Poznata voditeljka Divna Karleuša preminula je trećeg marta 2019. godine, a ovo je njena životna priča
Prateći znakove pored puta, novinarka i nekada jedan od najslušanijih glasova Radio Beograda, Divna Karleuša, pronalazila je rešenje za svaki životni problem. Iz svake nove bitke izlazila je ako ne s osećajem pobede, onda bar spokoja i mira. Nije se ljutila na sudbinu što joj je bol servirala možda i češće nego radost i u teškim situacijama nije u drugima tražila krivca.
Učeći na svojim greškama, u pedesetim godina svog života za sebe je tvrdila kako je srećna žena. Pre svega je ponosna na to što je od svojih ženskih predaka nasledila večitu borbu za ljubav. Upravo ju je ta osobina, nakon nimalo lakog odrastanja bez oca kraj majke i mlađe sestre, odvela pred oltar sa policijskim inspektorom Draganom Karleušom, s kojim je dobila ćerku, danas slavnu pevačicu Jelenu Karleušu.
Od ideje da preveliku ljubav prema svojoj mezimici ne podeli s drugim detetom, poznata novinarka godinama nije odustajala sve dok nije dobila unuke. Znanje i talenat da proceni veliki muzičku hit, Divna je iskoristila pomažući brojnim uspešnim pevačima, ali i utičući na razvojni put svoje jedinice. S obzirom na to da se rano razvela, trudila se da svojoj ćerki nadoknadi sve ono čega je ona kao mala ostala uskraćena prerano izgubivši oca.
- Rođena sam u Sloveniji, a jedno vreme živeli smo u Zagrebu i Puli. Tata je kao vojni pilot često dobijao prekomande, ali uvek smo se vraćali u Zemun, gde je zapravo oduvek bio moj dom. Naime, moj otac Jurij bio je Slovenac, a majka Darinka iz Doboja. Upoznao ih je u Zagrebu mamin brat koji je takođe bio pilot. Počeli su da se zabavljaju, a ubrzo su organizovali i skromnu svadbu. Do kraja života mama je čuvala nisku bisera, jedini nakit koji je imala na venčanju – pričala je Divna 2009. godine, ponosna na svoje mešovito poreklo koje vuče korene iz lepe ljubavne priče.
- Majka moje prababe bila je aristokratskog porekla, ali se zaljubila u jednog Crnogorca, radnika, koji je zbog voljene žene promenio veru. Iako je anatemisana od svoje porodice, pustila je da ljubav pobedi. Inače, mama je ostala bez svoje majke 1941. godine, a za vreme NOB-a poginula su joj skoro sva braća i sestre. Nažalost, ni nje od pre šest godina više nema – setno govori novinarka, iz čijeg sećanja nikada ne može da se izbriše trenutak kada je kao desetogodišnja devojčica ostala bez oca.
- Kao da je bilo juče. Po mene je u školu došla komšinica da me vodi kući jer je tata, navodno, slomio nogu. Hodala sam plačući, a kod kuće sam shvatila šta se zapravo zbilo. Zatekla sam ljude iz vojske i uplakanu mamu. Imala je samo 27 godina i bila ludo zaljubljena u tatu. Sudbina je uredila da on, baš kao i njegov rođeni brat Vilibald, završe život na istoj koti u rasponu od samo dva sata. Desetog oktobra 1967. godine, obojica su poginula upravljajući svojim avionima na jugu Srbije, među Homoljskim planinama. Tatin avion je udario u planinu s jedne, a stričev s druge strane i tom prilikom poginulo je njih desetoro. Počela sam da verujem u sudbinu i numerologiju. Da simbolika broja deset bude veća, stanovali smo u zgradi i stanu sa istim rednim brojem 10. Jedan od najčitanijih listova ondašnje Jugoslavije Arena, naširoko je pisao o tom sudbinskom trenutku porodice mog oca i o tome kako je ceo njegov rodni grad Ptuj došao na sahranu. Moja mlađa sestra Danijela imala je samo tri meseca, a ja nepunih deset godina, ali pamtim tatu kao izuzetno lepog, plavookog i plavokosog momka koji nas je napustio s 33 godine. Majka je tada od vojske dobila penziju od koje nas je izdržavala jer nikada nije radila. Ubrzo potom, moj drugi stric doživeo je udes. Automobil mu se zaglavio na pruzi, voz je naleteo na njega, ali je srećom preživeo – priča Divna.
Ona je nakon očeve pogibije morala da sazri pre svojih vršnjaka i ponese deo tereta brige o kući.
- Stanovale smo kod Karađorđevog trga u Zemunu. U obližnjem parku sve je mirisalo na smolu čamaca kojima su se ljudi leti prevozili na Ratno ostrvo. Tu sam vozila bicikl i rolšue. Iako smo se pred kraj moje osnovne škole preselile na Novi Beograd, gde smo od vojske dobile veći i lepši stan sa centralnim grejanjem, pre nekoliko godina vratila sam se u Zemun, gde smo i sestra i ja kupile kuću. Inače, Danijelu sam ja podigla. Prećutno sam joj menjala figuru oca, što nisam koristila da dobije po koju ćušku, ali ona i dan-danas prepričava kako sam je plašila u mraku. Majka je bila stroga i nije me puštala da izlazim sa drugaricama u popularne diskoteke Taš i Cepelin. Izmišljala sam kako sa školom idemo u pozorište, ali sam iz provoda morala da se vraćam do pola jedanaest uveče dokle, inače, traju predstave – opisuje novinarka kojoj su devojačke dane obojile i strasti prema društvenim naukama.
Nastavak na sledećoj strani...