Unikatni stil života i rada, večna želja da se izbori za ono što je na strani pravičnog i boljeg, ali i potreba da dok god ima imalo snage ne odustaje od svojih ambicija, ipak nisu bili dovoljno snažno oružje kojim bi legendarni glumac Petar Kralj uspeo da pobedi bolest. Sedam decenija koliko je živeo bilo je malo da se od njega nauči i čuje sve što je mogao i umeo da pruži, ali dovoljno da pokaže koliko je na sceni bio bravurozan, a van nje još bolji. Jer, svestan da na pozornici glumac ne može da se sakrije od publike, nije pokušavao da skriva i one normalne stvari koje su obeležavale njegov privatni život. Za sebe je voleo da kaže kako je oduvek bio poluboem, čovek koji voli da popije, ali i da se proverava kroz razgovor sa drugim ljudima. Ponosan je na sve što je uradio, čak i na stvari koje su ga namerno ili slučajno zaobišle. Nikada nije dozvolio da ga popularnost omete u normalnom porodičnom životu, a ako bi ponešto dobijao preko reda, ponekad i s manje zasluga, govorio je da je za to krivo njegovo ime i prezime.
- Moj tata je poreklom iz Banije i rodio sam se u Zagrebu, dva dana pre početka Drugog svetskog rata, 4. aprila 1941. godine. Pošto je otac morao da pobegne iz Zagreba i nastavi službu u Čačku, nije ni znao da sam stigao na svet. Majka mu je na rastanku rekla da će, ako se rodi muško, dobiti ime po njegovom ocu Petru. Taj moj deda Petar umro je još 1906. godine kad su ocu bile četiri godine, pa moje ime nema veze sa dinastičkim varijantama, već predstavlja deo nasleđa da se deci daje dedovo ime. Bilo je situacija kada sam bio povlašćen zbog imena, naročito u vojsci. Kad su me jednom prozvali Kralj Petar, jer tamo se proziva po prezimenu, svi su se okrenuli i zapamtili me. Kasnije nisam imao neprijatnosti, mada su neki ljudi pričali da su u raznim kafanskim situacijama uzvikivali: Živeo Kralj Petar, zbog čega su ih hapsili dok su oni pokušavali da objasne kako se to odnosi na glumca – prepričavao je umetnik.
Tek pošto ga je majka odvela na krštenje, posavetovali su je da u tom vihoru rata sa bebom napusti Zagreb. Tako su dospeli kod rođaka u Srem.
- Bila su to siva vremena. Tu u Sremskoj Mitrovici družio sam se sa Predragom i Nenadom, braćom od strica, jer rođene nisam imao. Omiljena igračka bila nam je krpenjača, lopta napravljena od čarapa koje bismo umotavali u krpe. Sećam se prve čokolade, ali i prve pomorandže koju sam video kada mi je bilo osam godina. Moji roditelji su bili profesori u gimnaziji u Sremskoj Mitrovici, pa su me često vodili na đačke priredbe. Bili su to za mene svetli, veseli i radosni prizori u kojima sam uživao. Đaci su igrali oko logorske vatre i recitovali, što je kasnije uticalo na to da se opredelim za glumu – pričao je glumac kojeg su, kada mu je bilo šest i po godina, upisali u obdanište, a potom i u osnovnu školu.
- U razredu nas je bilo osamdeset i ne znam kako je učiteljica Ljuba mogla sve da nas savlada. Pamtim kako nas je učila da sabiramo, bile su to metode neprihvatljive ovim generacijama iz kompjuterskog doba. Svaka mala stvar pričinjavala bi mi radost – sećao se Petar koji je prvu ulogu odigrao sa jedanaest godina. Bio je to Toza Čvarak u predstavi Seoska učiteljica, Svetolika Rankovića, za kojeg se sam prijavio kada su ljudi iz pozorišta ušli u njegov razred da biraju glumca. Uz to što je umeo da izabere svoju profesiju, znao je i da se pobuni kad je bio u pravu.
- Bilo je to u gimnaziji kada je nas nekoliko kroz đačke priredbe pokušalo da kaže nešto protiv reforme školstva. Mladalački zanos terao nas je da mislimo kako će sve biti lepo i pošteno. Ponosan sam na svoje mišljenje jer je iz te reforme kasnije proisteklo usmereno obrazovanje koje se nije najbolje pokazalo. Budući da je moj otac bio direktor mitrovačke gimnazije, svi su me zvali dišin sin i mislili da zbog toga imam privilegiju. On je verovatno bio razlog da me ne izbace iz škole jer bi to značilo zabranu nastavka školovanja na celoj teritoriji ondašnje Jugoslavije. Dozvolili su mi da se ispišem i premestim u Novi Sad, gde sam bio bačen među sebi ravne. Roditeljima je bilo uskraćeno da živim s njima, ali kući sam dolazio vikendom i tokom leta – govorio je umetnik koji se omađijan prvim naivnim iskustvom sa glumom uputio u Beograd da upiše akademiju. I uspeo je! Jedno vreme stanovao je kod tetke u strogom centru prestonice, a studentske dane provodio je, kao i većina njegovih vršnjaka, sve dok 1964. godine nije diplomirao.
- Nisam bio nikakav zavodnik, ali često sam bio zaljubljen. Nisam imao potrebu da stalno budem pored nekog niti da udaram recke. Volim da kažem kako sam konstantno bio lirski zaljubljen, ali nikada nisam znao zašto to zovu platonskom ljubavlju. Iako su mi te ljubavi ostale neuzvraćene, lepo sam se družio i bez švalerisanja. Bile su važnije neke druge stvari. Znali smo dokle koja kafana radi u bilo kom kraju grada. Kada smo imali para, čekali bismo fajront, a u suprotnom delili ono što smo nalazili po džepovima. Ujutro smo grickali onaj burek koji smo kupovali u pekari na Zelenom vencu, a potom odlazili kućama i usput se međusobno ispovedali. Policija nas je u ono vreme zaustavljala na ulici i tražila objašnjenje zašto u dva sata noću šetamo po Beogradu – evocirao je uspomene glumac srećan što je i mnogo godina kasnije često sretao prijatelje iz mladosti.
- Jedan od prvih bio mi je kolega sa klase Dušan Golumbovski. Kod njega sam često svraćao, a dolazio je i slikar Duško Otašević, pa smo igrali karte. Preko njih sam lagano postajao Beograđanin. Sa Slobom Kojićem i Cerovićem nalazio sam se na beogradskom korzou i tu smo imali svoje večeri. Na akademiji sam se najviše družio sa pokojnim Milošem Žutićem. Koliko smo samo noći proveli zajedno, sretali neke pesnike, družili se s njima... Cimer mi je jedno vreme bio Dragan Petrović, koji je kasnije postao legenda Radio Beograda. Čeznem za danima kada smo uživali u našem malom takozvanom latinskom kvartu. Akademija je bila na uglu ulica Uskočke i Knez Mihailove, sto metara dalje bila je Likovna akademija, a dole niže Primenjena. U blizini su bili Filozofski i Filološki fakultet. Cela ta generacija sakupljala se u dve, tri kafane: Kolarac, Proleće... Imali smo konobare kod kojih smo jeli i pili na crtu. Vodili smo poluboemski život, ali život u kojem smo naučili da razgovaramo jedni sa drugima i da se međusobno uvažavamo – pričao je umetnik koji je još kao student stekao neobičnu naviku da u nizu obiđe nekoliko kafana zaredom. Kasnije je njegova druga supruga Sonja tu putanju nazvala stazom slonova.
- Ta moja navika posledica je čestog menjanja adresa na kojima sam stanovao. Sigurno sam živeo u preko dvadeset ulica, pa danas ne mogu da kažem koja mi je najdraža. Čovek mora da se druži sa komšijama, a kako drugačije da upoznaš ljude nego da odlaziš po lokalnim bifeima i kafanicama. Danas je sve manje takvih mesta na kojima od ranog jutra možeš da popričaš o svemu i svačemu. Rasteretim se, popijem pićence, popričamo o aktuelnim stvarima, o tome kako je Dunav nadošao... Volim da razgovaram sa ljudima koji nisu iz mog posla i to je ta staza druženja, upoznavanja ljudi, staza kojom se spuštam na zemlju. Tako uspevam da ne pomislim kako sam možda bolji od drugih ili da imam neku zlatnu stazu na kojoj sam samo ja važan – sećao se Petar čija staza slonova ima istoriju.
- Nastala je još dok sam bio student, samo je tada nismo tako zvali. Na Trgu Republike bio je bife Central, a onda smo odlazili u Kolarac. Nije poenta te staze da samo ideš iz kafane u kafanu, da piješ i posle se nadrmaš. Pijem i to priznajem, govorim glasno. Volim da popijem, ali ne i da se napijem ili onesposobim. I ujutro kada krenem u pozorište, volim da svratim u kafanicu. Uvek su se te moje staze menjale, kad sam živeo kod Kalenić pijace bile su to kafane u njenom okruženju. Postoje i staze na putu do Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Zvezdara teatra... – opisivao je glumac ne ustručavajući se da prizna šta mu je velika strast. Znao je gde mu je mesto i koliko vredi, a kako ga drugi vide, to mu nije bilo toliko važno.
- Vole da napišu kako pijem, da sam crven u licu i imam crven nos. Pa to i sam izjavljujem, kažem da volim da popijem i da se družim sa ljudima po kafanama. Tako su posle premijere filma Sinovci prokomentarisali da sam bio raspoložen, hteli su da kažu kako sam malo popio i da sam crven u licu. Pa ne mogu da budem beo kad mi je ovo prirodna boja celog života i ne mogu od toga da pobegnem – isticao je umetnik koji je porodično utočište stekao 1971. godine kada se oženio sa Ljiljanom Gazdić, glumicom Narodnog pozorišta. Samo dve godine kasnije, rodila im se ćerka Milica, danas pozorišni reditelj. Kako je ponavljao da se svakodnevno, baš kao i svaki drugi čovek, razvodi od hiljadu nekih stvari, tako je i komentarisao razvod od svoje prve supruge nakon 29 godina braka.
- Moja bivša supruga Ljiljana je glumica, ali tvrdim da ljubav nema nikakve veze sa profesijom. Ljubav je ljubav i dešava se van svih okolnosti. Može se desiti od jednog pogleda, u želji da se oseti nečija radost i duša. Ne smatram da je pravilo kako se ljudi bolje slažu ako su iz iste profesije. Slažu se oni koji se razumeju i zaista vole. Jer, posle prvog grča zaljubljenosti, mora da dođe do ljubavi i razumevanja. Ako do toga ne dođe, ne može da se živi i nastaje pakao – bile su reči ovog velikana koji je umeo da tvrdi kako je lirski ostajao zaljubljen u svoje partnerke sa scene i to je bila ljubav bez potrebe da se jedno drugome pripada. Ipak, tačno u vreme bombardovanja, Petar je počeo novi život sa nekadašnjom balerinom i koreografom Narodnog pozorišta Sonjom Divac.
Iako je svih tih godina nekoliko puta prosio svoju izabranicu, ona ga je uporno odbijala, sve dok jednog dana nije došao sa prstenom od smaragda kojem ona nije mogla da odoli. Venčali su se u avgustu 2006. godine uz prisustvo Sonjinog sina iz prvog braka Milutina, kao i Petrove ćerke Milice. Svečani čin obavljen je u domu Olge Stojković, udovice čuvenog glumca Bate Stojkovića, koja je bila Sonjina kuma, a sa mladoženjine strane svedok je bila njegova koleginica Svetlana Bojković.
- Naša ljubav nema veze sa sličnim profesijama. Sonja i ja živimo zajedno od bombardovanja. Poznajemo se još od zajedničkih početaka u Narodnom pozorištu u kojem sam ostao desetak godina. Često sam odlazio na baletske probe, znali smo se iz viđenja, a potom smo, onako rutinski, odlazili na piće kao prijatelji. Kasnije se sve desilo kako se desilo – otkrio je glumac neposredno nakon sklapanja braka.
Ubrzo nakon sklapanja braka, supružnici su sa pozorišnom trupom otputovali na tronedeljnu turneju u Ameriku, gde su ujedno proveli i nezaboravan medeni mesec.
- Naša turneja pretvorila se u pravo bračno putovanje bez greške i malo ko u Americi provodi medeni mesec. Ne računajući putovanja u prolazu, poslednji put pre toga u Americi sam bio daleke 1965. kao student – govorio je Petar koji je godinu dana kasnije sa svojom suprugom godišnjicu braka proslavio na letovanju sa kumom Cecom Bojković i ćerkom Milicom.
- Inicijator putovanja bila je Ceca, koja je preporuku za ovu atraktivnu destinaciju dobila od svojih prijatelja. Kada je predložila da odemo u Kefaloniju, šalio sam se kako tamo ujedno možemo da usavršimo kefalo – bio je po povratku s puta duhovit glumac kojeg specifičan smisao za humor nikada nije napuštao, jednako kao ni želja da svoju privatnost sakrije po svaku cenu.
- Ne znam šta može da se sakrije kad izađem na pozornicu?! Čovek mora da čuva neku intimu. Mesto odakle polazi i gde se vraća, svoj dom, pa to imaju svi ljudi. Besmisleno je da neke osobe tragaju baš za takvim detaljima, ali svet je takav. Kao deca kad pokvare igračke iz radoznalosti, tako i ljudi vole da razgolite i obezvrede glumca ili glumicu, da im nađu slabe strane i makar malo zamagle ono što vredi. To je naš mentalitet. Ne znam koju bih vrstu privatnosti mogao da krijem kad sa svojom gospođom Sonjom negde izađem ili odemo kod prijatelja. Zašto bi se nekog ticalo kako izgleda naše jutro i naše veče. Ne mogu da pobegnem ni od svog tela, ni od svog glasa, ni od crvenog nosa – pričao je Petar, ponosan na profesionalni put svoje ćerke s kojom je sarađivao u predstavama Silvija, X+Y, Brana...
- Ne razgovaramo previše o poslu. Bojao sam se za nju, ali dokazala mi je kako u nju mogu da imam poverenja. Uvek zna šta hoće. Radila je ne samo ovde, već i veliku predstavu u Banjaluci sa preko dvadeset glumaca. Ako je njih ubedila da zna šta hoće, ja više nisam protiv, nije potrebna ni moja sumnja, samo lična podrška da u tome istraje. Ona je samostalna ličnost – isticao je umetnik i za sebe tvrdio kako nema prava da se povuče sa scene sve dok bude imao snage da glumi. Počeo je kao Hamlet sa 25 godina, a monodramu Živeo život Tola Manojlović igrao je od 1967. godine. Ne želeći da se zamera drugim ljudima, napustio je Atelje 212 i otišao u slobodne umetnike. Prvu nagradu za najboljeg mladog glumca dobio je godinu dana nakon diplomiranja na akademiji, a među mnogobrojnim priznanjima našli su se Oktobarska nagrada Beograda, Dobričin prsten, nekoliko Ćurana, Sterijinih nagrada, Zlatnih lovorovih vjenaca... Ipak, Petar Kralj je ostao poznat kao glumac koji je prvu glavnu ulogu na filmu zaigrao tek u prvencu Siniše Kovačevića Sinovci, čija je premijera bila 5. aprila 2006. godine.
- Pojam glavne uloge za mene je besmislena kategorija u pozorištu, a pogotovo na filmu. Uloga ili ima neki sadržaj ili njom nemate šta da kažete. U Sinovcima su sve uloge glavne. Kad pogledate kadar u kojem sine lice nekog mladog kolege, to je tog trenutka jedino glavno. Na premijeri sam imao veliku tremu, bio sam kritičan prema sebi, ali na kraju ipak srećan – pričao je glumac koji je jedno vreme predavao glumu na BK Univerzitetu.
- Bilo bi glupo da baš nikome ne prenesem ovo malo korisnog i upotrebljivog iskustva. Šteta ako to jednog dana ode sa mnom. Međutim, moje želje ne zavise samo od mene. Kažu da su me izbacili sa te akademije jer nisam hteo da ocenjujem studente. Protiv sam ocenjivanja, na prvoj godini sam celoj klasi dao devetke, iako su mnogi bili uskraćeni, a drugi dobili više. Ne umem ja da ocenjujem i sama ljubav prema toj zanimaciji koja se zove gluma za mene je dovoljna da ne mogu da ocenjujem. Ljudi su različiti, neko brzo dođe do rešenja, drugi se muči. To znači da bi onome što se muči trebalo da dam veću ocenu nego nekome ko je talentovan. Ja to ne mogu. Uvek sam govorio da gluma nije kasačka trka već spoj emocija. Posle sam hteo da držim privatne časove, ali nisam imao dovoljno vremena. Sonja i ja smo imali ideju da otvorimo našu školu glume. Ona bi držala časove pokreta, a našli bismo i nekog ko bi držao časove tehnike govora – pričao je umetnik koji je poslednjih nekoliko godina života često svoje radne mogućnosti stavljao pod sumnju, naročito nakon premijere predstave Dugo putovanje u noć 2005. godine.
- Ta moja uloga završava se rečenicom: Umoran sam kao pseto, odživelo se i ostarilo. Bio sam premoren, pa sam je i nakon predstave ponavljao. Onda se namestilo da sam odigrao divnu rolu u filmu Siniše Kovačevića Sinovci, glumio sam u Don Kihotu i Davida Štrpca u Jazavcu pred sudom, moj gimnazijski san, ulogu s kojom sam se igrao ne znajući da ću jednog dana postati glumac. Ponekad mi se učini da nemam više snage, ali kad izađem na scenu, publika mi je iznova pruža – istakao je tada glumac koji se na sceni upravo zbog publike nije predavao ni kada je prihvatio poslednju rolu u Ateljeu 212, lik Andrije Gavrilovića u predstavi Matica. Govoreći da umetnost počinje tamo gde prestaje zanat, on je publiku ne samo zabavljao, već i svojim ulogama, stavovima i razmišljanjem uvek iznova podsećao da je život samo jedan i da do poslednje scene treba sami da ga režiramo.
Jasmina Antonijević
