Na današnji dan pre 82 godine rodio se najpoznatiji jugoslovenski pisac, književnik, slikar i novinar, Momo Kapor.
Momo Kapor je bio kako su ga mnogi nazivali hroničar noći, romantik, idealista, boem ali i čovek sa velikim srcem i otvorenom dušom.
Rođen je u Sarajevu 1937. godine. Otac Gojko je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu, Mominu majku Bojanu. Nažalost zla sudbina je zadesila ovu porodicu te tog nesrećnog 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva je poginula skoro čitava familija osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo, verovatno zbog želje najbližih da malo dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljenu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo je provodio u Sarajevu, a po završetku rata dolazi u Beograd.
U Beogradu je završio studije slikarsva na Akademiji likovnih umetnosti 1961. godine. Tokom studiranja, Momo upoznaje svoju buduću životnu saputnicu Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Par se venčao 1964. i iz ovog braka su mu se rodile kćerke Ana i Jelena.
Nastavak na sledećoj strani...
Posedovao je izuzetnu mudrost i vanserijski talenat za kulturu i književnost, te se za njega govori da je bio neprikosnoveni predstavnik domaće kulturne baštine srpske nacije. Pisao je lako, sa radošću, što se vidi i dan danas u njegovim delima. Malo je poznato da je svoje prve tekstove napisao na pisaćoj mašini Adler koju mu je supruga Ana poklonila za rođendan. Imao je potrebu da stalno priča o onome što piše, ali i da prvo što napiše podeli sa suprugom i kćerkama, koje su mu bile najveći kritičari i podrške.
Posle dvadeset i četiri godine braka 1988. godine Momo se razvodi od supruge Ane i iste godine venčava sa Ljiljanom Todorović, bivšom stjuardesom sa kojom je proveo ostatak života:
- Zbog straha od letenja držao sam za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon - ispričao je za naš magazin 2007. godine .
Njegova književnost odiše lakim stilom, jednostavnim, jasnim konstrukcijama rečenice, i najvažnije ostavlja jaku poruku na svakog. Momo je pisao o ljubavi, ženama, političkoj situaciji, o Beogradu koji je mnogo voleo i generalno o životu. Umeo je da uvuče čitaoce u način razmišljanja svojih likova, tako da se svako pronađe u nekom liku.
Preminuo je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča u znak sećanja na njega.
Prisetite se nekih od najlepših citata čuvenog književnika:
„Živeli normalni poljupci, na čelu sa poljupcem u čelo!”
„Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.”
„Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”
„Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra.”
„Teži i od građanskog i od verskog rata je onaj koji svako vodi sam u sebi.”
„Stvari ne vrede onoliko kolika im je cena, već onoliko koliko smo u njih uložili ljubavi.”
„Vidite, draga moja – rekao je drugarici Mitrović – svet je danas isuviše slojevit da bi se mogao obuhvatiti ili objasniti samo jednom ideologijom, ma koliko ona bila napredna, avangardna i svespasavajuća… Hteli mi to ili ne, možemo reći da živimo u doba krize ideologije.”
„Hodajući, učio se da živi bez Une. Da korača, istina, kao rekonvalescent, ali, ipak, da korača. Da jede. Da pije sam. Da diše, da spava, da se smeje, što mu je najteže polazilo za rukom.”
„Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.”
„Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.”
„Nova godina je za amatere, za one koji nikada ne ostaju posle ponoći u kafanama.”
„Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser“.
NE PROPUSTITE
