Vizija života koju kroz svoja umetnička dela iskazuje multimedijalni umetnik Zoran Tairović (45), možda bi mogla da se podvede pod mala neobična pravila kojima se lakše krči put kroz prašumu savremene svakodnevice. Unikatne umetičke derivate stvara punih dvadeset pet godina u slikarstvu, pozorištu i operi, i isto toliko ih nesebično deli sa svojom publikom. U njima je odgovor na brojne neobične okolnosti koje su Zorana izvele na pravi put, a trenutno su izložena širom sveta i krase muzej Civico Bassano del Grappa u Italiji, crkvu Monte Berico u Boliviji... Ovaj priznati umetnik, koji je magistrirao na Likovnoj akademiji u Novom Sadu, iza sebe, kako voli da kaže, ima dva uspešno-neuspešna braka, a ostavario se i kao roditelj devojčice Tee (16). Za slobodu koja mu je kao umetniku preko potrebna, ne mora da polaže žrtvu. Dovoljan je bio jedan susret koji ga je pre skoro dve godine uveo u novo poglavlje života u kojem kraj svoje izabranice, naše slavne glumice Vesne Čipčić (57), nalazi podršku, poštovanje, ljubav...
- Ljubavna veza daje slobodu osim ako je ne proglasimo misterioznom silom. Tada oduzima. Mnogi nisu kadri da u svoju vezu unesu dimenziju stvaralaštva, prosto, netalentovani su za to. Suštinski, mnogi dođu do vrata ljubavne veze, kucaju, izuju sopstvenu slobodu, ostave je ispred vrata i bosonogi zakorače u predsoblje tuđih kuća. Taj gubitak je nenadoknadiv, a prehlada je zagarantovana. Emotivni život nužno iziskuje posvećenost, strast i intimnost. To jesu pravila, jer su deo prirodnih istina. Tako, recimo, intimnost podrazumeva osećanja bliskosti, privrženosti i povezanosti. To je moguće samo kada partneru hrabro i sa poverenjem pružimo ruku. Aktivno učestvovanje jeste princip koji potkrepljuje ideju trajanja – opisuje umetnik, koji na trineastogodišnju razliku između svoje izabranice i sebe gleda samo kao na numeričku kategoriju.
- Pitanje malograđanštine je davno razrešeno pitanje u mom životu. Ne bavim se logiciranjem na tu temu. Godine su faktička realnost, a njima numerički operišu matematičari. Ja sam slikar i estetička ravan je moja paleta. To jeste vrsta matematike, ali nesređene jer tu prestaje logičko rasuđivanje, a počinje laterarno. Tako ja vidim svet i u njemu ženu. Dobra komunikacija doprinosi dobrom razumevanju, tada ni godine ni profesija nisu reper već aktivan duh, muški šarm i ženska prijatnost. Brak i deca su odmorišta na autoputu sopstvenog života jednog čoveka. Tako bi bar trebalo da bude.Vesna i ja često putujemo. Na ovoj našoj destinaciji autoput je vrlo lep. Na naplatnim rampama plaćamo putarinu i u kojem god pravcu da krenemo, veselimo se cilju. Cilj je sam put, a zar to nije reper osvojene slobode. Zato i jesmo zajedno. Sve je stvaralaštvo – govori Zoran, koji je po ocu Aleksandru romskog i bugarskog porekla, a po majci Dani Srbin, i to s ponosom ističe.
- Stereotipi su uvreženi i previše konvencionalni, pojednostavljeni načini razmišljanja o određenim pojavama ili skupinama ljudi. Nikome nije smetalo moje i romsko poreklo. A mnogima je smetalo to što sam bio najbolji učenik, student generacije, najbolji magistrant sa prosekom ocena 10... To je uzrok, a povod im je i romsko poreklo. Ljudi Rome napadaju kada su užasno nesrećni, isto tako ulaze sa Romima u interakciju kada su ekstremno veseli – otkriva Tairović, koji uprkos teškoćama sa kojima se susreće kao umetnik u Srbiji, ne posustaje u svom stvaralštvu. Krajem godine u Beogradskom dramskom pozorištu predstavio je svoju operu Invisible Gipsy.
- Kada nakon odgledane operske predstave publika izađe iz sale suznih očiju, te vas dočeka rečenica da je delo, snažno, onda morate biti pre svega zainteresovani za isti vrednosni sud publike, morate pretpostaviti daljni kontekst sa kojim pozorišna publika odlazi u beogradski mrak. Opera je egzistencijalna drama. Baš kao i autor ovog nevidljivog dela, oboje su potpuno nepoznati beogradskoj publici. Ma ko je rekao da je čitav svet pozorište, a ljudi u njemu glumci. Taj u Beogradu nikada nije bio – zaključuje Zoran čiji je film Crvenkapa prikazan na Kustendorfu a za dva meseca braniće doktorsku disertaciju na Univerzitetu u Novom Sadu, gde priprema i izložbu, baš kao i u Sloveniji, Nemačkoj, Mađarskoj, Češkoj, Srbiji i Beogradu.
Danilo Mašojević
