Samo šest dana uoči svog četrdeset trećeg rođendana, glumica Nela Mihailović poklonila se publici nakon premijere ostvarenja Led u kojem je odigrala svoju prvu glavnu ulogu na filmu. I dok svojom glumačkom sudbinom smatra to što je reditelji najčešće vide kao majku, van profesije ona upravo materinstvo izdvaja kao najlepšu životnu ulogu koja joj je, otkako je na svet donela ćerke Martu (6,5) i Petru (4,5), najinspirativniji zadatak do sada. Uz svoje naslednice postala je sigurnija i brižnija, a to iskustvo donelo joj je neke nove poglede na svet i spoznaju one najsnažnije nesebične ljubavi. Sve novo što nauči i prihvati, Nela najpre podeli sa svojim suprugom, kompozitorom Vladimirom Petričevićem (46), s kojim u braku deli šesnaest godina života.
Story: Šta vam je, osim aplauza i komplimenata nakon premijere filma, doneo ovogodišnji rođendan?
- Veću sigurnost u sebe i novu samosvesnost, iako mi ni ranije nisu manjkale. Osećam se snažno i u poslu, ali i kao supruga i majka. Ne opterećujem se godinama, čak se i šalim na tu temu. Svaka koju napunim mi je najbolja. Tako razmišljajući funkcionišem dobro i sjajno se osećam. Godine u kojima sam sada zrele su i na neki način čine da sam još u punoj snazi pa tvrdim kako su najbolje.
Story: Baš kao i junakinja u filmu Led, koja je upravo vaših godina.
- Da. Reč je o ženi koja je u dvadeset osmoj ostala udovica i punih dvanaest godina potiskuje svoje intimne želje za muškarcem, a sve to zarad sina kojeg želi da izvede na pravi put. Ovo je priča o izgubljenim vrednostima, o nekim malim ljudima sa snovima i čežnjama koje im život u sekundi uništi. Takođe, metaforičan je i sa primesama antičke tragedije jer opisuje i gašenje jedne porodice. Priča postavlja čoveka između neba i zemlje, jer koliko on crpe iz plodne zemlje, toliko ga sa neba vrebaju i sunce i grad, odnosno led, koji može da mu ubije žetvu. To se 1976. desilo ocu Radoša Bajića koji je i napisao scenario.
Story: Ostvarenje podseća na to da strahovi nisu rezervisani samo za najmlađe. Čega se vi plašite?
- Bolesti. Iako sam optimista, otkako sam postala majka, intenzivnije razmišljam o životu, pa su i neki moji strahovi postali veći. S druge strane, uz decu sam još više počela da uviđam vrednosti nekih malih stvari koje čine sreću. Ne treba podrazumevati lepe trenutke i prisvajati ih tek tako, oni se zaslužuju i to načinom života. A strahovi su tu jer, kad dobiješ decu, natovariš jedno breme briga na svoja pleća koje nosiš do kraja. Marta je krenula u školu, a to mi je donelo novu strepnju hoće li se i kako uklopiti u društvo. Osećam kao da su mi je otrgnuli iz naručja i pustili u život da se sama snalazi. Kod mene su najprisutniji roditeljski strahovi mada često opominjem sebe da se ne opterećujem unapred nečim što će me navesti da propustim sadašnji trenutak.
Story: Da li ste promenili odnos prema svojoj majci otkako ste i sami dobili decu?
- Kad sam postala majka, vrlo brzo sam shvatila šta je majčinstvo, koliko je meni moja mama dala i od mene zaslužila da dobije sve najbolje, a nije uvek bilo tako jer život nepredvidiv. Vrlo je poštujem i veoma smo bliske, ali me je tek trenutak kada sam dobila svoje dete naučio koliko je strašno kad se naljutim na nju i upustim u neku raspravu. Postala sam svesna da me je ona odgajala od, kako se kaže, kilo mesa. Hiljadu puta razmišljala sam kako sam se možda ogrešila o nju, a onda shvatala da je to normalno i da isto moram da očekujem i od svojih ćerki koje će i same, kad budu dobile svoju decu, razumeti šta to znači. Jednostavno, to je tako. Dok držiš svoje čedo u naručju, pomisliš kako će jednog dana stati ispred tebe i suprotstaviti ti svoje stavove. Skoro mi je mama rekla kako sve brzo prođe i da sam ja tek sada svesna nekih stvari. Odgovorila sam kako bi bilo pogrešno da sam sa dvadeset godina bila svesna prolaznosti jer bih tada bila opterećena nekim stvarima koje tim godinama ne pristaju i ne bih živela punim plićima, šta god to značilo. Kad si mlad, ne treba da si opterećen jer mudrost dolazi s godinama. Važno je to osvešćivanje i ne bi bilo dobro dobiti sve istine odmah na tanjiru. Ne znam kakav bi život bio da nam u prvih pet godina objasne sve njegove zakonitosti.
Story: Duško Radović naveo je kako bi život bio mnogo savršeniji da počinje starošću, a završi se mladošću...
- Često, dok posmatram decu, umem da kažem koliko im je lepo jer toliko toga ne znaju, čisti su i neiskvareni, nesvesni šta sve život nosi i kako nije bajkovit koliko u njihovoj igri izgleda. Već se polaskom u školu mnogo toga menja.
Story: Kako štitite svoje ćerke od onih stvari koje uče van kuće, a nisu u skladu sa vašim stavovima?
- Roditelji su modeli koje deca slede i najvažnije je kakav im primer dajemo u porodici. Kada je reč o muzici koju će slušati, Vladimir pravi ozbiljnu selekciju pod parolom da treba da imaju dobru bazu kako bi kasnije same napravile izbor. Deci ne treba postavljati limite, ali ono što vaspitavanje podrazumeva jesu ogromno strpljenje i vreme koje je sa njima potrebno provoditi. Često stvaramo situacije u kojima naše ćerke pomisle kako je nešto što smo im mi odabrali zapravo njihov izbor. Takođe, iako nekad imamo suprotna mišljenja, suprug i ja ne raspravljamo pred ćerkama. Naravno, naiđe nekad nervoza koju nameće ritam života i odsustvo strpljenja, ali ja svom detetu umem da kažem izvini jer insistiram da i one meni upute tu čarobnu reč uz koju bi nam svima, da je izgovaramo više, ovaj svet bi bio bolji.
Story: Da li su vam ćerke postavile neko pitanje na koje niste imali odgovor?
- Ima takvih, ali ja im onda najčešće ponovim čuvenu rečenicu: To je za odrasle, nije za decu. Trenutno se obe bave zaljubljenošću, terminom koji se provlači i u vrtiću i školi. Nedavno me je mlađa Petra sa podsmehom zapitala: Kad si se ti zaljubila u tatu? Jeste li se tada poljubili u usta? Onda me je pitala da li se svi ljube u usta... Sad su u fazonu princa i princeze, ali i jesu u uzrastu za to. Ima vremena kada će shvatiti da prinčevi ne postoje. Sve u svoje vreme! Simpatično mi je što je jedna moja drugarica koja ima tri ćerke, a veoma joj je važno da se sve tri školuju i da završe fakultete, promenila kraj Pepeljuge. Kad im čita, uvek završi rečenicom: Kad je Pepeljuga probala cipelicu i našla svog princa, otišla je s njim na fakultet da završe studije! U njenoj verziji bajke nema udaje.
Story: Reklo bi se da se vaš život privatno ne razlikuje mnogo od onoga kako vas reditelji najčešće vide: kao majku i ženu posvećenu domu?
- Živim kao svaka majka domaćica i to kažem s ponosom. Kuvam i mnogo volim da mesim deci pošto i sama pamtim specijalne kolače i proju svoje mame. Od kad imam decu, mnogo više spremam jer želim da se njih dve sećaju zajedničkih popodneva i mirisa gibanice u kući...
Story: Da li je gibanica uticala i na vaš brak?
- Svakako, pa ljubav na usta ulazi! (Smeh) Uz to, ja sam pre dve godine izabrana kao Celebrity kuvarica magazina Story, tako da ne smem da srušim tu sliku o sebi, a kuvanje godi i mom mužu. Na porodičnoj atmosferi mora da se radi, a ja volim da mi je porodica baza. Letos smo Vladimir i ja jedan vikend proveli sami jer su Marta i Petra bile kod bake u Valjevu. Prvo smo bili egzaltirani, a potom smo osetili neku tišinu koja nam nije prijala. Nedostajali su nam dečji glasovi, cika i buka.
Story: Vi ste autoritet svojoj deci, a ko je vaš?
- Veoma volim kad je reditelj autoritet jer je to način na koji dajem maksimum. On usmerava glumca i veoma mi je važno da mu verujem. Jedanaest godina mlađa Jelena Bajić-Jočić bila mi je ogroman autoritet na snimanju filma Led, ali ga ona nosi u sebi. U privatnom životu, do pre deset godina, dok je tata bio živ, to mi je bila figura oca. Umro je iznenada, od srčanog udara, što je bio veliki šok za mene. Njegovom smrću izgubila sam vrstu autoriteta koju više niko nije mogao da nadoknadi... Možda jedino u nekim trenucima moj profesor Vladimir Jeftović kojem sam poveravala pojedine izuzetno bitne stvari i tražila povratne informacije jer u njega imam poverenja.
Story: U braku ne postoji autoritet?
- Partner ne treba da bude autoritet, ja bar tako ne funkcionišem. Veoma mi je važno šta on misli, pa često svoje dileme i odluke analiziram razgovarajući s njim, ali tu je reč o međusobnom poverenju između dvoje ljudi koji razmenjuju energiju, sve svoje brige, razmišljanja, ljutnje i ljubavi. Opet kažem, otac je bio jedini pravi autoritet. Njegovim odlaskom izgubila sam sigurnost i oslonac koji sam imala. Šta god nije valjalo, znala sam da je tu tata. Sa mamom imam onu bliskost karakterističnu za majku i ćerku. Uzajamno se podržavamo, a ona je veoma rano sa sestrom i sa mnom uspostavila prijateljski odnos. Prvo sam s njom sve delila, pa smo se dogovarale kako ćemo to plasirati tati. Danas o svemu odlučujem sa njom, sestrom i Vladimirom, ali to činimo zajedno, a nekada sam znala da će tata mnogo toga rešiti umesto mene. Mogu da kažem kako sam bila tatin sin pa i sad njegovo ponašanje primenjujem u svojoj porodici.
Story: Znači li to da nekad Vladimiru nije lako?
- Nekad nije, ali onda u njemu proradi muškarac, pa se ja obuzdam. Funkcionišemo dobro za sada.
Story: Kažu da se zaljubljenost ne kontroliše, da se javlja spontano i bez najave. Kako se u braku štitite od potencijalnog novog zaljubljivanja?
- Razmišlja se. Zaljubljenost prođe, a u pravim vezama prerasta u ljubav koja podrazumeva poštovanje, poverenje i svet koji ne vri kao kad ste zaljubljeni jer je to osećanje kratkog daha, strastveno, snažno... U zaljubljenosti radi samo srce, u ljubavi i srce i razum, a u braku ili ozbiljnoj vezi i mozak koji postavlja određena ograničenja, okvire i modele po kojima živiš. Iz života crpiš iskustvo koje mozak pakuje i dobro je kada ga u određenim trenucima plasira na dobar način. A srce, koliko god da je staro, nema iskustvo. Reaguje u sekundi i tada se rađaju oni predivni trenuci koje želim i svojim ćerkama da ih osete. Kada nastanu, treba ih uhvatiti, pa gde te odvedu... U braku se prioriteti menjaju. Kao majka dvoje dece mnogo razmišljam o svom ponašanju u odnosu na njih, želim da im budem model i da budu ponosne na mene. U braku, i ako nekad srce zadrhti, moliš Boga da je taj osećaj probudio partner. Kad nije tako, iskustvo i mudrost urede da taj titraj srca prepoznaš, nasmešiš se, lepo ti je, ali moraš da ideš u drugom pravcu. Osetiš se jače jer često taj treptaj potvrdi ljubav prema čoveku koji je kraj tebe. Ako je drugačije, onda to nije dobro, događaju se brojni razvodi jer srce nadvlada razum, što je ljudski pošto je i to život. Ispostavi li se da razlaz zbog neke silne strasti nije bio uzaludan, meni je takva priča u redu.
Story: Razgovarate li sa suprugom o tuđim iskustvima i time možda potvrđujete svoje stavove?
- Komentarišemo razne primere oko sebe i tada razmenjujemo mišljenja. To može da bude vrlo zanimljivo, ali dok gledaš sa strane, emotivno si izolovan i nikada ne znaš kako bi reagovao kad bi se našao u takvoj situaciji. Ipak, ne treba sve ni izgovoriti. Lepo je kada odnos dođe do faze u kojoj se dvoje razumeju i dok ćute.
Jasmina Antonijević
