Iako važi za zatucanu zemlju, slučaj Aleksandre Smolčić (27) samo je jedan od primera da Srbija i te kako prihvata različitosti. Naime, nekadašnji maneken Aleksandar odlučio je da promeni pol i postane Aleksandra, a kao mesto gde će izvršiti hiruršku intervenciju, ona je izabrala Beograd gde sada uživa u svim pripremama koje će joj omogućiti telo žene o kojem je oduvek maštala. Diploma psihologa, školovanje i manekenska karijera, samo su neki od razloga zbog kojih je prolongirala promenu pola, a u intervjuu za Story otkriva kada je shvatila da je u stvari žena, koji put je prošla do ove značajne promene, ali i kako se oseća otkako je pod estrogenskom terapijom.
Story: Kada ste odlučili da promenite pol?
- Počela sam da razmišljam o toj promeni sa 14, 15 godina, ali u Kanadi to zakonski nije moglo da se izvede do mog punoletstva. U svojoj 21. godini preselila sam se u Ameriku zbog fakulteta i odložila taj proces. Kada sam sve završila, u septembru 2012. godine, počela sam sa pripremama za operaciju u Beogradu. Imala sam razgovore sa psihijatrom koji je podrazumevao odgovore na pitanja: Da li to želiš, zbog čega želiš, a od septembra do februara išla sam na psihoterapiju kako bi se utvrdilo da li sam spremna ili postoji neki drugi psihički poremećaj. Kada sam dobila pismo da sam podobna, otišla sam kod endokrinologa kako bismo utvrdili nivo mojih hormona. Od maja sam počela sa hormonskom terapijom i sada estrogen dobijam injekcijama u nogu. Na svakih mesec dana idem na kontrolu kod psihijatra da bi se videlo kakvo mi je raspoloženje, postoje li neke promene, da li se apetit poremetio... Posle šest meseci pripremnog perioda utvrđuje se da li su delovali hormoni koje sada ja uzimam. Ako jesu, posle šest meseci možeš da ideš na operaciju, ali ako nisu, terapija se produžava na još toliko i dodaje se više estrogena. Maksimum za uzimanje hormona je godinu dana i ako stigne odobrenje od psihijatra, odlazi se kod hirurga na operaciju.
Story: A kako ste otkrili da ste u stvari žensko?
- Ja sam to znala sa tri, četiri godine, nikada u životu o sebi nisam mislila u muškom rodu. Uvek sam se osećala kao da sam u pogrešnom telu. Dok sam odrastala, osetila sam da mi nešto ne odgovara, falile su mi grudi, ženski polni organ i seksualni život nije mi bio onakav kakav sam želela.
Story: Otkud vi u Kanadi?
- Rodom sam iz Sarajeva, gde sam bila do treće godine, a tokom rata u bivšoj Jugoslaviji došla sam u Beograd kod bake i deke. Posle toga otišli smo u Rijeku, tu sam završila prvi razred osnovne škole i tog leta otišli smo u Kanadu.
Story: Kako je izgledalo vaše detinjstvo? Da li ste bili nesrećni?
- Gledajući u filmovima muške glumce, shvatila sam da mi se oni dopadaju. U prvom razredu osnovne škole nisam bila kao druga deca, nisam pričala sa devojčicama jer me to nije interesovalo, ali bila sam im najbolja drugarica. Svi su primećivali da sam veoma feminizirana. Nisam sve tada razumela, ali kada sam došla u Kanadu, imala sam srećno detinjstvo. Preskočila sam drugi osnovne i otišla u treći, a engleski sam naučila za četiri, pet meseci.
Story: Zbog čega ste odlučili da se baš u Srbiji podvrgnete operaciji promene pola?
- Imam dobre poznanike na Floridi koji su lekari i oni su mi preporučili ovdašnje stručnjake.
Story: Kroz razgovore sa psihijatrom, jeste li sebe upoznali u nekom drugom svetlu?
- Ne. Želeli su da skrate naš razgovor, ali po propisu on mora da traje šest meseci.
Story: Do kada će trajati vaša hormonska terapija?
- U decembru ističe šest meseci. Onda ćemo videti šta dalje, još pola godine ili ćemo tada završiti.
Story: Koje promene ste uočili na sebi od kada ste počeli sa hormonskom terapijom?
- Prvo što sam primetila jeste to da mi je koža mnogo mekša, što je dobro. Dlake mi sporije rastu i ne moram na depilaciju toliko često. Ono što je loše jesu veliki bolovi u grudima koje rastu... Nekada znam da budem umorna, ali apetit mi se nije povećao. Mirisi su mi nekako drugačiji. Pao mi je nivo želje za seksom i mada mogu da budem seksualno aktivna, to nije kao pre hormonske terapije.
Story: Kako ćete se voditi u vašim zvaničnim dokumentima posle operacije?
- U dokumentima promeniću ime u Aleksandra.
Story: Kako su vaši roditelji reagovali kada ste im sa 17 godina otkrili da ste homoseksualac?
- Moji roditelji su odrasli u gradu, fakultetski su obrazovani, otac mi je bio muzičar u grupi Valentino i znao sam da će tu vest dobro prihvatiti. Uvek sam bila feminizirana, nisam se bavila sportom i muškim aktivnostima, već sam obožavala da pravim frizure, pa su možda i naslućivali. Tog dana došla sam kući, sela u dnevnu sobu, zapalila cigaretu i rekla: Ja sam gej! Roditelji su se pogledali i rekli: Pa mi to znamo! Dali su mi savet: Budi pametan jer su mi se tada još obraćali u muškom rodu.
Story: Da li ste ikada u životu bili sa ženom?
- Nikad. Razmišljala sam i da probam, ali to bi bila patnja i za mene i za nju, možda za nju veća nego za mene. Na primer, kao da dva mrtva leša leže jedan na drugom. Ja razmišljam kao žensko.
Story: Kada ste počeli da se šminkate?
- Sa šesnaest godina, uvek sam nosila uske farmerke i majice.
Story: Od kada se bavite manekenstvom i otkud vi u tim vodama?
- Uvek su mi svi govorili da sam visok i dobro građen za manekena. Kada sam napunila osamnaest godina, uradila sam book i s njim krenula da kucam na vrata svih agencija. Na kraju je upalilo. Morala sam prestati da se bavim modelingom jer nisam želela da zapostavim fakultet. Želela sam da imam diplomu.
Story: Kakav vam je sada plan?
- Prvo želim da završim sve ovo što sam započela i posle toga plan je da odem kući u Majami, da se odmorim. Onda ću se vratiti u Evropu i pokrenuti neki biznis.
Story: Imate li dečka? Da li je on sve vreme uz vas?
- Imam njegovu punu podršku. Tokom terapije potrebna je podrška od svih, pa i od mačke koja prođe ulicom. Moji roditelji su u Kanadi, nisu fizički prisutni, ali redovno se čujemo telefonom, kao i sa bakom i dekom koji još žive u Beogradu. I oni mi pružaju podršku, znali su da sam gej od moje 12 godine. Partner mi je prava podrška u svakodnevnom životu, živimo zajedno i sa mnom je od prvog dana hormonske terapije. Kada sam tužna i ne želim da idem napolje, on mi pomaže... Ako sam nervozna, neraspoložena ili kada plačem, on je tu za mene.
Story: Koliko ste zajedno i kako se on zove?
- Sedam meseci smo zajedno, ali pošto on ne želi da se njegovo ime pojavljuje u javnosti, neka to ostane tajna. On se bavi svojim poslom, ali ne bih više o tome.
Story: Kakva je vaša veza?
- Mi sve radimo kao i bili koji drugi par. Na ulici, u kući, u diskoteci, sve je isto kao kod ostalih parova koji su venčani ili u vezi.
Story: Da li je istina kako ste već bili u braku u Kanadi? Jeste li tada nosili venčanicu?
- Istina je da sam bila u braku. Nisam nosila venčanicu na svadbi, jednostavno to nisam želela, najviše zbog dekoltea. Probala sam, ali meni se to nije dopalo kako izgleda. Brak je trajao pet godina, skoro šest. Završen je mojom željom jer partner nije bio veran.
Story: Zamrzli ste spermu kako biste jednog dana mogli da dobijete dete?
- Pre početka hormonske terapije zamrzla sam spermu kako bih jednog dana mogla da se ostvarim u ulozi roditelja. Preko surogat majke Planiram da dobijem četvoro, petoro dece. S obzirom na to da sam jedinica, verovatno je to razlog zbog kog želim da imam više naslednika, a partner se s tim slaže. Volela bih i da usvojim neko dete.
Story: Hoćete li napisati knjigu o vašem iskustvu?
- Već sam počela da pišem knjigu prošle godine, od života u Sarajevu pa sve do sada. Ako nemam vremena da kucam, onda snimam beleške u diktafon.
Story: Kako okolina reaguje na vas?
- Nikada nisam imala bilo kakav problem i mislim da narod mnogo više uveličava neke stvari.
Story: Mislite li da je blagoslov to što ste mladi shvatili kako želite da budete žensko i život niste proveli tragajući za odgovorom?
- Mislim da svaki muškarac ili žena koji prolaze kroz iste stvari to znaju veoma rano, kao što sam i ja saznala, ali često nisu u mogućnosti da sebi priušte operaciju. Poznajem ljude koji su počeli sa procesom u četrdesetima, a što se mene tiče, drago mi je što sam to na vreme shvatila. Ipak, sve bi bilo uzalud da nisam imala podršku svojih roditelja.
Story: Kako ste se navikli na hodanje u štiklama?
- Prvi put sam mamine štikle nosila sa četiri godine dok sam pevala pesmu Rupica na bradi Snežane Babić. Sada mi nije teško da hodam u njima, naprotiv, više mi smeta kada sam na ravnom.
Story: Nosite li dvodelni kupaći kostim?
- Da.
Story: Šta mislite, koliko će vam se život promeniti kada završite sa operacijom?
- Ja sam sto odsto zadovoljna svim što sam do sada napravila. E sada, kada se ovo završi, Aleksandra će ponovo biti rođena i kompletna.
Razgovarala: Ksenija Konić
