Strastven, predan, vredan, marljiv, ponekad fanatik u poslu, takav je bio Ljubiša Stojanović Luis — muzičar neskvakidašnjeg imidža i interpretacije.
Rođen je u Leskovcu 25. juna 1952. godine, a muzikom se bavio od 1970. Nadimak Luis je dobio već u devetoj godini zbog svojih uspešnih imitacija Luja Armstronga.
Rado se prisećao toga:
— Armstronga sam svakodnevno imitirao pred ogledalom, gde god da smo stanovali. Rodio sam se u Leskovcu 1952, pa sam se preselio u Mionicu kod Valjeva, a zatim u Kučevo, gde se rodio moj brat Dragan, onda u Ćupriju, potom u Donji Milanovac, Negotin... Zbog nemirnog duha mog oca Žike često sam menjao sredinu. Dešavalo se da nas i ne obavesti da se selimo, samo bi poslao kamion za nameštaj.
Njegovo detinjstvo nije bilo obojeno luksuzom, ali je porodica bila srećna.
— Jeli smo ono što smo imali. Majka Milica pravila je ćeten alvu, palačinke, petkom smo jeli pasulj, nedeljom u jedan sat ručali smo meso... Nikada nismo bili gladni. Za sve je bilo dovoljno hrane. Otac je bio stručnjak za obradu drveta, pa je mogao da bira u kom gradu i u kojoj firmi će raditi. Majka je bila domaćica, ali izuzetno dobro je pevala — pričao je.
Završio je srednju muzičku školu u Nišu i Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, a iz školskih dana je posebno pamtio jednu anegdotu.
— Na premijeri predstave, koju sam osmislio sam, zaboravio sam tekst i na licu mesta izveo uspešnu improvizaciju. Direktor škole mi je na kraju prišao i rekao: "Zbog ovoga možeš da letiš iz škole! Lepo ti je rečeno da naučiš tekst, a ne da ovako brljaš". Sledećeg dana saopšteno mi je da se predstava ipak nastavlja, tako da slobodno mogu da izmišljam tekst, jer se upravo to svidelo publici.
Za vreme studija trenirao je rvanje, a u međuvremenu svirao i od toga se izdržavao.
— Nisam voleo da se tučem, za razliku od mog brata, koji je bio rukometaš, ali rvanje nije tuča, već sportsko nadmetanje. Prvi stepen fakulteta završio sam u Nišu, a nastavio u Beogradu. Svirke su me odvele u Ivangrad, sadašnje Berane, gde sam upoznao jednu atraktivnu devojku. Nevena je bila moja prva žena. Napunio sam dvadeset jednu godinu i prvi put se oženio 1973. godine — govorio je Ljubiša.
Među prvima je kombinovao džez sa srpskim folklorom.
— Kada sam počeo da se zanimam za naš folklor i kada je No smoking orkestra počeo da sarađuje sa Emirom Kusturicom i dublje zahvata ono što su koreni u našoj muzici, onda sam shvatio snagu i kredibilitet koji Luis ima prilikom izvođenja svojih pesama — rekao je Dr Nele Karajlić opisujući Ljubišu Stojanovića, muzičara čiji su upečatljiv izgled i urođeni talenat već nadaleko čuveni.
Ni Kusturica, legendarni reditelj, nije ostao dužan u osvrtu na ovog rođenog Leskovčanina. Kada je režirao spot u Maroku u kojem je Luis bio zaštitno lice za najvećeg internet provajdera u Italiji, istakao je:
— On je kod nas napravio vrstu muzike koja se veoma uspešno odupire vesternizaciji na jedan kompromisni način i upravo to ga čini dopadljivim, a ja znam da moja majka vrlo rado sluša njegove pesme.
Godine 1980. snimio je prvi album pod imenom „Ne kuni me, ne ruži me, majko“, koji je uspešno prodavan u Srbiji i Jugoslaviji. Bio je poznat kako po upečatljivom nastupu tako i po scenskoj pojavi.
— Odlučio sam da promenim imidž pre jednog nastupa na moru 1981. Obrijao sam glavu, pa su me mnogo pažljivije gledali i slušali. U to vreme niko nije bio ćelav. Svake večeri brijao sam glavu, a koža me je pekla sve dok se nisam navikao. Kum mi je, valjda inspirisan mojom obrijanom glavom, pričao da se u Kairu, gde radi njegova majka, nose galabije slične onima koje su se nosile ovde za vreme Nemanjića. Naručio sam nekoliko komada, a posle sam ih šio. Sada ih imam u raznoraznim dezenima i krojevima, u više od osamdeset varijanti — rekao je jednom prilikom.
Zajedno sa srpskim bendom „Flamingosima“, pobedio je na Beoviziji 2006. godine pesmom Ludi letnji ples. Na Evropesmi-Europjesmi 2006. koja je održana 11. marta u Sava centru u Beogradu, „Flamingosi i Luis“ su osvojili drugo mesto.
Legendarni Luis snimio je dvanaest albuma, osvojio je sva postojeća domaća priznanja, a nagrade je uvek primao mirno i bez euforije.
— Prija mi život i sve što ide uz posao koji radim, čak i neispavanost. Jednom prilikom ostao sam budan devet noći i devet dana. Posle toga spavao sam četrdeset osam sati neprekidno. Inače, ne volim svađu, rasprave, prepirke. Izgradio sam svoj svet i u njemu se osećam najbolje.
Bio je rođeni optimista. Na primer kada je počeo da gradi kuću, nije imao više od dve i po hiljade evra, ali ga to nije sprečilo da ostvari svoj cilj.
— Uz veliku pomoć prijatelja uspeo sam da za petnaest meseci napravim svoj dom. Potrebno je davati, da bi mogao da primaš. Verujem da, ako je čovek optimista, ne postoji način da propadne. Lepo je da te mnogi vole, ali uvek treba imati na umu da ima bar isto toliko ljudi koji te ne vole. Da li se svakome sviđa moja muzika? Ne. Ali, ja vidim samo one kojima ona prija — rekao je jednom prilikom.
Poginuo je na današnji dan, u saobraćajnoj nesreći 31. jula 2011. godine u Feketiću. Sahranjen je u četvrtak 4. avgusta 2011. na groblju Zbeg u Borči.
NE PROPUSTITE
