Godinama je obilazila Nemačku sa Italijanskom pozorišnom trupom, a nešto kasnije dobila je i nekoliko uloga u manjim filmovima i serijama koji su se prikazivali sa televiziji.
Diva italijanskog filma Marija Lujza Čečareli, poznatija kao Monika Viti obeležila je jednu eru evropske kinematografije, a ostavrenja u kojima je tumačila zapažene uloge ušle su u istoriju jednog naroda.
Monika je rođena u Rimu 1931. godine, kao jedina devojčica porodice Čečareli, a pored braće osećala se manje vredno i unižavano, a tome je doprineo odnos njenih roditelja, naročito majke prema ženskoj deci.
Odmalena je pokazivala darovitost ka glumi i umetnosti, a ona je konačno sa 14 godina probila barijere i manjak samopouzdanja, te je krenula da na dramske sekcije, uverena da će se proslaviti kao glumica.
— Kada sam sa četrnaest godina zaključila da mi je dosta života, shvatila sam da mogu da glumim, da nastavim da se pretvaram da sam neko drugi i da makar malo nasmejem ljude na pozornici i ekranu, ispričala je jednom — rekla je Viti svojevremeno.
Kada je postala punoletanja njena porodice se preseselila u Ameriku, ali ona nije želela da napušta svoju državu. Monika je ostala u Italiji, te ubrzo nakon završetka rimske "Nacionalne akademije dramske umetnosti" 1953. godine, menja svoje ime u umetničko - Monika Viti, kojim se proslavila.
Iako je nakon nekoliko godina stasala u pravu umetnicu dobila je prve uloge, ali ne one glavne role. Obilazila je Nemačku sa Italijanskom pozorišnom trupom, a nešto kasnije dobila je i nekoliko uloga u manjim filmovima i serijama koji su se prikazivali sa televiziji.
Usledilo je poznanstvo sa tada već oformljenim režiserom Mikelanđelom Antonionijem koji ju je 1957. godine pozvao da sinhronizuje glas u njegovom novom filmu "Krik". Dok je snimala glas u studiju, Monika nije primetila da Antonioni stoji iza nje i da je posmatra. Posle nekog vremena je izustio: "Imate prekrasan vrat. Mogli biste da budete zvezda."
Monika je ubrzo pala na njegov šarm i inteligenciju, te su uplovili u romansu o kojoj se i danas govori, ali je tada režiser bio u zvaničnom braku.
Njihova prva poslovna saradnja je trajala pune dve godine. Snimali su fim pod nazivom "Avantura".
Film je prikazan na Kanskom filmskom festivalu 1960. godine,a Monika osvaja nagradu Zlatni globus za najbolju glumicu 1961. godine, te su oboje bili u žiži interesovanja.
Glumica je i finansijski prosperirala, te je kupila stan u Rimu, a Antonioni se uselio u apartman izdan nje, kako bi svoju romansu podigli na viši nivo.
Čitavu deceniju su proveli okupani ljubavlju i strašću, a onda ju je bez reči ostavio, a glumica je ovaj krah doživela tragično. Mesecima je bila veoma utučena i bez prespektive, a onda ju je put naveo da se posveti komediji i pozorištu.
— Shvatila sam da imam talenat za komediju kada sam recitovala tragične uloge na način koji je zasmejavao moje kolege na Akademiji. Tek sam kasnije shvatila kakav je to izvanredan dar — rekla je svojevremeno.
Njena karijera išla je uzlaznom putanjom, naročito sedamdesetih godina, a uloge u ostvarenjima "Amore mio aiutami", "La Pacifista", "La Tosca", "
Qui comincia l'avventura" obezbedile su joj vanvremenski uspeh.
U poznim godinama upoznaje markantnog Roberta Rusa sa kojim stupa u brak 1995. godine, ali je njihovu sreću nakon nekoliko godina počela da narušava Alchajmerova bolest koja je zadesila Moniku.
Njen muž je pre tri godine dao saopštenje za javnost u kojem je naveo da se on brine o svojoj supruzi kao i medicinski radnici, da žive i dalje u Rimu. Nedavno nas je glumica napustila u 90. godini života.
NE PROPUSTITE
