Otkako se 1959. godine poklonila publici nakon svog prvog filma Vrata ostaju otvorena, našoj slavnoj glumici Mileni Dravić otvorila su se i vrata jugoslovenskog glumišta. Ređale su se bravurozne role koje su se utkale u pola veka dugu karijeru ove filmske, televizijske i pozorišne dive. Brojeći ih, godine u njenom slučaju kao da nemaju ništa zajedničko s pravim računanjem vremena jer protivteža tog tako dugačkog rada kao da nisu realne godine umetnice iz čijih očiju vedrog pogleda može da se čita pravi roman. Njegova radnja davno je izašla iz okvira granica bivše Jugoslavije, a glavna junakinja, u godini kada domaća kinematografija slavi svoj vek postojanja, ovenčana je priznanjima čija težina ostavlja bez daha. Od Žanke Stokić, priznanja u Kanu, dve Zlatne arene i pet Srebrnih, Carice Teodore, brojnih plaketa u zemlji i van nje, sve do nagrade Tatjana Lukjanova kojom je krunisala svoju najnoviju teatarsku ulogu u predstavi Harold i Mod, a koju je primila prošlog meseca na godišnjici Beogradskog dramskog pozorišta kada je njegova velika scena ponela ime Radeta Markovića.
- Bio je to veoma uzbudljiv trenutak jer, kao da je Rade bio tu... Nismo često radili zajedno, ali dovoljno da ga upoznam i kao mlađa koleginica naučim profesionalizam od njega. Igrali smo zajedno u filmu Jana Kadera Voda nešto nosi u Čehoslovačkoj, pa u filmu Devojka, potom u predstavi Kir Janja... Bio je veličanstven glumac, uvek precizan i tačan, umeo je da da savet. I zato mi se čini kao da sam se ušeprtljala dok sam primala ovo priznanje jer ono je i omaž velikoj glumici Tatjani Lukjanovoj koju sam dobro poznavala. Bila je Draganova i moja komšinica i mnogo puta smo se sretale - kaže Milena.
Prošlo je četrnaest godina od premijere kultne predstave Lari Tompson na velikoj sceni Zvezdara teatra koja je prošlog petka ponela ime legendarnog Danila - Bate Stojkovića koji je igrao u ovom komadu.
- Još dva izvođenja nas dele od tristote predstave, a sve do smrti sa nama je na sceni bio i Bata. Igramo je četrnaest godina, a opstala je jer je glumci koji je čine veoma vole. Nikada nismo dozvolili da bilo kog člana, kada nije mogao da igra, neko menja. Sada imamo i novu, mladu publiku, pa doživljavamo ovacije kao na rok koncertu. Na poslednjem izvođenju publika se maltene nama poklonila sa suzama u očima i izuzetnim poštovanjem i divljenjem. To su retki trenuci u karijeri koji se pamte - ističe glumica koja je član Odbora za obeležavanje jubileja sto godina domaćeg filma.
- Naš primarni cilj jeste zakon o filmu, a važno je i to što će Kinoteka uskoro dobiti novi prostor koji joj i pripada s obzirom na to da je, po materijalu kojim raspolaže, treća u svetu. Kao profesionalac mogu samo da žalim za maksimalno profesionalnim vremenima. Nekada smo svi mi koji smo se bavili filmom radili sa ogromnim entuzijazmom od Ljubljane do Đevđelije, iako uopšte nismo bili dovoljno plaćeni, niti smo živeli u nekakvoj raskoši. Sada vidim da se na televiziji non-stop repriziraju jedni te isti stari filmovi, a iz tog doba ima mnogo fantastičnih ostvarenja koja nikada nisu reprizirana - pomalo je nostalgična Milena i otkriva osećaj da je, s obzirom na to da od četvrte godine ima kontakt sa muzikom i baletom, bila predodređena za umetnost.
- Ako je već sve bilo ovako kako jeste, sigurno je tako trebalo da bude. U svemu onom što sam uradila za film, pozorište i televiziju, iskazala sam sebe. Kada me pitaju šta bih radila da se ponovo rodim, uvek kažem da bih sigurno birala glumu, ali bih možda savladala i neke praktične stvari.
Zadovoljstvo koje je obuzima što radi posao koji voli, pored genetike i brižne nege tela, presudno je za to što glumica pleni lepim izgledom.
- Ne zameram koleginicama koje iz želje da izgledaju bolje pribegavaju hirurškim intervencijama, ali ne treba preterivati. Možda ću i ja jednog dana odlučiti da sličnim metodama pomognem svom izgledu, ali kad danas za takav poduhvat pitam svoju kozmetičarku, kaže mi da joj to više ne spominjem. Inače, do tridesetih žena prolazi kroz lutanje, nesigurnost, a onda postaje svesna sebe i stiče samopouzdanje. Meni ni četrdesete, pa ni pedesete nisu donosile takvu vrstu opterećenja kakvu danas imaju žene s dvadeset pet godina. Smatraju se starim, a ja nisam živela u takvoj psihozi. Imala sam sreću da pre više od dvadeset godina u Parizu gledam čuvenu francusku glumicu Edviž Louiz Karolin Kinati, poznatiju kao Kora Lin, koja je tada sa preko sedamdeset godina na sceni plenila harizmom i dobrim izgledom da je imala potpuno pokriće što joj je partner, koji je igrao njenog ljubavnika, imao četrdeset godina manje. U jednom svom intervju objasnila je: Nije mi bilo teško jer ja odlučujem kad sam stara, kad nisam, ja odlučujem da li sam lepa ili ne, ja odlučujem da li sam poželjna ili ne, a ne vi! To mi se dopalo. Nisam opterećena godinama i svesna sam ih. Normalno je da se stari, a jedna lepa izreka kaže: Star si kada zaboraviš da si mlad. Treba nositi normalno svoje godine. Drago mi je što ipak dobijam uloge koje mi priliče, pa čak igram i starije od sebe. Redovno radim vežbe, održavam kondiciju i negujem se jer je sve to neophodno za ovaj posao - opisuje Milena koja na pitanje da li je češće svoj fizički izgled menjala brinući o tome šta će reći reditelji ili njen suprug i kolega Dragan Nikolić, odgovara:
- U ugovorima je ranije stajalo da si, kada počneš da radiš na nekoj ulozi, dužan da svoj fizički izgled ostaviš nepromenjen do kraja snimanja. A, drugo je kada se dobije kompliment od muža. Ustvari, to je najvažnije - s osmehom kaže glumica.
Jasmina Antonijević
