 50 do čak 100 milijardi dolara, zauzimao je prvo mesto na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi na svetu. Zbog donacija od skoro 30 milijardi dolara u humanitarne svrhe tokom poslednjih trinaest godina, na listi najbogatijih ljudi, na mestu broj jedan, smenjuje se sa meksičkim industrijalcem Karlosom Slimom. Bez obzira na to što je zaslužan za veliku prekretnicu u razvoju naše civilizacije, on je doprineo i povećanju svesti pojedinca o odnosu na druge koji nisu imali baš toliko sreće. Možda se baš tu krije osnova za frazu čovek koji je promenio svet, ali i na onu da nije pogrešno ako vreme prestanete da delimo pre i posle Hrista, već pre i posle Bila Gejtsa…
On je jedan od najbogatiji ljudi na svetu, ali i jedan od malobrojnih koji najveći deo svog bogatstva deli sa siromašnima. Tačnije, njegova supruga i on ne planiraju da kompletno bogatstvo zadrže za sebe i svoje troje dece. Pre tri godine, Gejts je za časopis The Sun rekao kako nije dobra ideja da sav novac ostavi svojoj deci. Umesto toga, oni su još 1994. godine osnovali kompaniju Gates Foundation sa bankovnim računom od 37 milijardi dolara, a pokrenuli su i program The Giving Pledge koji poziva druge imućne pojedince da polovinu svog imetka doniraju u dobrotvorne svrhe.
- Nije me briga ako me ljudi zaborave posle smrti ukoliko se iskorene dečja paraliza i druge teške bolesti - rekao je nedavno Gejts i dodao:
- Dečja paraliza je specifična jer kad se jednom iskoreni, ne morate više da trošite novac na nju. To ostaje kao poklon sledećim generacijama. O svojoj i nameri nekolicine milijardera da najveći deo bogatstva doniraju u humanitarne svrhe, izjavio je sledeće:
- Dobro sam zbrinut što se tiče hrane i odeće. Novac mi, nakon određene tačke, više ništa ne znači. Fokusirani smo na pomoć najsiromašnijima na svetu i u mogućnosti smo da se bukvalno orijentišemo na neku bolest i iskorenimo je - objasnio je svoje motive Bil.
- Ovo što radim nije povezano ni sa jednom religijom, reč je o ljudskom dostojanstvu i jednakosti. Zlatno je pravilo da svaki život vredi jednako i trebalo bi da se ponašamo prema drugima onako kako želimo da se oni ponašaju prema nama – poručuje Gejts, a njegova supruga koju često oslovljavaju sa najbogatija katolkinja na svetu, nedavno je u Londonu, bez obzira na svoju veru, postavila izazov Vatikanu i najavila da će donirati 560 miliona dolara kako bi kontracepciju učinila dostupnom ženama u Trećem svetu.
- Ovo će biti moje životno delo. To je veliki izazov i veoma teško, ali ako uspemo, to znači da će biti 100 miliona manje neželjenih trudnoća, tri miliona dece neće umreti u prvoj godini i 200.000 života neće biti izgubljeno pri porođaju - rekla je Melinda. Odgajana kao katolkinja u skromnoj teksaskoj porodici pored četvoro dece, istaknula je da je bila na teškom iskušenju pre nego što je odlučila da se posvetiti ovom projektu, jer se Vatikan protivi svakoj vrsti kontracepcije, osim one prirodne.
- Kao katolkinja verujem u tu religiju, u njoj ima divnih stvari i sjajnih moralnih poruka, ali moram da razmišljam i o tome na koji način ćemo omogućiti ženama da prežive - rekla je Melinda koja je zajedno sa suprugom donirala i 750 miliona za kupovinu vakcina neophodnih za borbu protiv malarije. Takođe, oni već dugo ulažu i u pronalaske novih lekova protiv tuberkuloze, a 2,2 milijarde uložili su u borbu protiv AIDS-a. Otkako je pesma Billionaire od Bruna Marsa postala popularna, Bil Gejts je otkrio da je njegova deca stalno pevaju kako bi ga zezala. U intervjuu za magazin Life, on je istakao kako bi pesma i mogla da govori o njemu jer je bezbroj puta bio na naslovnoj strani magazina Forbes, a Opra Vinfri mu je dobra prijateljica i upravo je nagovara da deo svog bogatstva nameni njegovoj inicijativi Giving Pledge. Osnivač Majkrosofta koji vredi kao dve Kenije, tri Trinidada ili desetak Crnih Gora, među svojim prijateljima ima mnoge poznate ličnosti, a iako se često šali kako nije blizak sa engleskom kraljicom, ona ga je zbog humanitarnog rada još 2005. proglasila vitezom. Bez obzira na činjenicu da će najveći deo svog novca, 95 odsto, donirati u humanitarne svrhe, njegova deca nikada neće znati za siromaštvo i oni će naslediti dovoljno za više nego lagodan život. Neki će možda i reći, što je u neku ruku tačno, kako su humanitarne organizacije oslobođene poreza i na taj način milijarderi poput Pola Alena, Vorena Bafeta i Bila Gejtsa izbegavaju plaćanje dažbina državi. Na taj način Vlada SAD stimuliše bogate da im pomognu u smanjenu broja siromašnih širom sveta, a bogati tako pokušavaju da se domognu parčeta raja s one strane života. Mada, neki su govorili i drugačije.
- Podjednako su i Bil Gejts i patrijarh Pavle deo našeg nacionalnog identiteta... Bil Gejts ima tu užasnu stvaralačku energiju, ali uz neku blagost, zato me i podseća na patrijarha Pavla - rekao je pre 12 godina pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić, jedini srpski političar koji se sastao sa Gejtsom i tom prilikom poklonio mu flašu vilijamovke.
Piše: Moni Marković
