Popularna „Ambasadorka“ i kovrdžava Sarajka obeležila je zasigurno period sedamdesetih i osamdesetih godina ex-yu scene, Jasna Gospić Sparavalo – otmena dama koja uvek dolazi u pet do pet.
Rođena je 1961. godine u gradu u kojem nabujala Miljacka neprestano teče, gde behari uvek mirišu opojnim mirisom, a vesela raja peva sve najlepše pesme i jede čuvene ćevape, u gradu ljubavi – Sarajevu. U ovom gradu je otkrila svoj zlatni glas i počela da peva mnoge dirljive stihove sa kojima je očarala Jugoslaviju. Ogroman uspeh u karijeri je doživela u grupi Ambasador.
Vreme Ambasadora je bilo velika avantura za nju. Preko noći je postala jugoslovenska zvezda, dobila Estradnu nagradu Jugoslavije, pevala Titu i bila neobično popularna. Pola Jugoslavije je bilo zaljubljeno u nju i uvek joj je to imponovalo. Istina je da je bila neobična. Kovrdžava kosa tada je bila veliki hit, njena mladost, predivan glas i slatke peme, učinile su je dopadljivom. Kad se tome doda bezvremenski hit, pesma „Dođi u pet do pet“ , sve "karte" su se složile. Ipak, po koja karta nije našla svoje mesto te Jasna nije dugo ostala član grupe Ambasador, jer je generacijski jaz bio ogroman. Za nju je to bila igra, a za grupu posao.
Posle Ambasadora, zaplovila je u solističke vode prilično opušteno, bez prevelikih ambicija, jer je smatrala da je svet muzike eteričan, kada postane posao i matematika,tu prestaje čarolija. Nikada nije bila kako je rekla neko ko se gura ili, kako u Sarajevu to slikovito govore- neko ko se “lakta“. Nije joj bilo važno da nastavi istim tempom jer, zbog toga je i otšla. Htela je da proživi svoje gimnazijske dane sa svojom rajom, da proživi svoju mladost i ludost kao i njena generacija. Seća se kada se krila iza škole i pušila, a ljudi su joj prilazili i tražili autogram.
Bila je to neobična gimnazija za nju, jedna od najtežih i najboljih u gradu u kojoj su pored nje išli i Tifa, Elvis Kurtovic, Loša i mnogi drugi. Danas je potpuno drugačija, savesna i odgovorna ali, misli da je majčinstvo glavni razlog za njenu promenu.
Nažalost u jednom trenutku Jasna i njeno rodno Sarajevo su morali da se privremeno rastanu, jer ih je nasilno razdvojio munjeviti protivnik - rat .
1992. godine je počeo rat u Bosni i Hercegovini, a ona se suočila sa jednom od najtežih odluka u životu - napustila je svoj grad i zemlju i preselila se u Prag. Imala je silnu želju da ostane i da sačuva svoja vrata, svoj pogled kroz prozor koji se pruža sve do Dolac Malte. Da sačuva svoje ulice, zgrade, zvuk prvog tramvaja i zvono crkve sa katedrale pred njenom zgradom.
Žarko je htela da sačuva prijatelje, njihovo predivno druženje, duge šetnje gradom, pesme, slavljenja Božića,Vaskrsa i Bajrama i takođe da sačuva sve ono što je duboko utkano u njenu dušu, dušu prave Sarajke. Ipak,mama joj je rekla da se ne oseća dobro, bila je bolešljiva i tako su svi otišli iz grada. Leteći iznad Sarajeva, u susret novom i nepoznatom životu, Jasna priča da je osećala beskrajnu tugu, ali i saznanje koliko je sudbina jaka kosmička sila. Odlazi skrhana negde, jer tako želi neka moćna i velika sila pred kojom su svi jako, jako mali, poput zrna prašine.
Po dolasku u Prag, gde i danas živi, za nju su se otvorila neka druga vrata i druga životna etapa koja je dala pravi i najveći smisao njenom životu. U zlatnom gradu su joj se desiile upravo zlatne stvari. Upoznala je svog supruga Dejana sa kojim danas ima kćerku Dejanu i sina Bojana.
Kada je upoznala Dejana, znala je da će joj biti muž i otac njene dece. Ludo su se zaljubili i to ih drži i danas. Njihov uspešan brak počiva na poverenju, poštovanju i razumevanju. Takođe, jedno drugom daju i dovoljno slobode, jer smatraju da brak nije zatvor nego ugodan ambijent u kojem se ljudi dopunjavaju bez namere da jedno drugo menjaju. Žive idiličnim i skladnim životom, kako i opisuje svoj život sa suprugom:
- Suprug je moja najveća podrška, neko sa kim delim i dobro i zlo, neko ko je uvek uz mene kao i ja uz njega. Dejana volim onakvog kakav jeste, podržavam ga u svemu što radi, a on mi to svim srcem uzvraća. Ništa nije lePše od dobrog i kvalitetnog braka, imamo jedno drugo i zajedno smo jači. Zajedno smo vaspitali decu da budu odgovorni, pošteni, da budu čestiti ljudi. Danas sam majka uspešne i čestite dece što smatram svojim najvećim uspehom - ističe Jasna.
Nastavak na sledećoj strani...
Za nju je i jako važna sredina u kojoj živi. Prag je grad koji je dosta miran i lep, neguje prijatnu svakodnevicu, miran život, izlete u prirodu, letovanja i zimovanja. Kada se poželi avanture, spakuje kofere i odleti sa porodicom što dalje, da bi uzbuđenje bilo zagarantovano.
Zahvaljujući tome, njena deca su danas svetski ljudi, oboje govore čak pet jezika. Sin Bojan studira pravo u Londonu, a kćerka Dejana je na master studijama, takođe u Londonu.
Kada je pitate na koji način je izvela decu na pravi put ona tvrdi:
- Biti majka dvadesetogodišnjaka u 21. veku nije ni malo lako. Neko će sada reći “Ma šta priča, kako smo podizali decu kada nismo imali sve ovo što danas postoji, počevši od pelena pa nadalje”. Jugoslavija je bila sigurna zemlja, nije bilo toliko kriminala, droge, nasilja. Bezbedno smo hodali ulicama i u kasnim večernjim satima. Danas je, naravno, sve drugačije. Kako sačuvati mladića i devojku koji tek prolaze kroz onu istu kapiju sveta odraslih koju ja nisam nikada prošla sa obe noge. Dali smo im odličnu osnovu, dobro vaspitanje i dobre primere, ali život ima više boja nego što mi možemo da pretpostavimo. Branim se pozitivnim mislima, prkosim strahovima i verujem u razum i razboritost. Faktor sreće takođe je veoma važan. Čime ga čovek zasluži ili ne, volela bih da znam – govori Jasna.
Zavolela je Prag, ali uspomene na Sarajevo su nešto što je njena osnova za sve ovo što je danas. Taj neobično lep grad daje veliki izbor i za nju je uvek bio krajnje inspirativan, raskošan, budio je njenu maštu, a zna se da od mašte sve počinje. Nostalgično se se seća svog detinjstva i nastavlja da priča u tom duhu:
- Sećam se detinjstva, mirisa bagrema pod mojim prozorom, sankanja na komadima kartona, klizanja na Skenderiji, prvih kafića, prvih ljubavi, i saznanja o tome da u životu postoje pravila. Hiljadu grešaka, hiljadu lekcija. Polako smo ulazili na vrata ozbiljnog života odlažući što je više moguće taj trenutak. Rekla bih da sam kroz ta vrata prošla jednom nogom, jer još uvek onom drugom stojim sa druge strane,strane na kojoj čuvam to dete u sebi, gde još uvek maštam i mislim da život i nije tako ozbiljna stvar kako panično mislimo – sa setom govori.
To čuveno Sarajevo je grad muzke, filma, sporta, grad druženja, viceva, šala i neobično visprenih ljudi. Današnje Sarajevo je zatrpano problemima, rešavaju se neke krupne i ozbiljne stvari, ali i dalje se peva, pleše i prkosi.
- Nemoguće je zaustaviti život u Sarajevu, ono je jače od svega - tvrdi ona i dodaje da bi volela da se nikada nije desio rat, da su danas svi na svom, da ima svoje prijatelje i da ih viđa svaki dan. Volela bi da je Sarajevo moderan, savremen grad pun parkova, lepih zgrada, trgova, fontana, da su ljudi nasmejani i zadovoljni. Nikada nije razmišljala o definitivnom povratku, ali je svaki mesec u Sarajevu. Oseća da živi i u Pragu i u Sarajevu. Jasna uvek ponavlja:
- Gde su moja deca, tu je moj dom, a kada zavirim u moju dušu, još uvek sam ona mala Bosanka, vesela, raspevana i puna mašte.
Titula uspešne žene kao što joj mnogi i daju joj i ne laska puno:
- Uspešna žena 21. veka, to je žena koja se nosi sa svim problemima i obavezama u svim sferama života. Mislim da to nije sasvim moguće pre svega zato što nas je priroda predodredila da budemo majke. Ne možemo da stignemo na sve strane, moramo da se opredelimo za par stvari i na njih da se fokusiramo. Pravi izbor i prava mera je najbolja formula za ono što se zove uspešna žena. Čini mi se da su današnje mlade devojke prilično dezorjentisane. Rade ono što misle da drugi od njih očekuju, a ne ono što je suštinska ženska vrednost, a to je pre svega ženstvenost. Izgubila se individualnost, originalnost, onaj specifični pečat koji je nužno potreban da bismo uspeli. Ako dobiju na mostu, sigurno će izgubiti na ćupriji. Sve ima svoje vreme, ne možemo da radimo sve i u svemu da budem uspešne – navodi Gospićka.
Najveci kritičar je uvek bila sama sebi. Veoma je samokritična, nikada potpuno zadovoljna onim što uradi, ali smatra da je to dobro. Jasna kada je u pitanju muzika, uvek misli da je mogla da da još više. Još uvek smatra da nije otpevala svoju životnu pesmu iako su iza nje dva evergrina:
- Stoji još nešto u mojoj duši, još neke note kojh mi je puna duša - navodi ona.
Mnogi su se pitali gde je tokom svih ovih godina i zbog čega se povukla sa scene , a ona u dahu kaže:
- Povukla sam se zbog majčinstva. Kako sam već rekla, sve ima svoje vreme. Htela sam da budem uz svoju decu, da se radujem prvim koracima, prvim zubićima, polasku u školu, a za muziku tada nije bilo prostora.
Danas ima privilegiju da nije opterećena komercijalnošću i za svoju karijeru ima poprilično velike planove:
- Oduvek sam žeela da uradim cd kavera pesama koje volim i koje sam oduvek volela. Završila sam cover pesme "Je suis malade","Bolujem", kako sam je prepevala i nastaviću već posle Nove godine. Jako se tome radujem i mislim da će taj cd biti nešto posebno. Namera mi je da sve te prekrasne pesme pevam na našem jeziku i da donesem tu emociju našim jezikom, pa i našim srcem - poručuje Jasna.
Za neke situacije u životu se kaje, smatra da svoje vreme treba da čuva i dodaje:
- Mnoge stvari bih uradila drugačije, a pre svega ne bih davala svoje vreme ljudima i stvarima kojima sam nesebično davala. Neku su to zaslužili, ali mnogi nisu. Vreme je nepovratno i smatram ga najskupljom investicijom. Danas jako cenim svoje vreme, ono se ne vraća i nema reprizu – ističe Jasna.
Beograd jako voli i uvek ga rado posećuje. Vezuju je samo lepa sećanja:
- Beograd je raskošan. Veoma otvoren grad prepun raskošnih ljudi. Umetnika, avangardista, prelepih žena i mnogo, mnogo zabave. Asocira me na ljubaznost, u Beogradu se uvijek osećam posebno. Sarajevo je uvek respektovalo ono što dolazi iz Beograda, a Beograd ono što dolazi iz Sarajeva. Iznenađena sam koliko me i danas pamte. Kada sam se vratila u Beograd i počela da gostujem u emisijama i drugim prilikama, pružila bih ruku i rekla, "Ja sam Jasna Gospić". Gledali su me sa ljubaznim osmehom i rekli: "Mi znamo ko ste vi, pa dobro gde ste vi svo ovo vreme"? Osećala sam se divno.... Moj Beogradski koncert je bio jako lep, prevazišao je sva moja očekivanja. Zbog toga sam jako srećna, razmenili smo najlepša osećanja i uspomene koje nikada ne nestaju. Beogradu se uvek rado vraćam - zaključuje slavna pevačica.
NE PROPUSTITE
