Glasa punog neobične topline pevala je o siromaštvu, bedi ulice, skitnji, ali i o nadi, poverenju i ljubavima koje nikada ne prolaze... Edit Pjaf gotovo od rođenja 19. decembra 1915, pa sve do smrti 11. oktobra 1963. godine pevala je o svom životu. Iako je jedna od najvećih muzičkih legendi bila sitna i krhka, na sceni je izgledala viša zahvaljujući posebnim i neverovatno snažnim glasovnim mogućnostima. Iako je otkako je Edit zauvek otišla u legendu prošlo više od četrdeset godina, priča o njoj i dalje živi, a njeno poslednje prebivalište u Parizu godišnje poseti više od hiljadu obožavalaca ostavljajući joj poruke i cveće. Najpoznatija francuska šansonjerka život je posvetila svojoj najvećoj ljubavi - pevanju, a njene predivne balade La vie on rose, Milord i La Foule mnogima su i danas večita inspiracija. Urbana legenda kaže da je Edit rođena u radničkom pariskom okrugu Rue de Belleville na pločniku ispod ulične svetiljke, iako neki govore da ju je majka rodila u lokalnoj bolnici koja je upisana u njen rodni list. Malena Edit koja je ime dobila po britanskoj medicinskoj sestri iz Prvog svetskog rata koju su ubili Nemci jer je pomagala francuskim vojnicima, bila je ćerka barske pevačice Anete Mailard, poreklom iz Italije, i uličnog akrobate Luisa Alfonsa Gasiona. Kako je zbog roditeljskog zapostavljanja bila nesrećna i usamljena devojčica, brigu o njoj preuzela je majčina mama Ajča, no budućoj pevačici ni sa bakom nije bilo bolje. Umesto mleka u bočicu bi joj stavljala crveno vino, a kupanje je za Edit bila prava retkost, baš kao i čista i čitava garderoba.
Nakon što se 1917. godine vratio iz vojske, Luis je ćerku pronašao u veoma lošem stanju - potpuno neuhranjenu i zapostavljenu. Odlučio je da je pošalje u francusku oblast Normandija, gde je buduća svetska zvezda odjedanput dobila čak osam majki. Naime, njena baka je nakon suprugove smrti otvorila bordel, a kada su upoznale Edit, prostitutke su bile oduševljene novom stanarkom i toplo su je prihvatile. Učile su je lepom ponašanju, a svakodnevno okruženje kurtizanama, njihovim klijentima, barskim pevačicama i kriminalcima, uveliko je uticalo na Editin kasniji životni put. Kada je napunila četiri godine, devojčicu su naglo zabolele oči, a naredne tri godine provela je gotovo potpuno slepa. Živela je u svetu tame sve dok, navodno, protistutke nisu sakupile novac i poslale je u svetilište Lisieux da se pokloni Svetoj Terezi. Upravo u to vreme tata se vratio po svoju ćerku s kojom je počeo da nastupa po gradovima širom Francuske. Dok bi on izvodio akrobatske tačke, Edit bi sa šeširom u rukama kružila okolo prikupljajući novac, a otkrivši da ima divan glas, ubrzo je osmislila i svoj nastup. Sa deset godina zarađivala je više od oca, a kada je joj je bilo petnaest, počela je da peva po pariskim ulicama.
- Moje detinjstvo se mnogima može učiniti kao veoma strašno, ali je u suštini bilo veselo i lepo - sećala se svog odrastanja legendarna pariska šansonjerka. Uprkos tome što je izgledala vrlo skromno privlačila je pažnju prolaznika koji su se divili njenom glasu. Tokom 1932. godine, tada sedamnaestogodišnja Edit upoznala je Luisa Duponta, na ulici poznatog kao Mali Luis, i ubrzo potom rodila mu je ćerkicu Marsel. Iz ličnog iskustva želela je da promeni odnos prema svojoj bebi i njenom odrastanju, no baš poput svoje majke šansonjerka je često ostavljala svoje dete samo. Ubrzo nakon drugog rođendana Marsela se razbolela i preminula od posledica meningitisa. Smrt deteta pevačicu je toliko skrhala da se nikad nije potpuno oporavila od toga. Ponovo se vratila na ulice, trgove i kafiće, dok je jednog poslepodneva nije uočio Lusi Leple, direktor kabarea na Jelisejskim poljima i odmah joj ponudio posao.
- Bila sam gladna, bilo mi je hladno, ali sam se u isto vreme osećala slobodno. Tako da ujutro nisam morala da ustajem iz kreveta ili da uveče ležem... Slobodna da se napijem, sanjam i nadam se... - govorila je Edit koja je preko noći prljave ulice zamenila jednim od najotmenijih kabarea, a uvek odevena u elegantnu crnu haljinicu koja će joj postati zaštitni znak, do tada nepoznata pevačica pokazala se kao pun pogodak kod inače zahtevne pariske publike. Zbog Editine sitne građe, bila je visoka samo 147 santimetara, i straha od pozornice, njen štićenik joj je dao umetničko ime La Mome Piaf, što je na uličnom slengu značilo vrapčić. Godine 1936. snimila je svoju prvu pesmu Les Momes de la cloche (Deca zvona) ujedno objavivši i dve ploče. Baš kada se činilo da njena karijera ide uzlaznom putanjom Leple je ubijen u svom domu. Francuski mediji su na skandalozan način pratili taj slučaj, a događaj se negativno odrazio na Editinu karijeru kada se saznalo da se za Luisovu smrt krivi ljudi iz podzemlja sa kojima je i sama pevačica bila povezana.
Edit je uspela da prevaziđe skandal i tokom sledećih meseci nastavila je karijeru sa Rajmondom Asom, bivšim legionarem koji je napisao jedan od njenih prvih hitova Mon legionnaire. Upravo joj je on savetovao da promeni ime u Edit Pjaf po kojem je i ostala zapamćena. Uskoro je usledilo potpisivanje ugovora sa izdavačkom kućom ABC, a tokom jedne večeri dvadesettrogodišnja Edit je izašla na scenu nakon glavne pevačice i u potpunosti je zasenila. Već nekoliko meseci kasnije šansonjerka je počela da nastupa u Bobinu, pariskom okupljalištu, ali ovoga puta kao glavna zvezda večeri.
- Pevanje je za mene način da pobegnem iz stvarnosti. To je jedan potpuno drugačiji svet. Dok pevam osećam da više nisam na zemlji. Za mene je spavanje potpuno gubljenje vremena. Zapravo, bojim se da zaspim jer se bojim da ću umreti - pričala je Edit o svojim strahovima, dok ju je kritika karakterisala kao vulkan koji je non-stop u erupciji. Mnogi su primetili njenu gestikulaciju rukama dok peva, što je pevačica objasnila time da kad god zaboravi tekst maše rukama.
Nakon dvogodišnje ljubavne veze sa francuskim glumcem Polom Meruseom, koji je svoju dragu uveo u pozorišni i filmski svet, Edit se zaljubila u Henrija Konteta, čoveka koji je pisao njene hitove koje je kasnije snimala. Tokom Drugog svetskog rata pevala je za Nemce u klubu One Two Two i fotografisala se sa francuskim ratnim zatvorenicima. Zanimljivo je da je fotografije iskoristila tako što ih je dala plagijatorima koji su od njih napravili pasoše, a nakon toga se vratila u kamp, i na taj način uspela je da prokrijumčari dokumenta za 150 zatvorenika. Nakon završetka Drugog svetskog rata bila je na vrhuncu slave, a svoje ime i uticaj koristila je kako bi pomogla pevačima u usponu. Jedan od njih je bio i Iv Montan u koga se 1944. godine zaljubila do ušiju. Zahvaljujući Edit za samo godinu dana Iv je postao jedan od najpoznatijih francuskih pevača, a kada je postao popularan koliko i ona, šansonjerka je prekinula vezu. Umetnica je u to vreme napisala pesmu La vie on rose (Život u ružičastom) kojom su njeni prijatelji bili prilično razočarani još kada su je prvi put čuli. No šansonjerka ju je nakon godinu dana izvela na koncertu i ubrzo je postala veliki hit, što joj je dalo vetar u leđa da nastavi da piše pesme. Godine 1946. sa svojim štićenicima, mladićima iz grupe Les Compagnons de la chanson, snimila je numeru Les trois cloches (Tri zvona) koja je prodata u više od milion primeraka. Sada već istaknutoj umetnici naredne godine ostvario se jedan od najvećih snova kada je zahvaljujući koncertnim turnejama postala zvezda i u Sjedinjenim američkim državama. Iako njen prvi koncert u njujorškom Playhouse kabareu nije privukao brojnu publiku, Edit zbog pozitivne kritike u novinama nije želela da odustane. Čak četiri meseca nastupala je u otmenom kabareu na Menhetnu, a u Velikoj jabuci sprijateljila se sa Marlen Ditrih sa kojom je ostala bliska sve do smrti, ni ne pomišljajući da će u Njujorku upoznati svoju jedinu ljubav.
Prvak u boksu Marčelo Cerdan bio je oženjen muškarac i imao je troje dece, a ljubav između njega i Edit bila je prava poslastica za američke tabloide. Kada se napokon činilo da je pronašla čoveka svog života kome je posvetila pesmu L’hymne l’amour (Himna ljubav) Edit je nakon gubitka ćerke doživela drugi veliki šok. Naime, sa velikom željom da Marčelo dođe kod nje u Pariz, ubeđivala je boksera da konačno krene, a pošto ju je nekoliko puta odbijao, ona mu je konačno 28. maja 1949. godine kupila avionsku kartu. Samo nekoliko minuta nakon poletanja avion u kojem je bio Marčelo srušio se iznad Azora.
Skrhana od bola nakon njegove smrti Edit se okrenula spiritualizmu, izražavajući svoju tugu tragičnim pesmama. Na scenu se vratila godinu dana nakon smrti svoje najveće ljubavi i tada je upoznala mladog pevača u usponu Šarla Aznavura. I njemu je pomogla da ostvari karijeru, a on joj je u znak zahvalnosti napisao nekoliko pesama od kojih su mnoge postale veliki hitovi. Iako se činilo da se pevačica polako vratila u normalno stanje 1951. godine doživela je dve teške automobilske nesreće, a tokom dugotrajnog oporavka u bolnici dobijala je velike doze morfijuma zbog čega je postala zavisnica od lekova protiv bolova. Kako je još od rane mladosti volela sve da proba i da eksperimentiše, nisu joj bile strane ni kombinacije opijata, alkohola i droga, zbog kojih je počela da uništava svoje psihofizičko zdravlje.
U julu 1952. godine prvi put se udala u gradskoj skupštini za francuskog pevača Žaka Pilisa nakon veoma kratke ljubavne veze. Supružnici su na velikoj Editinoj truneji po Americi ponovili ceremoniju crkvenog venčanja, a malenoj pevačici kuma je bila njena dobra prijateljica Marlen Ditrih. Ipak, droga i alkohol uništavali su Editino krhko telo zbog čega je sve više vremena provodila u privatnim bolnicama. Iako je živela za svetla pozornice, na nagovor prijatelja povukla se sa scene. Grandiozni povratak dogodio se 1955. godine kada je u pariskoj Olimpiji priredila koncert za pamćenje. Iako nije bila sigurna da će izdržati da peva do njegovog kraja, savršen performans publika je nagradila gromoglasnim aplauzom, a taj uspeh ohrabrio je da iste godine krene na još jednu američku turneju. Iako se 1956. godine razvela, te iste godine upisala se na stranice istorije kao prva pevačica zabavne muzike koja je nastupila u njujorškom Karnegi holu, prestižnoj dvorani klasične muzike.
Tokom godina koje su usledile Edit je dostigla svoj pevački maksimum, održavši brojne turneje po Americi i rodnoj Francuskoj, a iako je odlučila da se više ne drogira, odluka je stigla prekasno jer je njeno krhko telo bilo uništeno zbog dugogodišnjeg konzumiranja opijata. Tokom jednog od koncerata u Njujorku srušila se na sceni nakon čega je dijagnostikovano da boluje od raka. Iako su je svi nagovarali da odustane od muzike, ona je to odbijala ne mogavši da zamisli svoj život bez pesme. Od tada ju je na koncerte pratila medicinska sestra koja joj je, kada god je bilo potrebno, davala morfijum protiv bolova.
- Shvatila sam da moram da se odmorim. Lekovi koje sam uzimala protiv reumatskih bolova više ne deluju, i moraću da se povučem - bila je neiskrena u obraćanju za javnost ne želeći da prizna kako je teško bolesna.
Početkom 1961. godine Edit je počela saradnju sa mladim francuskim tekstopiscem Šarlom Dumontom i nije pogrešila jer je njihova saradnja ovekovečena najpoznatijom pesmom Non, je ne regrette rien (Ne, ne kajem se ni zbog čega). Poslednji na dugom spisku njenih ljubavnika bio je grčki pevač Teofanis Lambukas, a za svog Sarapoa, kako ga je odmilja zvala, udala se u septembru 1962. godine kada je i održala poslednju turneju. Tek što se vratila sa bračnog putovanja, sa suprugom je snimila duet A quoi ca sert l’amour (Zašto je to ljubav). Njena karijera polako se bližila kraju čega je i sama bila svesna. Poslednje dane života Edit je provela u svojoj vili na Azurnoj obali u blizini Kana. Budila se tek povremeno, a uz nju su bile samo medicinska sestra i sekretarica.
- Smrt ne postoji. Ona je samo trenutak kada prelazite na drugo mesto - govorila je svojevremeno pevačica. A kada je 11. oktobra 1963. zauvek zatvorila oči, tragična vest o njenom odlasku unela je tugu među njene milionske obožavaoce. Pevačicin suprug njeno telo preneo je u Pariz jer se verovalo da je ona želela da umre u glavnom gradu Francuske. Budući da katolička crkva nije odobravala način života pokojne Edit, bilo je zabranjeno da bude sahranjena sa svim crkvenim počastima.
Priredila: Ksenija Konić; Tekst: Vinko Paić
