Prošlo je tačno godinu dana otkako je manekenka Marija Ćurčić izvršila samoubistvo u svom stanu. Njena majka, poznata novinarka Anne Marie Alves-Ćurčić smogla je snage i progovorila o tragediji koja joj je zauvek promenila život.
Na kraju ne toliko prohladnog dana za prvu polovinu novembra, Anne Marie Ćurčić je planirala da sa svojom porodicom ode do bioskopa. Ona, njen muž i dve ćerke, Jelena i Marija, trebalo je da gledaju film "Boemska rapsodija“, koji se 2018. davao u bioskopima.
Njenoj mlađoj ćerki Jeleni, koja je u to vreme bila srednjoškolski maturant, počele su pripreme za fakultet, što ju je omelo u tome da plan porodičnog odlaska u bioskop sprovede u delo.
- Tada sam Mariji pustila poruku: "Hej, šta misliš da odložimo to da bi i Jelena mogla da ide? - priseća se Anne Marie.
Ali na njenu poruku ćerki ovoga puta nije bilo odgovora.
- I kada imate osamostaljeno dvadesetpetogodišnje dete koje aktivno učestvuje u gradskom životu, ovo nije ništa neuobičajeno. Dogovor je bio da svo četvoro idemo na film, jer ga svi volimo. Imamo i neke porodične fotografije na kojima smo rekreirali legendarni kaver njihovog singla sa četiri glave - nastavlja Anne Marie.
- Nije mi odgovorila na poruku. I nisam se uzbudila oko toga, jer bože moj, to je kod Marije bilo normalno da na poruku odgovori nakon xy sati. Čućemo se posle.
Sve je dobilo nešto ozbiljniju notu nakon sledeća dva poziva.
- U nekom trenutku, oko 17.30 me zvala njena prijateljica da me pita da li smo se čule. Onda me s istim pitanjem zvao i njen bivši dečko. Tada smo nas dvoje, muž i ja, bili kod kuće. Znam da je radila prethodne večeri i da je možda otišla na neki after ili ko zna koju je kombinaciju imala. Onda smo, čisto reda radi, bili u fazonu da skoknemo do nje. Ključ nismo imali, ali je Marija živela u stanu naše koleginice, pa smo računali da ćemo se snaći. Kada smo krenuli, Jelena je usput završila sa obavezama, pa smo pokupili i nju i otišli do Marijinog stana. Na svu sreću interfon nam nije bio problem, jer je neko izlazio baš u trenutku kada smo dolazili i ostavio je otvorena vrata od zgrade, pa smo mi ušli unutra.
Kada su stigli do vrata i zvonili, niko nije odgovarao. Zvonili su opet, isti rezultat. Nakon još jednog zvona, tišina je postala glasna.
Potom je došao Marijin tadašnji dečko koji je uspeo da locira njen telefon od kojeg se nikada nije odvajala.
- Briga je počela onog trenutka kada smo ukapirali da je njen telefon u stanu, ali to i dalje nije bilo ništa posebno. Nije nam ni na kraj pameti bilo šta se dešava. Čudna je to situacija, ali bože moj.
Horor, zapravo, počinje kada se oni nalaze pred zaključanim vratima bez ključa i ne mogu da uđu.
- Zvala sam tu drugaricu, koleginicu, koja je vlasnik stana, ali nije imala predstavu gde joj je rezervni ključ. Đorđe i ja smo odmah pozvali policiju. Nakon nešto više od pola sata su došli i oni. Prvo smo im objasnili o čemu se radi, ali su nam rekli da to nije u njihovoj nadležnosti. Rekli su nam da moramo da zovemo predsednika skupštine stanara i još jednog svedoka i da obijemo vrata. Bili su pristojni i ljubazni prema nama.
Dok su stajali u hodniku i dok se celokupna stvar produžavala u nedogled, niko od njih još uvek nije ni slutio šta se dešava. Susetka im je otvorila vrata i primila ih unutra da malo odmore dok se ne pojavi bravar i dok se celokupna stvar ne završi.
- Potom je došla Marijina najbolja drugarica, dok je Marijin bivši dečko sve vreme bio tu. Kada je najzad došao i bravar, mislili smo da će cela stvar ubrzo biti gotova.
Ali brava se pokazala teškom za obijanje. Majstor je na njoj polomio jednu burgiju, pa je počeo da obija drugom.
- Obijanje brave je potrajalo dobrih sat i po vremena. Sigurno je sat i po otvarao vrata i polako smo ušli u noć - nastavljala je da priča Anne Marie, brzo, tečno, rutinski, kao da čita neku vest ili bilo šta što je, zapravo, na svaki mogući način emotivno udaljeno od stvarnosti.
- Na svakakve načine smo se dovijali kako bismo mogli da uđemo unutra. Kako je stan u potkrovlju, razmišljali smo da li bismo mogli da uđemo u stan preko krova.
Dok se to dešavalo, u međuvremenu je ta dobra komšinica pričala o Mariji kao divnoj stanarki koju je videla dan ranije i o tome kako joj je dolazio neki majstor.
- Znam da je trebalo da dođe majstor da popravi, tipa vodokotlić. Ona je predložila da probamo preko terase ili krova, ali smo od toga odustali, jer se plašim da bi tragedija bila mnogo veća. Na kraju je bravar, ipak, uspeo da obije vrata.
Anne Marie je stala sa svojom pričom. Mucala je. Videlo se da ponovo proživljava sve.
- Đole je bio prvi, ja sam stajala iza njega. Odškrinuo je vrata.
Nakon tog trenutka, njihovi životi su bili promenjeni zauvek.
Marija Ćurčić je izvršila samoubistvo pre tačno godinu dana, a njena majka se ne miri sa činjenicom da ne postoji dobro organizovan sistem u državi koji bi pomogao osobama koje su sklone da misle o suicidu.
Anne Marie živi, ali nije živa. Tako je i njenom suprugu.
- I ti sada treba da preživiš sve to. Iskreno, najviše volim trenutak neposredno pred buđenje, kada još uvek nisam svesna, jer je to jedini trenutak kada imam nekakav mir. Čim mozak počne da funkcioniše, ja znam šta živim. Ja više nisam ja. Niko od nas nije ono što je bio do tog 11. novembra. Imam utisak da ti to menja strukturu koštane srži. Menja ti ritam sinapse, ne može biti jasnija nesrećna žena.
NE PROPUSTITE
