Za kajakašice i rođene sestre Oliveru (24) i Nikolinu (23) Moldovan šira javnost čula je tek nakon što su pred Olimpijadu u Londonu internet preplavile fotografije na kojima se vidi u kakvim su (ne)uslovima godinama trenirale u Borči. Do tada, one su već imale pregršt medalja iza sebe, a samo zahvaljujući čeličnoj volji i ogromnim odricanjima, postale su vrhunske sportistkinje. O njihovoj veličini možda najbolje govori i to što su čak i u najtežim životnim nedaćama uspevale da postignu podvige vredne svakog divljenja. Uprkos tome što im je voljeni tata Zoran 23. juna preminuo od posledica moždanog udara, one su Srbiji donele nova odličja.
- Olivera i ja smo na Univerzitetskom igrama u Kazanju 15. jula u disciplini dvosed 200 metara osvojile srebrnu medalju, u dvosedu 500 metara bile smo treće, a ja sam osvojila i bronzu u jednosedu na 200 metara. Ova godina bila je jedna od najuspešnijih u našim karijerama jer smo do sada uzele sedam medalja, a predstoji nam još i Svetsko prvenstvo u Nemačkoj – započinje priču Nikolina koja zajedno sa starijom sestrom nije ni slutila da se njenom ocu bliži kraj dok su polovinom juna bile na Evropskom prvenstvu u Portugalu.
- Tata je ranije preživeo moždani udar, ali je onaj drugi početkom juna zahvatio veću polovinu mozga. Kada smo ga ostavile u bolnici, nije znao ni ko smo, ali je posle došlo do poboljšanja, počeo je da priča i bile smo presrećne. S takvim osećanjem otišle smo na takmičenje u Portugal, ali mama i sestra krile su od nas da se stanje izuzetno pogoršalo i da je tata pao u komu – priča starija Olivera, a mlađa se nadovezuje:
- Kada smo se 17. juna vratile kući, osećale smo se strašno jer se on više nije budio i doktori su nam rekli kako je počeo da se gasi, a posle nedelju dana je umro... Bilo nam je veoma teško, ali kao i uvek držale smo se zajedno i shvatile da se moramo boriti dalje. Porodica i trener verovali su kako treba da idem na Evropsko prvenstvo u kajaku za juniore i mlađe seniore da bi mi bilo bolje, tako da sam na kraju i donela odluku da dan posle tatine sahrane otputujem u Poljsku. To takmičenje mnogo mi je pomoglo, a kada sam osvojila zlatnu i srebrnu medalju, nastalo je pravo oduševljenje koje je pomoglo i da se naša mama trgne – iskreno priča Nikolina dok joj suze naviru, a njena sestra priznaje da im je sada najteže kada odu kući.
Majka Tatjana i otac Zoran sa najmlađom sestrom Brankom, foto: Zoran Jevtić za Kurir
- Još nismo svesne da smo izgubile tatu, izuzetno nam je teško kada dođemo kući jer nas sve podseća na njega i očekujemo da ćemo ga videti kako sedi na svojoj stolici u dvorištu. Bio je veoma društven i uvek je mnogo ljudi prolazilo kroz kuću, a sada je tako tiho. Uvek nam je govorio da budemo skromne, pristojne i prirodne. Ništa nije moglo više da ga obraduje nego kada se vratimo sa takmičenja i stavimo medalje na sto za kojim je sedeo. Bio je u stanju da im se ceo dan divi i čita sve što je o nama napisano. Ponekad smo znale da se naljutimo kada bismo shvatile da odličja nisu kod kuće jer je on sav ponosan odneo da ih pokaže nekom od prijatelja, ali sada nam baš to najviše nedostaje – slažu se ove devojke koje su uprkos teškoj situaciji uspele da zadrže vedrinu u sebi, ponajviše iz ljubavi prema mami Tatjani (56) i mlađoj sestri Branki (19). Iako su se od malih nogu mnogo žrtvovale da bi uspele, ističu da je njihovo odrastanje bilo lepo, a kajakom su počele da se bave slučajno.
- Krenule smo da treniramo sa deset godina, prvo Nikolina, a mesec dana kasnije i ja jer je mama mislila kako je bolje da smo zajedno. Privuklo nas je to što je kajak drugačiji od svih drugih sportova koje smo imale u osnovnoj školi. U početku je to bila samo igra, ali voda i priroda su nas zadržale. To je spartanski sport koji ne može bilo ko da trenira jer je težak i fizički i mentalno. Iako živimo od kajaka, ne gledamo na to kao posao jer sve i dalje radimo iz ljubavi. Naravno, ima dana kada smo umorne jer nije lako cele godine svakog dana buditi se u sedam ujutro i ići na spavanje u deset uveče. Dva puta dnevno treniramo veslanje, a treći trening nam je teretana ili trčanje – ističe Olivera uz Nikolinino odobravanje.
- Preko dana, dok se svi sunčaju ili kupaju, mi moramo da spavamo da bismo izdržale ostatak dana, ali kada dođe medalja i pobedničko postolje, sve to zaboravi. Prethodnih dvanaest godina proletelo nam je u kajaku, to je više od polovine naših života, ali naša želja za uspehom je sve veća. Posle Olimpijade u Londonu shvatile smo da nam nije dovoljan samo trener i čamac, već moramo da imamo i tim uz sebe ako težimo medalji sa narednih Olimpijskih igara. Sada smo u Nautičkom klubu na Adi gde imamo bolje uslove ali, nažalost, u Srbiji ne postoji nijedna prava staza za kajakaše i veslače pa smo osuđeni da idemo po nekim kanalima ili jezerima – navodi Nikolina koja priznaje da obe najviše pate samo zbog propuštenog vremena sa porodicom.
- Jedino zbog čega se kajem i svesna sam da to nikada nećemo moći da nadoknadimo jeste vreme koje nismo mogle da provedemo sa našom porodicom, s kojom smo bukvalno samo na telefonskoj vezi i viđamo se možda jednom nedeljno. Kada odemo kući, dolazimo kao gosti, iako smo rođeni. Mislim da će nam kako budemo starije, zbog toga biti sve teže. Mama često kaže kako nas se mnogo uželela, a naročito nam je teško što smo Olivera i ja bile sprečene da više budemo sa najmlađom sestrom Brankom. Mi je obožavamo i pokušavamo da joj priuštimo sve što možemo kako bi bila srećna, ali teško nam je kada nas pozove i kaže: Kako bih volela da prošetam sa vama, a mi nismo tu - setno priča mlađa sestra Moldovan, dok Olivera kaže da one naprosto dišu jedna za drugu.
- Iako je između nas godinu dana razlike, nas dve smo kao bliznakinje. Još kao male bile smo nerazdvojne i spavale smo u istoj sobi. U šali kažem kako nisam mogla nikako da je se otarasim jer kada sam pošla u prvi razred, krenula je i ona. Dok smo bile mlađe, mnogo smo se svađale, ali sada toga više nema. Jedna drugoj smo najveći oslonac i osećamo kada moramo da zaštitimo jedna drugu. Obe volimo da se doterujemo i čim imamo neki povod, počinje maksimalno montiranje. Nema žene koja ne voli štikle ma koliko one bile neudobne! Imamo vremena za momke i privatan život. To su ljudi koji su shvatili koliko volimo kajak i šta nam on znači pa ne prave pitanje da li ćemo se videti jednom nedeljno ili mesečno. Na njih možemo da računamo, kao i na nekoliko prijatelja. Popularnost nas ne zanima, jedino nam je drago što je kajak ponovo postao poznat jer smo to i želele.
Ono čime ove devojke definitivno očaravaju pored blistavog osmeha jeste i njihovo uzorno vaspitanje, a one ponosno ističu da su ga ponele iz rodne Borče.
- Članovi naše familije su starosedeoci, tako da smo od malih nogu naučene da pre svega budemo kulturne i poštujemo rad, red i disciplinu. Putujemo od šesnaeste godine same sa reprezentacijom tako da smo rano naučile da budemo odgovorne i da se staramo o sebi. Zato smo toliko i opstale u kajaku, a sreća je i što je naš trener Dragan Plavšić od početka uz nas i gleda nas kao svoju decu. On nas je učio da ako si loš učenik, ne možeš da budeš vrhunski sportista jer su pravi šampioni najinteligentniji ljudi koji su uspešni u svim sferama. Mnogo smo izostajale iz škole, ali ipak smo sve nadoknađivale i bile odlični đaci. Posle srednje škole nije bilo priče da se zaustavi obrazovanje, tako da Olivera ima četiri ispita do kraja na poslovnim studijama na Megatrendu, a ja na Višoj poslovnoj školi – govori Nikolina koja sa sestrom ima veliku podršku Olimpijskog komiteta Srbije i Ministarstva za sport i omladinu, ali posebnu zahvalnost duguje gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu.
- On nas podržava u svakom smislu od 2009. kada smo uzele prvo zlato na Evropskom prvenstvu za mlađe seniore. Stao je uz nas kada niko nije rekavši da smo budućnost Srbije. Na njegovu inicijativu počelo je čišćenje kanala u Borči gde smo trenirale ranije, a iznenadilo nas je koliko je normalan čovek jer nas posle svakog rezultata nazove i čestita, što je velika čast – zaključuju kajakašice.
Piše: Jelena Kulović
