Uvek se nalazila između dva suprotna sveta, između Požarevca i Rima, patrijarhalnog i modernog.
Budući da su joj roditelji poticali iz različitih sredina, tako se i Milena Pavlović Barili uvek nalazila između dva suprotna sveta, između Požarevca i Rima, patrijarhalnog i modernog. To je bilo veoma teško za dete, ali je pozitivno uticalo na njeno stvaralaštvo i umetnički talenat. Prema sećanjima njene majke Milena Pavlović Barili bila je čudo od deteta. Do dvanaeste godine obrazovala se u ova dva grada, naizmenično. Sa dvanaest godina primljena je u "Umetničku školu" u Beogradu, kao "vunderkind". Potom odlazi u Minhen da bi se u privatnoj školi pripremila za prijemni ispit Minhenske akademije. Profesor akademije Franc fon Štuk radove Milene Pavlović Barili obeležio je kružićima, kao radove koji se izdvajaju. Na njenom svedočanstvu sa prijemnog ispita zapisano je: "Na ovaj talenat obratiti naročitu pažnju".
Majka Danica Pavlović znala je da govoriti strane jezike znači otvoriti sebi još jedan prozor kroz koji se može gledati u svet. Tako je malu Milenu učila da priča italijanski, nemački i francuski. Devojčica sa 5 godina tečno čita i piše tri jezika. Majka je znala da je najvažnije da njeno dete vidi svet, pa su stalno putovale, što je u Mileni razvilo nomadski duh. Danica Pavlović je na taj način pokušavala da svoje dete integriše u evropski milje, blještaviji i uvek otvoreniji za talente, a dobro je znala da je njena ćerka veliki talenat. Nije želela da je brak sputa u ostvarivanju karijere. Milena Pavlović Barili bila je oduševljena Parizom, zaljubljuje se u taj grad, u Luvr, u Versaj, u svetle krovove i velike parkove. Od oduševljenja joj se zdravlje pogoršava, što se dešavalo svaki put kada oseti veliko uzbuđenje i ljubav prema nečemu. Svaku njenu ljubav i strast prati neka nova bolest koja joj oslabi telo. Prvi put se zaljubila vatreno i stidljivo i to u Rudolfa Valentina.
Beograd i Jugoslavija nemaju razumevanja za talenat Milene Pavlović Barili
Godine 1929. Milena priređuje prvu samostalnu izložbu u Novinarskom domu, u Beogradu. U sećanjima na tu izložbu majka Danica Pavlović relativno je suzdržana, ali ipak besna na sredinu, koja kao da se trudila da sputa talentovane i krhke osobe. Malograđanština, birokratija, te palanački duh nisu imali razumevanja. Milena Pavlović Barili nije shvatala kako stvari u njenom rodnom kraju mogu biti tako loše. Ona pokušava da pronađe službu u Jugoslaviji, ali joj to ne polazi za rukom. Za nju nema mesta ni u Požarevcu, ni u Šidu, čak ni u Velesu, ni u Tetovu. Kao da Jugoslavija nije želela Milenu Pavlović Barili. Nakon tog razočarenja ona je poželela da ode u Španiju, zemlju vatre i flamenka. Milena je tamo uzbuđena i srećna.
Zabeleženo je da je jedne večeri istrčala na podijum, uzela kastanjete i počela da igra flamenko. Kasnije će naići na odbacivanje od strane jugoslovenske ambasade. Godinu 1935. provela je u Beogradu, gde je primetila da je nepoželjna. Baš kada je htela da se vrati u Pariz dobija ponudu da uradi portret svoje dalje rođake, jugoslovenske kraljice. Posle godinu dana čekanja preko maršalata Dvora dobija obaveštenje da neće raditi portret i kao utehu četiri hiljade dinara. Povređena, razočarana i ljuta zauvek je napustila Jugoslaviju, Beograd i Požarevac.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
