Poput mnogih likova koje je dočarao u kultnim pozorišnim predstavama beogradskih pozorišta, život glumca Tihomira Tike Stanića (50) obilovao je neočekivanim zapletima dostojnih uzbudljivog igranog filma. Iako tri decenije nije mogao da se oprosti od zavisnosti od alkohola, a potom ga je zavela i strast prema kockanju, ovaj vrsni umetnik uspeo je da se stoički izdigne iz pakla poroka i hrabro nastavi dalje podignute glave. U vreme krize srpske kinematografije, osnovao je producentsku kuću Balkan film u Republici Srpskoj u želji da konačno radi na ostvarenju svojih snova, duboko verujući u izreku: Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara, a filmovi Turneja, Neke druge priče i Neprijatelj koje je producirao najbolja su potvrda da je na pravom putu. Rođen je 17. novembra 1960. godine u selu Šeškovce u zapadnom delu Bosne i Hercegovine, kao prvi sin trgovkinje Grane iz Vrbasa i seoskog učitelja Nedeljka.
- Moj otac je imao jedan brak iza sebe i dva sina Dragomira i Gordana, ali moja majka je to saznala tek posle njihovog venčanja. Naime, tata je nakon što mu je prvi brak propao u dvadeset sedmoj godini dao oglas u Večernjim novostima da želi da upozna ženu zbog braka, trgovca po mogućnosti, jer je mislio da će takva simbioza biti uspešna u selu, a šifra mu je bila po romanu Fransoa Sagan Dobar dan tugo. Majka je kasnije pričala da je nju prijavila drugarica i da o tome nije znala ništa, ali njih dvoje su se ubrzo upoznali i venčali. Živeli su u školi u kojoj je otac radio, a ja sam se rodio na spratu gde je bio naš stan. Sećam se priče da je mama na porođaju sa mnom sanjala cveće, jer je izgleda bila između života i smrti i da me je baba Dušana umotala u košulju najstarijeg unuka. Detinjstvo sam proveo uz mlađu braću, Miomira koji je danas trgovac, i Bogdana koji je dvadeset godina proveo u Engleskoj, a sada radi sa mnom u filmskoj industriji Republike Srpske – započinje svoju životnu priču Tihomir koji sa dečačkim izrazom lica evocira uspomene iz ranog detinjstva. Prvi put na pozornici nastupio je sa svega tri godine i oduvek je znao da želi da bude glumac.
- Recitovao sam pesmu Branka Ćopića Herojeva majka na školskoj priredbi povodom Dana Republike. Pošto sam imao samo tri godine, otac je ipak osigurao učenicu osmog razreda da nastavi ako ja zapnem. Kada sam zastao na trenutak da udahnem vazduh, otac je rekao Gini da nastavi a ja sam počeo da plačem. Rekao sam da znam kako pesma ide dalje i odrecitovao je do kraja. Bio je to moj veliki uspeh i zaradio sam gomilu novca jer su me svi seljani nagradili – smeje se glumac koji je sa pet godina krenuo u prvi razred.
- Bio sam pažen direktorov sin, ali tata je bio strog pa sam morao da budem najbolji u svemu. Sećam se da mi je kada sam bio drugi razred jedne večeri rekao da idem da spavam, jer me neće ništa pitati, a onda me je sutradan prvog prozvao na času. Trebalo je da se nauči priča o januaru i Medi Medadaju i pošto sam zamuckivao dobio sam batine. Tu lekciju zapamtio sam za ceo život i to mi je pomoglo i u karijeri, jer sam svaki tekst unapred znao napamet. Oduvek sam znao da ću biti glumac i uspevao sam da mimo realnosti živim u jednom paralelnom svetu – priča ovaj vrsni umetnik čije je rano detinjstvo obeležio i očev odlazak u zatvor.
- Moj tata je smatrao da su škola i obrazovanje najvažniji na svetu i zato je svim ljudima koje je upoznao a nisu imali završenu osnovnu školu napisao svedočanstvo o tome. Zbog toga je dva puta bio u KP Zenica po devet meseci, ali je imao dobar tretman, jer su ga i tamo čuvali ljudi kojima je dao svedočanstvo. Mama je bila snažna, hrabra, požrtvovana i lojalna žena koja nas je odgajala tako da se nikada ne stidimo oca. Nismo ispaštali zbog tog njegovog dela, uvek smo bili ponosni na tatu, a ljudi u našem kraju i danas govore lepo o njemu, jer je mnogima pomogao na taj način. On je kasnije odlazio da predaje čak u najzabačenija sela gde ga nisu proveravali, jer uprkos svemu nikada nije želeo da živi bez svoje profesije. Jednom me je posetio u Ateljeu 212 i sedeo je sa mojim prijateljima Milutinom Butkovićem, Ljubišom Bačićem, Taškom Načićem, Brankom Vujovićem. Kada sam video koliko mu je lepo sa vršnjacima shvatio sam da je živeo u pogrešnom mestu i vremenu. Bio je isuviše nežan i dobronameran za sredinu u kojoj je ponikao i ostao. Trebao je otići, njemu je bilo mesto u bifeu Ateljea 212, a ja sam umesto njega bio tamo. Tek kada sam pre deset godina odigrao lik seoskog učitelja Platonova u predstavi Divlji med shvatio sam da ne moram da živim očev život i sudbinu, jer sam to kroz Čehova odigrao u pozorištu. Da je moj život drugačije određen, iako mi je drago što u predstavi Falsifikator po kojoj ćemo ove godine snimati i film, igram lik koji je inspirisan njegovom sudbinom. Dvadeset godina posle njegove smrti namestilo se da je on, koji nam nije ostavio nikakva materijalna dobra, omogućio da dobijem nekoliko nagrada za tu ulogu, pa sam dajući mami deo iznosa govorio: Ovo te Nedeljko šalje na more – priča kroz smeh glumac koji je uvek bio zaljubljive prirode, pa je tako zahvaljujući jednoj devojci završio na studijama glume u Novom Sadu.
- Rano sam počeo da izlazim po seoskim igrankama i sviram sa starijim momcima u bendu Lutalice sa Une. Do šest uveče bih se igrao sa braćom u blatu, pravili bi mine i glumili partizane, a već za sat vremena bio bih u žiži svih iskušenja u koje upadaju mladi momci. Imao sam kriterijum da se odmah zaljubim u onu devojku kojoj se ja već dopadam. Sa sedamnaest godina već sam bio član Sveza komunista, ali kada sam došao na studije u Novi Sad shvatio sam da to nije tako popularno kao u krajevima pod Kozarom. Tako da je moj staž u partiji bio kratkotrajan. Inače u Novi Sad sam krenuo prateći devojku na studije poljoprivrede, ali me je ostavila još u toku prijemnog ispita. Ipak, to je bila srećna okolnost, jer sigurno ne bih prošao na Akademiji dramskih umetnosti u Beogradu, pošto se nisam spremao. Komisija za prijem me je odbijala, izuzev jednog nastavnika, Dejana Mijača. Kada sam ga mnogo godina kasnije šta ga je nagnalo da me primi, odgovorio mi je: Imao si jaku želju – priseća se Tika koji se prvi put ušao u brak sa svega devetnaest godina.
- Na drugoj godini studija oženio sam se Belgijankom Lilijan Luis Vermirš koja je za mene tada bila savršena žena, a ja joj nisam bio dorastao. Venčali smo se 1979. u mesnom uredu sela Ševarlije da bi ona dobila stalni boravak. Sećam se da sam jednog jutra probudio svog kuma Rajka Ručnova iz Dubice, otišli smo kod matičarke Gordane kod koje je Lilijen sama otkucala venčani list a ona je na kraju čestitala mom bratu Miomiru kao da je mladoženja. (Smeh) Posle venčanja otišli smo kod mojih roditelja i ja sam rekao ocu da sam uzeo ženino prezime na šta me je on opsovao i bacio šolju kafe koja se prolila po zidu a onda smo se svi smejali. Lilijen i ja smo bili u braku sve do 1991. godine kada je njoj bilo sve teže da živi u Beogradu zbog nacionalističke euforije. Možda i zbog izjava nekih ljudi da me je smrdljiva katolkinja okrenula protiv Slobe Miloševića a i ja sam joj svojim nedogovorinim ponašanjem pomogao u odluci da ode u Toronto, gde je zasnovala svoju novu porodicu. Nismo imali dece, jer smo kao mladi levičari smatrali da na svetu već ima dovoljno nesrećne dece, a sada znam da je to bio pogrešan stav – iskreno govori Stanić kome se sreća brzo osmehnula jer je uskoro upoznao svoju drugu suprugu Jelenu (39) sa kojom je dobio ćerke Milenu Hanu (18) i Sofiju Nađu (7).
- Svoju sadašnju ženu upoznao sam na 1. septembra 1991. godine na aerodromu Hitrou u Londonu i verujem da sam imao mnogo sreće i hrabrosti tada. Naime, vraćao sam se sa festivala u Edinburgu i pokazali su mi jednu prelepu devojku kojoj sam prišao pijan sa škotskom kapicom i kišobranom. Iako je svima zapala za oko samo ja sam joj prišao. Pitao sam je koji je razred, a ona mi je odbrusila da studira dramaturgiju i na moju konstataciju: Ti mene sigurno moraš znati, ja sam glumac, samo rekla: Nikad čula. Zanimljivo je da je taj trenutak našeg upoznavanja zabeležen kamerom, jer je ekipa Doma kulture Studentski grad, koja je snimala našu turneju sa predstavom Ženski orkestar, snimila i taj momenat. Mislim da je to bila sudbina. Ubrzo smo postali nerazdvojni, a 1. septembra godinu dana kasnije počeli smo da živimo zajedno. Kada je 24. decembra 1992. godine rođena naša prva ćerka Milena Hana bio je to jedan od presudnih trenutaka u mom životu. Jedan kolega mi je tada rekao: Normalno da se đavo uplašio kada je video anđela – priseća se ovaj maestralni pozorišni glumac koji nikada nije krio da je imao velike probleme sa alkoholom i kockanjem.
- Počeo sam da pijem u najranijem detinjstvu sa trinaest godina da bi me prihvatili u društvu. Posle je sve preraslo u naviku i fiziološku potrebu. Mislio sam da ću biti veliki glumac ako mnogo pijem i da je stvarno velika vrlina to što sam mogao da popijem dve litre žestokog pića na dan. Jednostavno te pogrešno vaspitaju, pošto naša sredina voli da podržava poroke i mane i da ljude gura u propast. Trenutak otrežnjenja došao je kada je Milena imala devet godina i jedna drugarica joj je rekla: Tvoj tata je pijanac. Kada sam to čuo uplašio sam se će me se ćerka stideti i odlučio da prestanem da pijem. Bilo je tu naravno i drugih okolnosti: nisam više imao para za piće i već sam bio na ivici da ugrozim profesiju i život. Otišao sam kod neurologa da bih pomogao organizmu, da uzmem vitamine i sedative i da mi se ne desi ono što se dogodilo mom ocu. Jer on je prestao da pije i posle dvadeset dana usled apstinencijalne krize dobio je izliv krvi u mozak i umro u 56. godini života. Sećam se da mi je u jednom trenutku kada je bio pri svesti rekao: Vidiš sine, jedini put u životu sam bio karakter i zbog toga ću umreti. Tako je i bilo. Devedesetih godina sam mnogo vremena provodio i pored slot mašina i ruleta. Krenulo je teško ludilo u zemlji, praćeno mojim osećajem da sam bespomoćan. Nisam znao šta pametnije da radim, a u hotelima Slavija i u Metropol otvorile su se kockarnice. Znao sam unapred da to nije dobro, ali mi nije bilo pomoći i posle sam mnogima dugovao pare. Iako sam na ruletu dobijao, shvatio sam da ću biti na pravom dobitku tek kada na to stavim tačku. Tu je novac manji problem jer, dok ste u kandžama đavolske kuglice od koje zavisite, pre svega nepovratno gubite dragoceno vreme. Ali, sada je i to samo prošlost. Od kada sam prestao da pijem 1. aprila 2002. godine nisam ni pomislio da okusim kap alkohola. Znam sigurno da ću jedno punoletstvo dočekati trezan, tako da sigurno neću piti još devet godina. I rođenje druge ćerke doživeo sam kao nagradu za tu dobru odluku, tako da mi je najvažnije da su mi deca živa i zdrava. Nisam strog roditelj, jer smatram da je to kontraproduktivno, a supruga Jelena mi je uvek bila velika podrška – tvrdi Stanić koji uprkos tri decenije dugoj karijeri smatra da mu velika dela tek predstoje.
- Često sam imao taj nesrećan osećaj da tako malo od mene traže i da drugi imaju niske kritetijume. Zato sam stalno menjao sredine za rad, pogovoto otkada je umro Muci Draškić koga sam mnogo voleo i jedini kriterijum koji pokušavam da zadovoljim sada je moj lični. Poslednjih godina stalno radim, iako se ne vide rezultati tog rada, jer se samo zadužujem kao producent i stalno sam u problemu, ali vidim izlaz. Moj cilj je da budem bolji svakog dana. Sve svoje greške sam skupo platio i još to radim, jer čovek ne može da prođe nekažnjeno. A poslednjih godina se baš trudim i da većinu svojih neprijatelja pretvorim u prijatelje. Ne patim zbog prošlosti, već ceo svoj život smatram dobrim treningom za nešto što tek treba da radim, a to je film o Jasenovcu i Dijani Budisavljević koja je spašavala decu sa Kozare. Rekao sam da ću to uraditi a za mene je reč Bog i nadam se da me u tome neće sprečiti neka bolest kao posledica mog nemarnog života – završava Stanić koji je upravo završio snimanje filma Top je bio vreo koji potpisuje i kao producent.
Jelena Kulović
