Pevač i frontmen grupe Mobi Dick, Srđan Čolić, rođen je 2. februara 1967. godine u Mostaru. Odrastajući u porodici dvoje dramskih umetnika još kao mali spoznao je sve čari pozorišta, ali i muzike koja mu je kasnije obeležila život. Njegovi roditelji Slobodanka Rajković i Dragan Čolić iz rodne Subotice došli su u Beograd gde su oboje završili Fakultet dramskih umetnosti, a potom zajedno putovali po celoj bivšoj Jugoslaviji igrajući u lokalnim pozorištima širom zemlje. Sasvim slučajno Srđan je rođen u Mostaru, kasnije je živeo u Tuzli, a veći deo njegovog odrastanja obeležio je život sa bakom u Subotici.
- Prvih nekoliko godina se ne sećam, što je normalno, ali kao kroz maglu pamtim Mostar gde sam živeo dve i po godine. Mnogo se bolje sećam Tuzle, odakle iz obdaništa nosim traume jer sam morao da spavam popodne. To nikako nisam voleo, dok mi je kasnije zabavište postalo interesantnije. Siguran sam da mog sina Stribora nikada neću terati u obdanište baš zbog svojih ružnih uspomena. U Suboticu sam došao kao trogodišnjak i imao sam veliki problem sa narečjem. Nisam znao kako se govori pa sam tražio kruha ili hljeba, sve dok na kraju nisam zapamtio da se kaže hleb - priseća se s osmehom Srđan koji je uživao odrastajući uz roditelje glumce.
- Moja majka i otac bili su glumci. U to vreme važilo je pravilo da nakon završene akademije glumci dobijaju angažmane u unutrašnjosti. Tata je bio u klasi sa Draganom Nikolićem i Sekom Sablić, ali za razliku od njih nije bio u mogućnosti da ostane u Beogradu i čeka angažman, već je morao da prihvata ponude manjih pozorišta. Kasnije je i moja majka počela da radi pa sam tako veći deo odrastanja proveo na daskama koje život znače. Prohodao sam, kako moja majka kaže, baš u pozorištu. Non-stop sam bio po kuloarima teatra, uživao sam istražujući sva skrivena mesta iza scene, garderobe, funduse i sve ono što deci u tom uzrastu predstavlja zadovoljstvo - priča muzičar.
Iako kao mali Srđan nije pokazivao interesovanje za muziku, danas važi za jednog od najboljih studijskih producenata. Njegovo osnovno i srednje školovanje proteklo je u Subotici.
- Posle završene osnovne škole, na razočarenje svog oca, upisao sam elektrotehničku školu. On je mislio da treba da iskoristim svoj umetnički duh i budem arhitekta, slikar, muzičar... Završio sam elektrotehniku iako me to nikada preterano nije zanimalo - priča Srđan na čije su odrastanje najviše uticale bake koje su ga čuvale.
- Kada je moja mama odlučila da se više, za razliku od tate, ne bavi glumom, već da ode u Veliku Britaniju i tamo završi kurs lepote, o meni je računa vodila očeva majka Jovanka. Pošto je bila balerina, na mene je prenosila umetničke navike, dok je njen tadašnji suprug veoma uticao na mene u muzičkom smislu - ističe Čolić koji je svoj muzički talenat kalio sam jer u školi nije učio note.
- Polomio sam mnogo šerpi i lavora svirajući bubnjeve kada mi je bilo deset godina. Dok mi roditelji nisu bili kod kuće, zdušno sam lupao u bubnjeve, a napravio sam čak i činele. Ali, već krajem osnovne škole otkrio sam sintisajzer kao novu igračku i počeo sam da ga sviram. Zanimljivo je da me nisu primili u školski hor jer sam se drao. Kada su mi govorili da pevam mi, mi, mi, ja sam samo vikao. U toku osnovne škole veoma me je nerviralo muzičko obrazovanje jer su časovi bili izrazito suvoparni, a ja sam, iako lepo vaspitano dete, imao problem sa autoritetom. Čak i kasnije, kada sam došao u Beograd i postao asistent Kornelija Kovača, i on mi je rekao da nemam sluha za pevanje. Znam da nisam apsolutni sluhista, ali nije da ga nemam. Ipak, najviše volim da kreiram i da osmišljavam muziku - kaže Srđan.
Bez obzira na to što je oduvek važio za zavodnika, Srđan je čak i u detinjstvu bio izrazito stidljiv u odnosu prema devojčicama. Bio je u stanju da nedeljama čeka pravi trenutak da priđe simpatiji.
- U četvrtom razredu osnovne škole bio sam zaljubljen u drugaricu iz razreda. Danima sam se biciklom vozio oko njene kuće da bih je video, a kada bi se pojavila, samo bih je pitao: Kako si? Šest meseci je trajalo to obilaženje njene kuće - kroz osmeh otkriva muzičar.
Nakon srednje škole Srđan je došao u Beograd sa željom da jednog dana otvori svoj muzički studio.
- Povod za moj dolazak u Beograd bio je želja da se bavim muzičkom produkcijom. Te 1987. godine postao sam asistent Kornelija Kovača, što je značilo da sam nosio kofere, sklapao kablove i radio sve što mi se kaže. Taj posao sam prevazišao za godinu dana, a Kornelije mi je pomogao da se zaposlim u tada najboljem studiju Akvaris. Vlasnik Ratko mi je dao ključ od studija u kojem sam takođe spremao kablove... Ali, izdržao sam jer sam imao motiv. Ispunio sam sebi želju, i prvo sam postao drugi, a potom i prvi snimatelj koji je sarađivao sa svima. To je bio moj veliki uzlet tokom kojeg mi je vojska pokvarila planove. Kasnije sam počeo saradnju sa Marinom Tucaković i Futom Radulovićem koja je dugo trajala. Mnogo sam radio i roditelji više nisu morali da me izdržavaju. U divnom sećanju mi je ostao Tini Varga sa kojim sam sarađivao na albumima Prljavog kazališta, potom grupa Film, Zana sa albumom Vojna pošta...
Kraj zlatnih osamdesetih i u životu pevača prestavljao je traumatičan period. Iako je živeo u Beogradu, uspeo je da baš u srpskoj prestonici odsluži i obavezan vojni rok.
- U vojsku sam otišao 1989, sa dvadeset tri godine. Bilo je to pred početak svih čuda koja su se dešavala na našim prostorima. Počeli su neredi na Kosovu, na koje je iz moje kasarne generacija pre moje morala da ide. Iskreno, plašio sam se da ne odem na ratište, ali srećom, boravak na terenu od šest meseci nije podrazumevao i odlazak u rat. Ja sam veliki pacifista i prezirem rat i oružje. U toku vojnog roka imao sam mnogo problema sa nadređenima jer nisam mogao da prihvatim da mi naređuje neko ko ima dva razreda osnovne škole. Danas vojsku doživljavam kao korisnu, ali u isto vreme i odvratnu. Lomio sam se da li da dezertiram ili da ostanem, ali sam ipak odlučio da izdržim do kraja - kaže Srđan.
Iako privatno nikada nije slušao narodnu muziku, po povratku iz vojske počeo je da radi sa Marinom Tucaković i Aleksandrom Futom Radulovićem. Za samo godinu dana uradio je dvanaest albuma za razne pevače, Draganu Mirković, Lepu Brenu, Harisa Džinovića, Džeja Ramadanovskog...
- Posle mnogo rada u studiju sa pevačima narodne muzike, iz čiste dosade odlučio sam da napravim svoje pesme. Dok sam Džeju radio album, u studiju se pojavio reditelj Ivo Lorenčić. Nakon kraćeg razgovora, preslušao je moje pesme koje su mu se svidele, pa me je pozvao da radim muziku za reklamu za Skopsko pivo. Bio sam počastvovan jer je na njoj radio i gitarista Vlatko Stefanovski. Potom mi je dao da radim muziku u kampanji za borbu protiv side. Tako je nastala numera Moj te mota oko plota, a snimili smo i visokobudžetni spot. Tada sam već imao svoj bend s kojim sam snimio još dva spota. Bili smo jedna grupa koja ima video izdanje, a nijedan album. Objavili smo i ploču za PGP, na koju sam, iako nije dobro prošla, veoma ponosan - priča Srđan koji je, iako je imao kompletiran bend, želeo da dovede i ženskog člana.
- Tražio sam devojku za pojavljivanje u spotu, pa mi je moj gitarista rekao da ima drugaricu koja to želi. S obzirom na to da su bili snimljeni prateći vokali, trebalo je da se pojavi na snimanju. Došla je simpatična plavušica sa talasastom kosom, Ana Stanić. Snimili smo prvo jedan pa drugi spot. U to vreme nije bilo novca, pa sam je pitao kako mogu da joj se odužim. Predložio sam joj da počne da peva u bendu. Rekla je da je svirala violinu kada je bila mala, a nakon što je u studiju otpevala jednu pesmu, postala je član benda. Usledile su krizne devedesete godine tokom kojih su gazde diskoteka uslovljavale da dođem sa samo dva člana benda, pa sam rešio da nastupamo samo Ana i ja. Bend je morao da sačeka neka bolja vremena. Jednom smo nastupali u Jajcu dok je još pripadalo Republici Srpskoj, ali smo u toku koncerta saznali da su ga preuzele muslimanske snage. Plašio sam se za sebe i za Anu jer nije svejedno kad moraš da prođeš kroz ratnu zonu. Ipak, bilo je tu i lepih stvari, a išli smo svuda, od Australije do Evrope - kaže Srđan.
Raspad Moby Dicka mnoge je šokirao jer su Ana i Srđan tada važili za skladan emotivni, ali i poslovni par.
- Nas dvoje nikada nismo imali poslovni problem. Nikada se nismo svađali ni oko para ni oko muzike. Bilo smo pet godina u vezi i kada smo prekinuli, predložio sam da se raziđemo i ne sarađujemo više. Čekao sam pravi trenutak da zamolim Anu da ode iz benda. Iako joj nije bilo pravo, prestali smo da sarađujemo. Tada sam upoznao Aleksandru Perović koja je kod mene snimala pesme za grupu Flame u kojoj je trebalo da peva. Dolazila je sa svojim dečkom Nenadom i ja sam joj predložio da počne da peva sa mnom. Prvi zajednički koncert imali smo u Beču. Bio sam šokiran jer publika nije primetila da sa mnom više ne nastupa Ana. Izgleda da im je bilo bitno da dođe neki čupavi i neka plavuša. Očigledno je da su voleli naše pesme i da ih i danas vole. Kasnije je Aleksandra izgradila svoj imidž i ja sam sarađivao sa njom na njenom prvom albumu - priča muzičar koji je u trenutku kada je bend bio najtraženiji shvatio da mu je privatnost najvažnija i odlučio je da se povuče sa javne scene.
- Bilo mi je preko glave svega, i nastupa i putovanja. Želeo sam da se vratim aranžiranju i komponovanju. Napravio sam veliku pauzu, dužu nego što sam želeo, ali eto, sad se pun energije vraćam tamo gde sam stao. Sada je vreme za grupu Moby Dick koja je morala da čeka neka bolja vremena. Poslednjih nekoliko meseci pripremao sam se za koncert u Sava centru i svakim danom sam bio sve zadovoljniji - kaže Srđan u čiji je život sklad i harmoniju unela supruga Eva (29) koju je upoznao pre pet godina, a kao plod njihove ljubavi pre dve i po godine rodio se naslednik Stribor.
- Eva i ja smo se upoznali u jednom kafiću preko zajedničkog prijatelja. Bila mi je simpatična, ali pošto je mnogo mlađa od mene, sve mi je delovalo neozbiljno. Ipak, kako je vreme prolazilo, bili smo sve više vezani jedno za drugo, i u trenutku kada je odlučila da ode iz zemlje shvatio sam da ja to ne želim. Otputovala je u inostranstvo i posle šest meseci rekao sam joj da se vrati kako ja ne bih napravio neku glupost (smeh). Dogovorili smo se da po njenom povratku otpočnemo zajednički život i vrlo brzo posle toga nam se odgodio Stribor. Veoma sam srećan, i iako nikada sebe nisam zamišljao kao porodičnog čoveka, sada sebe ne mogu da vidim drugačije - iskren je Srđan koji, iako se vratio aktivnoj muzičkoj karijeri, ni u kom slučaju ne želi da zapostavi svoju savršenu porodicu.
- Sve dok Eva nije ušla u moj život, nisam imao želju da dobijem decu i tada su mi prioriteti bili posao i prijatelji. Ona mi je otvorila oči, ali ipak sam se pomalo pribojavao kako će dolazak deteta uticati na moj život. Plašio sam se šta će se desiti i promeniti. Prvih šest meseci bio sam u panici, a onda sam se, kao nikada do tada, zaljubio. Jednostavno, shvatio sam da je ljubav oca prema detetu neizmerno jaka i da nema veze ni s jednom drugom vrstom ljubavi. Stribor me oduševljava jer se nas dvojica od prvog dana dogovaramo i, naravno, pomalo svađamo. Iako je veoma mali, naučio sam ga, koliko je to moguće, da pravimo kompromise i da mu neću obećavati stvari koje su nerealne jer sam i ja tako odrastao. Trudim se da mu sve objašnjavam i kada nešto pogreši u stanju sam da mu hiljadu puta ponovim istu stvar. Oni koji me poznaju ne mogu da veruju jer sam u poslu isključiv, ali kada je reč o mom detetu, u stanju sam da potisnem sve svoje loše strane i da u nedogled kao papagaj ponavljam ispravnu stvar - zaključuje Srđan.
Danilo Mašojević
